Sve manje nas

Videh ljudi razna neviđena čuda,
Videh kako se ruši dedova gruda,
Urušili je tamo neki prljavi ljudi,
Neka im Bog dragi za to sudi.

Videh narod naš u velikoj tuzi,
Dete bez majke i oca u blatu puzi,
Nije ono bitno sada u očima sveta,
Naučiće šta je ponos čim počne da šeta.

Videh dragi ljudi sliku čudnovatu,
Bela rada sama okružena korovom,
Čoveka bela lica sa belim pokrovom,
Videh sve više drugih a sve manje nas.

Videh i sliku stradanja i sliku nadanja,
U prvoj bez kapi krvi prolivene nestajemo,
U drugoj da se molimo Bogu ne prestajemo,
Za prijatelje, za svoj rod, za život deteta.
Videh ljudi razna neviđena čuda.

PRIZNANJE

Sjaj u njihovim očima su svi primećivali,

nisu hteli priznati, sreću su sebi uskraćivali.

Ona lepa kao da iz neke bajkovite priče potiče,

on prijatan kao šum reke što kroz šumu protiče.

Maštali su, otvorenih očiju snove sanjali,

pažnju i reči nežne jedno drugme poklanjali.

Nisu hteli priznati, nisu hteli slušati srce ludo,

svaki njihov susret bio je oda radosti, malo čudo.

Čuda su stvarati znali, ćuteći samo kroz poglede,

nadali su se da će nemirno srce um zavarati,

do toga nikada nije došlo, nsu hteli priznati.

POMALO NEOBIČNA

Neobično je ne čuti od tebe glasa,

posle dva dana sam kao osuđenik,

kom nema spasa.

Patetično, da, to je apsolutna patetika,

ipak, šta ja znam,

tvoje reči su za me' poetika.

Boja tvoga glasa čista je muzika violine,

zvuk strune što vodi u visine,

misao o tebi uvek godi,

ti za koju mislim da treba decu da mi rodi.

Neobično je.

Patetično zvučim, sve je to meni jasno,

moram ti sve ovo reći dok ne bude kasno,

dok još u mene veruješ,

dok ti pomalo nedostajem,

dok deo tvog života postajem.

Neobično je.

Čarobna si i pomalo neobična,

ipak patetično ili ne,

ti si za mene odlična.

Kada nisi u mojoj blizini,

sve je nekako prazno,

dani postaju dugi i pospani,

dođi i ostani, zauvek.

Suza oka moga

Suza oka moga. Suzu oka moga čuvam, negujem, obožavam.

Za nju stihove pišem i kada joj obične stvari govorim.

Kada joj se približim teže i sporije dišem, zadržim dah.

Ona je tako lepa i nežna, lepša od svakog bisera,

Ona srce na poigravanje tera. Suza oka moga.

Ona je pojava tako retka, da je moram čuvati.

Držim je na dlanovima, borim se sa vragovima.

Sa njom se budim, sa njom dan prolazi, sa njom i san dolazi.

Živim život misleći na nju, ona nikada nije daleko, uvek je tu

Ona je tu, od boga stvorena. Suza oka moga je ona.

Medaljon (Ljubljive usne 2)

Dodirnula mu je ruku, sasvim slučajno,

osetila je pogled koji je obožava.

Od dodira njene ruke se naježio,

strujanje je do srca stiglo.

Osmehnuo se, iskreno, pogledao je nju,

najlepšu, najbolju od svih, i pružio ruku k njoj.

Nije ustuknula, osećala je da mu se znoji dlan,

gubila je dah, gledala je njega, izgubljena u osećanjima.

Ćutala je i razmišljala, da li ih je sudbina spojila,

ona je volela nekog drugog, osmeh ipak nije skidala sa lica.

Gledao je te krupne oči, te ljubljive usne,

sutrašnjica mu nije bila bitna, uživao je u trenutku.

Sitnice

Lepota nije bitna kada obraćamo paznju na sitnice,
da dušu upoznamo gledamo oči a ne lice.
Dobra zadnjica uopšte nije bitna,
ako iz nje viri duša sitna.
Zanemari se velična noge, obuće,
sve je to nebitno dok je srce goruće.
Da li smo poruku pravilno otkucali,
niko nas neće pitati
kada na vrata ljubavi budemo pokucali.
Neće nam pomoći ni zlato ni blago,
ni sva čudesa ovog sveta
dok ne shvatimo suštinu
poklanjanja jednog cveta.
Spoljašnja lepota zaista nije važna
kada je ljubav iskrena i snažna.

Slučajno

Uživaš u mom društvu,

sviđa ti se moj dan,

dosanjala bi moj san.

Dodirneš me slučajno,

pogledaš krupno,

za srce ugrizeš,

sasvim kao slučajno.

Uzmi me za ruku,

zagrli me, poljubi me,

slučajno.

Kao slučajno,

ja ću se praviti lud,

ništa neću znati,

potrudi se zato

da bude kao slučajno.

Zavaraj sebe,

prevari svet,

zaludi mene,

učiniću da ti oči zasjaje,

da ti se koža naježi,

učiniću sve to ali

to neće biti slučajno.

Ponos

Odigraću ulogu koju sam napisao, 

biću za tebe najbolji, najlepši, 

tačno onakav kakvog si me zamišljala. 

Muskarčina ću biti tvoja, don Žuan, 

ljubavnik iz priče, sve ću biti samo trebaš reći. 

Želiš da idem na pijacu, da pustim kosu, 

da perem sudove i iznosim smeće. 

Nema problema, učiniću ja sve to, 

i još više od toga. 

Plakaću uz romantične filmove, 

gledaću sapunice, nositi glupa odela, 

izjaviti tebi ljubav nasred sela. 

Jebeš ponos! Ja tebe Volim!

Violina

Svirajte mi notu tuge da me dotuče, 

svirajte mi pesmu do dna da me odvuče, 

zamagljenih očiju u dimu cigarete sedim, 

ispijam život čašu za čašom. 

Svirajte mi tiho na uvce sad vas molim, 

nek joj pesma kaže koliko je volim, 

violina ciganska nek zaplače tiho, 

zapevaću sa njom, neka udara gde boli, 

neka lomi srce što i dalje voli. 

Dajte mi još jednu da je popijem s nogu, 

muzika neka prati, da platim, da, ja to mogu, 

kroz noć pustu nek se pesma čuje, 

moja bol neka vas ove noći truje, 

ne mislim na vas, ne mislim ni na sebe, 

mislim ove noći jedina na tebe.

NIJE ZBOG MENE

Stala je, više se ne okreće, trčim ne bih li je zarotirao, a ona ni da mrdne. Guram je, golicam je, polivam hladnom vodom, zasmejavam, ali ništa. Seo sam, pričao sam joj priče, čitao pesme i opet ništa. Ona stoji i ne mrda, umorio sam se, prilegao, zagrlio je i zaspao. Kada sam se probudio, svet je i dalje stajao, sve se rušilo, kraj je blizu, reke su se izlivale iz korita, nebo je bilo obasjano munjama. Kleknuo sam na hladnu zemlju, sa obe ruke se naslonio na tlo, i šapnuo tiho da spase nju. Tada se Zemlja pokrenula.

Ipak jutro je stiglo

Žaluzine su bile zatvorene
Zvonce na ulazu je odjeknulo
Dok sam ulazio na glavnu kapiju.
One divne ljubičice na tvojoj terasi
S tugom su pognule glavu
Zemlja im se osušila.
Stojim kod vrata zaštićenih rešetkom
Zaklujčana su, zatresao sam ih snažno
Gvozđe mi ruke hladi.
Podižem betonsku žardinjeru
Prevrnula se i o pod tresnula
Komsijski džukci zalajaše.
Uzimam ključ rđom nagrižen
Otključavam i ulazim u pustu kuću
Ustajali vazduh guši
Otvaram prozore pokrivene paučinom
Sa nameštaja skidam plahte
Sve mora biti spremo za tvoj povratak.

PESMA O TEBI

Ovo je pesma o tebi,
o najlepšoj tebi,
o najlepšoj.
Za te' biram lepe reči,
one koje voliš,
reči koje jesi.
Bila si mi jedno leto,
jedna sreća,
stih.
Retko sam te viđao,
dugo gledao,
kratko ljubio.
Pesme sam o tebi pisao,
tvojim dahom disao,
srećan bio.
Ovo je pesma i o meni,
o mojim mislima,
a u njima si ti.
Ti ne znaš da te krijem,
u svom srcu,
za sebe.
Duboko u meni živiš,
kao živa reč,
kao stih.
I da pišem pesmu o sebi,
ona bi ipak bila,
pesma o tebi.

Jugoslav Ćuga Sivić - pesnik, vizuelni umetnik

14 decembra je rođen francuski astrolog Mišel de Notr-Dam, poznat kao Nostradamus, tog dana je i Maks Plank objavio "kvantnu teoriju". Na taj dan je Rual Amundsen postao prvi čovek koji je stigao na Južni pol ali da preskočimo sve to i da se prebacimo na 14. Decembar 1977. godine kada je u Subotici rođen Jugoslav Sivić zvani Ćuga. Da nisam završio ovaj tekst pitali bi ste: „Ko je Ćuga?“. To je dobro pitanje. On je čovek. On je kreator. On je skulptor, muzičar, pesnik i još mnogo toga je taj Ćuga. O njemu bi se moglo reći puno toga ali neka Vam to on kaže kroz njegove kreacije za koje se može reći sve osim da su uobičajene ili šablonske, pa čak ne možete reći ni da ste tako nešto već videli. Naravno da biste to na ovaj način doživeli potrebno je da otvorite sva čula. Reći ću Vam samo da ćete u Ćuginim stihovima osetiti slobodu, u njegovim lampama ćete videti drugačiju svetlost, u njegovoj muzici ćete osetiti energiju univerzuma. Ako sam Vas barem malo zaintresovao, potražite ga na 

https://www.facebook.com/jugoslav.sivic. 

TEŠKO JE

Zapalim cigaretu,
pa otvorim oči.
Skuvam jaču kafu
i najzad se probudim.
Napravim četiri trbušnjaka
i jedan i po sklek.
Priđem ogledalu
da vidim da li sam ojačao.
Da, jesam malo,
podočnjaci su mi sve razvijeniji
i razvijeniji.

Čini mi se da bi mi prijalo
malo svežeg vazduha,
malo zdrave hrane
i nekoliko vekova odsustva odavde,
ali moj mozak je
tvrdoglavi magarac.
Vučem ga, šibam ga
i urlam na njega,
ali ne reaguje.
Mrzi ga da živi.

SMAK SVETA

Ne zavaravaj se prijatelju!
Neće biti smak sveta,
bar ne tako odjednom.
Rano je,
svet je tek počeo da propada
i to čini polako,
taman toliko da nam ureže
u pamćenje,
da nam ureže u kosti
sve što smo ikada nagazili.
Svet je tek počeo da propada
i to će činiti polako,
jer na mnoge gadosti
koje smo učinili
još treba da nas podseti.
Neće svet
tako odjednom nestati.
Bilo bi suviše jednostavno
a mi smo suviše prokleti
da bi nam se tako brza
i lepa smrt desila.

PRONICLJIVOST - Ivana Papeš Bogosavljev

Reci mi...
Da li si na ovu tišinu
među nama mislio
onda kada si rekao
da je život za pronicljive?
Jer ja zaista samo u nju
ne umem proniknuti...

Alisa Muran - pesnikinja

Alisa Muran - rođena je 1994 godine u Mostaru. Studira političke nauke. Prvi put se javnosti predstavila sa pesmom Cjelov na IV Evropskom fejsbuk pesničkom festivalu u Novom Sadu.

Cjelov

Gledam te tako tihu, njemu
Izgubljenu u tami vlastitih misli
Muk u oronuloj tvrđavi naših uspomena
postaje glasan, isuviše glasan

Kad bih mogao spustiti cjelov
na tvoj suzama nakvašen obraz
mekši od melekše
mirisniji od zemlje
Oh, samo kad bih mogao

Kad bih umio napisati najljepše riječi
i posvetiti ih tebi,
izdići te iznad ostalih žena,
staviti te tamo gdje si oduvijek pripadala
Kad bih umio, eh kad bih umio

Da sam kadar pokazati ti ljubav
što gori u mojim žilama,
ljubav što živi u mojim očima
ljubav što iz mojih prstiju izvlači
najljepše note
ljubav što ih pretvara u milozvučan zvuk
Oh, samo da sam kadar

POGLED NA BEOGRAD - Stefan Simić

Pomalo odmereno, više sanjalački, sa suzama u očima, sa dve putne torbe došao sam u Beograd. Sa nekoliko hiljada dinara u džepu i sa nekoliko miliona snova u glavi. Došao sam u grad, gde nije imao ko da mi se obraduje, da me sačeka, da mi pridrži torbu dok silazim iz voza, ili da me bar prepozna i osmehne mi se, pa makar i slučajno, greškom.

Došao sam u najveći grad, gde nije bilo ni najmanjeg dela mene. Došao sam najtiše što sam mogao. Bez pompe i najavljivanja, a nisam, iskreno, ni imao kome da se najavim. Došao sam radničkim autobusom i sa “neradničkim” ambicijama, da pišem. Studiranje sociologije bio je samo izgovor pred roditeljima, i pred celim svetom. Bilo je to samo dobro smišljeno opravdanje koje, eto, još uvek traje.

U Beogradu nije bilo moje bake da mi nešto umesi, nije bilo mojih pasa i mačaka, niti mojih tajnih provincijskih prečica kojima sam ovladao do savršenstva. Nije bilo ničega što me je asociralo na lično. Ispred mene se samo prostirao beskrajni, neosvojeni prostor, koji se pružao sa svih strana. Svaki korak u nepoznato predstavljao je osvajanje novog. Nažalost, sve što sam video, bar na početku, bilo je iznajmljeno, kupljeno, korišćeno, bačeno. Jednom rečju bilo je, tuđe. Nakon nekoliko nedelja i ja sam se tako osećao.

Stekao sam puno poznanika, ali ni jednog jedinog prijatelja. Jedva sam čekao da pobegnem iz Paraćina, a posle sam jedva čekao da mu se vratim. Više od svega, nedostajala mi je prisnost malih gradova, ljudska toplina i nežnost. I ono malo beogradske bliskosti koju sam uspeo da ostvarim na početku, odisalo je upravo ljudima iz provincije. U Beogradu su bili silom prilika, kao i ja uostalom. Uporno smo tražili svoja mesta, svoje ljude, svoje intimne svemire koje ćemo jednom, pretvoriti u uspomene.

I mislim da ja upravo to sada i radim.

* * *

Čim sam prešao granice rodnog grada, shvatio sam da nisam ni najtalentovaniji, ni najlepši, ni najpopularniji, niti sam to ikada i bio osim u svojim verzijama sebe. Osetio sam da sam tek jedan u nizu, broj indeksa, sedamsto i neki, koji konkuriše za posao, deset hiljada i neki, koji je te godine iz unutrašnjosti došao u Beograd. Odjednom sam postao deo nekog čudnog sveta kome nisam pripadao i o kome sam godinama, nažalost, sanjao neke potpuno pogrešne snove.

Nisam imao gde da se sklonim, nije bilo ničega preko veze, nikoga da me uputi, noću da me pokrije, a ujutru da mi skuva čaj, da mi poželi dobro jutro i da me zagrli. Za sve njih sam bio samo jedan od mnogih, lepuškasti dečačić sa južne pruge, koji sve mora da plati duplo i to sa kamatom, a nekad, za kaznu, i troduplo.

Za mene je Beograd, bar u početku, bio isto što i za većinu Beograđana, Pariz, Njujork ili London. Neosvojiva tvrđava. Čim sam načinio prve korake, odmah sam se izgubio. Pronalazio sam prave ulice u pogrešnim delovima grada. Čekao sam prave tramvaje na pogrešnim stranama, čekao sam doduše i prave ljude na pogrešnim stranama, ali to, definitivno, shvatio sam kasnije, nema veze jedno sa drugim.

Na fakultetu sam, recimo, odmah, još prvog dana, naleteo na one nepristupačne Beograđane sa kojima, bar sa jednim delom, nisam uspeo da uspostavim nikakav odnos. Verovao sam da su ti ljudi upućeni u neka tajna učenja, viša znanja, ili da su u svojim vizijama sveta imali nešto uzvišenije od ostalih, pa ih je to jednostavno nateralo da budu nepristupačni i na svoju ruku. Na kraju sam shvatio, da su bili samo sujetni i prepotentni, ali to je, ionako, njihov problem, ne moj.

Geografiju Beograda sam, kao ranije i Paraćina, najbolje učio po devojkama, odnosno po mestima gde su stanovale. Moj rodni grad sam, zbog njih, prepešačio uzduž i popreko. Mada to nije neki problem ni kada je jednodnevna eksurzija u pitanju, a kamoli dvadesetogodišnja kao što je bila moja. Svaku ulicu pamtim po nekoj devojci i da nije bilo njih, teško da bih ikada čuo za imena nekih naših heroja iz bliže, a i dalje istorije.

Doduše Beograd ne pamtim po ulicama devojaka, već po naseljima i opštinama gde one žive. Nevena sa Dorćola, Jelena sa Bulevara, Sanja sa Liona, ona mala, bezimena sa šuškavim glasom iz nekog od blokova u Novom Beogradu, lepuškasta Tara sa Vračara, Marina iz Zemuna. Sve one čine Beograd lepšim, pristupačnijim i one su njegova prava reklama i razglednica, a ne kojekakve primitivne silikonske primadone od kojih se svakom, iole normalnom čoveku, podiže kosa na glavi.

A mislim i da je veliki kompliment za devojku, kada jedan dečko, pa još provincijalac, pamti čitav grad samo zbog nje! Ako današnje devojke uopšte i umeju da primaju komplimente.

* * *

Ne palim se na visoku modu Beograda. Koja je visoka samo zato što zahteva visoke plate. Nisam tip koji se slika sa sportistima, juri za estradom i drugim “slavnim” ličnostima, koje su svoju “slavu” stekle, pardon kupile, najveći deo njih, ne u realnosti, zalaganjem i radom, već u medijima. Naravno, nije problem samo u njima, već i u sistemu koji nas uči da su takve osobe važne?! Kamo sreće da su takve spodobe izuzetak, međutim, mi danas u Srbiji imamo hiljade i hiljade njihovih klonova. Isto se šminkaju, isto oblače, isto se ponašaju.
Verujem da bi sve te ribe sa estrade, bez medija bile najobičnije isfrustrirane fuksetine iz kraja, na koje niko ne bi ni obratio pažnju ili bi, što je verovatnije, izrasle u zdrave devojke sa normalnim ambicijama. Dok ovako, ma bolje da ćutim.

Uglavnom, Beograd volim zbog, na prvi pogled, običnih ljudi koji i dan danas, uprkos svemu, nose njegov duh. Volim ga zbog vozača tramvaja, prodavačica u pekarama koje rade non-stop, večnih studenata, konobara sezonaca, neumornih kuvarica u studenskoj menzi, mamurnih saboraca za šipku u gradskom prevozu, klinaca koji tek dolaze, staraca koji već odlaze. Beograd volim zbog njega samog, zbog njegove istorije i raskoši koja me uvek iznova osvaja i opominje da je ne narušavam, već oplemenjujem.

Iako retko koga poznajem dok šetam Skadarlijom, imam osećaj da u svakom trenutku zbog atmosfere, poznajem sve. Čovek i ne mora da poznaje grad da bi ga voleo. Čovek ne mora da poznaje ljude, da bi prepoznao ono ljudsko u njima. Tako je i sa Beograđanima, tako je i sa svim ljudima sveta.

Sa druge strane, baš nešto i ne volim ovaj današnji Beograd, ne sviđa mi se, ne odgovara mi, ne pripadam mu, osećam se nekako strano i izolovano, kao da gostujem u njemu. Radije slušam o probuđenom Beogradu šezdesetih, o pesmama slobode koje su se pevale sedamdesetih, o urbanom duhu, bliskosti i lakoći življenja osamdesetih. Radije slušam o Beogradu naših roditelja, naših omiljenih pisaca i glumaca, nego o ovom, gradu egoista, kome jednim delom i
sam pripadam.

Današnji Beograd ne samo da je izgubio onaj prefinjeni ukus otmenosti, već se u potpunosti potrošio, prenatrpan nerealnim i neljudskim ambicijama, koje su zarad profita, progutale sve drugo. Sve je manje one gracioznosti i lepote koja, bar ponekad, zasvetli u punom sjaju, a sve je više nezainteresovanosti i neke naročite prepotencije, koja više podseća na destrukciju svega postojećeg, nego na aroganciju.

Novi delovi Novog Beograda postali su kao dobre kopije loših proameričkih vizija veštačkih gradova, koji funkcionišu na dugme i daljinski. Više podsećaju na bokseve za piliće brojlere, nego za ljude. Gomila mondijalističih kasarni, navodno savršeno funkcionalnih a, u stvari, potpuno neinspirativnih, koje ne asociraju na slobodu, što im je bio primarni cilj, bar na papiru, već na džinovske kaveze i lance koji treba da usisaju ljude u valove anonimnosti i praznine.

Senjak i Dedinje postali su najbolji primeri najgorih bogataških pobuda neoburžuja, koji su sasvim pristojno naplatili sve svoje nepristojne poslove, koje su obavljali prethodnih decenija.

Međutim, kakav god da je, Beograd je Beograd. Na nama je da ga popravljamo i menjamo, kao što je na drugima da ga kvare i uništavaju. Svaki detalj Beograda je detalj istorije, koja je vekovima, sa srećom i tugom, građena i prilagođavana potrebama čoveka. Slaveći ljude koji su ga proslavili, slavimo i nas same u njemu. Poštujući njih i njihov doprinos, otvaramo vrata večnosti kroz koja svi mi jednom moramo da prođemo. Bez velikana Beograda ili bilo kod drugog grada, ne možemo ni sami da budemo veliki u tom istom gradu. Budućnost bez prošlosti je knjiga bez sadržaja.

Mi nismo izmislili Beograd iako bi se neki zakleli u nešto potpuno suprotno. On je postojao i pre nas, a postojaće i posle nas. Mi možemo da ga upoznamo, da pričamo i pišemo o njemu, možemo da mu se divimo, da se ljutimo na njega, da ga ostavljamo i da mu se vraćamo kao staroj ljubavi. A možemo i da ga menjamo, bar malo, bar ponekad. I to na bolje naravno, pošto na gore i nije nešto naročito zanimljivo niti teško, to ionako, većina i radi.

Nećemo valjda i mi?!

Borislava Dvoranac - pesnikinja

Borislava Dvoranac, (devojačko Ivković), rođena je 12.aprila 1984. godine u Višnjićevu, u okolini Šida. Predavač je ruskog jezika i književnosti u Novom Sadu. Poezija je osvaja od ranog detinjstva, te svoj prvi rad anonimno objavljuje u školskom časopisu "Branko" u Sremskim Karlovcima, a kasnije objavljuje u
književnim listovima i elektronskim medijima. Od 2008. godine je saradnik časopisa ,,Poeta'' iz Beograda.

Objavila je zbirke pesama :

- ,,Ledeni ljudi'', Udruženje pisaca ,,Poeta'', Beograd, 2010. (elektronsko izdanje),
-,,Pastuv i srna'', IP Grafokarton, Prijepolje, 2012.
- ,,Iščezli cvet'', Brankovo kolo, Srem. Karlovci,2012.

Živi i stvara u Novom Sadu.

Šašavo moje

Šašavo moje
zvezde ti lepo stoje

i meseca sjaj
čelo ti dotiče

vetar se šćućuri
u naručju tvom

zagrljaja nežnog
osećaš poj

prepusti se
poleti

kavez nije ti dom
već beskrajno plavetnilo
u naručju mom

ZLOČIN SA PREDUMIŠLJAJEM

Ovo priznanje biće zapisano da bi ga ona jednog dana pročitala, da bi saznala istinu, makar po mom okončanju.

Polažem ruku na Bibliju i Ustav i zaklinjem se, kako zakon nalaže, da ću govoriti istinu i samo istinu. Priznajem svoj zločin i greh i sada ću vam ispričati ono što treba da znate, ono što ona treba da zna.

Ona, zbog koje sam se odlučio da odem na drugu stranu zakona, u momentu kada je sve počelo nije znala da mi je do nje stalo. Rekao sam to drugoj ženi, a nisam to smeo učiniti. Pričao sam drugoj ženi o onoj na koju mislim pre sna, za koju mislim da bih mogao starost dočekati. Izgovorih sve to u trenutku umora,  kada pijana glava nije razmišljala.  Nisam ni pomislio da će to zloupotrebiti. Znala je ona sve i mogla joj je to reći, ali nije. Ona ju je oterala daleko od mene, da joj više oči ne vidim, ruku ne dotaknem, u srce da joj ne uđem, da bez nje ostanem. Od tog prokletog dana se sve promenilo. Nisam je mogao pogledom dodirnuti, bila me je sramota, jer mi je zaista do nje stalo. Odlučio sam jednog dana da otvorim dušu i svoju bol u pesmu da sročim, nakon svakog novog stiha brisao bih prethodni i tako u krug. Nije ona bila kriva što sam te izgubio, prihvatam krivicu na sebe i dušu svoju, ali ne odustajem od tebe, jer nije život patetika, nije ni ljubavni roman što se zaboravi nakon čitanja, život je borba poput boks meča. Svaki dan je nova runda, bitka za ono do čega nam je stalo. Neke runde gubimo, ali se treba podići sa poda, sakupiti poslednje atome snage i uzvratiti udarac, veštiji ostaje u ringu. Ne smemo da odustanemo ni kada se nađemo u konopcima ili u uglu primamo teške udarce, uvek postoji rešenje, udahni, izdahni i udari tamo gde najviše boli. Čak i ako izgubimo meč uvek možemo da tražimo revanš. Bitno je da nakon gubitka budemo izazivači i nastavimo sa borbom.  Ja sam rukavice navukao i za tebe sam bio spreman da se borim. Oprostite, časni sudija, što se njoj obraćam, ali ja se na mesto zločina više ne vraćam, ako mi ona ne oprosti priznaću vam i razne zločine koje sam mogao počiniti, a za koje biste me vi na smrt mogli osuditi. Od Vas oproštaj ne tražim, otvorite knjigu i sudite po zakonu, ali od nje...osuđen sam ja na propast, na lance i ćeliju i bez vaše presude.

Hteo sam joj pesmom sve priznati i pozvati je da dođe, da dođe i ostane. I sada je dozivam, dođi, srce mi bez tebe krvari, hladno je, i u duši je hladnoća dok priznajem, tebi i samo tebi, koliko mi značiš. Zbog nje sam bio spreman napustiti grad, izbrisati sve tragove. Rekao sam sebi da ću oprati sa sebe smrad i sve grehove, da ću u crkvu otići da kleknem pred Boga, ako treba da molim i preklinjem, da uradim to, nisam se hteo pomiriti da sam je izgubio, ne, nisam to mogao iako je nikada nisam ni imao. Bio sam spreman na sve, samo da njen pogled opet vidim u svom. I tada, umesto da pesmu o njenim očima napišem, počinio sam zločin sa predumišljajem.

Anne Marie - pesnikinja, kantautor

Anne Marie - beše devojčurak kada je trčala po ulici Stevana Sremca u Kikindi, koja se nalazi u Banatu odmah tu nedaleko preko Tise pa još malo šinobusom kada pođeš iz Sente u kojoj se naš poznati realistični pisac i rodio. Možda je baš zato Anamarija Tumbas počela da piše. U njenim pesmama možete naći slobodoumlje kao u Viktora Igoa, istinitost kao u realizmu ali ipak ona je Anne Marie koja piše poeziju na sebi svojstven način. Njenu poeziju ćete doživeti  i proživeti iako možda nikada niste bili u situaciji koju vam ona dočarava. I danas možete osetiti nestašni duh devojčurka iz Sremčeve ulice, on živi u svakom stihu i svakoj pesmi napisanoj perom Anee Marie. 

Ljudi

Stvarno?
Vi stvarno želite da budem ono što nisam...
Stavili ste me na nišan i držite prste na okidaču
Čekajući pravi čas, da pogrešim
A ne shvatate da je na nišanu svako od Vas.
Ne mogu ja da pogrešim onoliko
koliko ste vi u stanju da gubite svoje vreme
Zar je greška pokazivati svoje pravo lice?
Ili Vam, možda, pravim zazubice grickajući svoju slobodu?
Niko ovde nije sasvim slobodan...
Vratite se svojim lancima
Nastavite da sudite strancima i mrzite one koje znate,
a sve greške se, na kraju, plate
pa tako ću i ja svoje...
Eto
Da li Vam je sada malo bolje???



Veza do stranice Anne Marie : https://www.facebook.com/25slova

Milena Milikić - pesnikinja

Milena Milikić, Prijepolje 

Rođena 1987. godine u Prijepolju, u gradu koji oslikava umetnost o kojoj se ne govori previše. Ćuti se taman toliko, koliki je i osećaj spokojstva dok šetate njegovim ulicama, zaneseni, sa smeškom na licu.
Posle završene srednje škole dolazi u Beograd na studije prava i još uvek nije pronašla mesto dovoljno dobro za svoju diplomu. Zato i ne žuri sa završetkom studija, ali i ne odustaje, kao ni onda kad joj je zbog odrecitovane pesme kojom je pomerila granice poezije u svom gradu, pretilo uklanjanje iz programa opštinskog takmičenja recitatora, pa je tu diplomu ponosno uramila u svom domu. Pored glume kojom se u slobodno vreme bavi, uči italijanski, sanjajući svoj mir u Veneciji.
"Povratak ljubavi’’ je njena prva zbirka poezije.
Pardon...
Prva u pisanom obliku. Mnoge je već u običnim razovorima sa ljudima objavila. Završava svoju drugu knjigu.

STRANAC

Čekajte… 

Ne idite tako brzo od mene!

Ličite mi na čoveka kog sam volela. 

Smejete se? 

Pa dobro, smešno je priznajemVam. 

Tek sam Vas srela, a kao da Vas već dugo poznajem.

Imao je potpuno iste oči kaoVi, 

I smejao se kao Vi. 

Zaista, čak je imao i kapu kaoVašu. 

Zašto sklanjate pogled? 

Bojite se žene koja Vam je prišla 

tek tako na ulici i priča Vam. 

Nema potrebe, samo mi ličite na čoveka kog 

Sam puno volela.

Volela bih da znam Vaše ime, 

Vase navike, koju boju volite. 

Ne, nemojte da me sklanjate u stranu uz 

Izgovor da žurite, znam da je kasno ali, 

gde bi ja otišla sad? 

Samo mi kažite nešto o Vama i ja ću Vas pustiti, 

Baš kao što sam I njega pustila.

Idete… 

Kažite mi makar koliko često prolazite 

Ovom ulicom, 

znate, ja bih Vas i sutra ovde čekala.

Nemojte se smejati, čekaću Vas. 

I njega sam čekala. 

Ličite mi na čoveka kog sam volela, 

I imate nešto zajedničko. 

I on je ubrzavao korak od mene, 

Uvek kad sam mu pričala o ljubavi.

Veza do stranice Milene Milikić https://www.facebook.com/pages/Milena-Miliki%C4%87/159717517470405

Lara Dorin - pesnikinja

Lara Dorin - Živi i radi u Obrenovcu. 2011 godine objavila zbirku kratkih priča „ Po snegu tiho pada sneg“ , u izdanju Književne Omladine Srbije. Zbirka nagrađena poveljom Pegaz kao najbolja u 2011 godini.




Sine moj

Telo moga tela
Krvi moje krv
Radosti moje suza
Suze moje osmeh
Planino moja nepremostiva
Snago moja nesaglediva
Rano moja nezaceljiva
Bistrino moja nepomutiva
Sine moj...

Ruke mojih ruku
Moga srca srce
Prepreko moja nesavladiva
Teretu moj neizmerljivi
Tugo moja najsrećnija
Srećo moja najtužnija
Sunce moje neugasivo
Zimo moja najtoplija
Sine moj...

Zeno oka moga
Moga mora dubina
Boli moje širina
Neba moga visina
Moje duše daljina
Neprebolu moj...

Moga vetra vihoru
Kapi moje vode
Slano moje suze
Moga groma silina
Reči mojih jačina
Snova mojih buđenje
Moje loze vino
Vere moje svitanje
Sine moj...

Dijana Uherek Stevanović - pesnikinja

Dijana Uherek Stevanović, rođena je 14.05.1968. godine u Garešnici, Republika Hrvatska. U Pakracu je završila Učiteljsku srednju školu, a onda 1986. godine dolazi u Suboticu gdje završava Pedagošku akademiju, a poslije i Pedagoški fakultet u Somboru. Provela je neko vrijeme u Osnovnoj školi „Ivo Andrić" Bjelovac - BiH, radeći kao učiteljica, a sad je zaposlena u Osnovnoj školi „Miroslav Antić" na Paliću. Živi u Subotici. Uvrštena je u nekoliko zajedničkih međunarodnih zbornika:„More na dlanu", „Valentinovo", „Očaravanje", „More na dlanu 2", „Citat. rs", a samostalnu zbirku „Vanvremena" objavila je u martu 2013. godine za „Panonske niti". Ima objavljene elektronske zbirke poezije,„Beskraj", „Nedostaješ mi ti", „Artemida" i zbirku u 3D varijanti. Dodijeljen joj je SUBOTIČKI OSKAR POPULARNOSTI u martu 2013. godine za uspjehe postignute u književnosti. Učestvovala je na takmičenju „POEZIJE GODINE „ (Facebook) pjesnika Balkana i u sezoni 2012. osvojila prvo mjesto. Zbirku "Beskraj" objavljuje 2013. godine u izdanju "Hrast" - Hrvatska.





IGRA SENKI

Ovo je još jedna noć,
u kojoj se igram
tvojom senkom
skrivenom u mom sećanju...

Dodirujem te mislima,
osećam te srcem,
a razum je poražen ratnik...

Osećaš li i ti noćas igru,
igrajuć se mojom senkom?

Branka Šanta - pesnikinja

                                             

Pesnikinja iz Subotice. "Nomad na putu ka večnosti..." - Branka Šanta 

DA SE NE ZABORAVI

Crtam tačke i zareze
rotiram kocke i trougle
zbrajam godine ....
lažne ljubavi
još lažnija obećanja
sakupljam suze u posudu srama
mutim reku sećanja
ne želim tvoje ruke
ni oči....
postale su bezbojne
bez života i strasti
moje su pesme čežnja
žal za izgubljenim snovima
i zato urezujem tačke, zareze i slova
duboko u koru mozga
da ostanu u amanet istini
da se nikada ne izgube i zaborave

Бобан Адамовић - писац

О Бобану Адамовићу - Своју прву поезију написао је 2005. године а прву збирку песама под називом "Пуцањ из пенкала" објавио је 2012. у издавачкој кући "Књижевна омладина Србије" и за то дело био награђен Повељом и статуом "Пегаз" на Међународном сајму књига у Београду за најбоље књижевно дело године. За песму "Када бих могао бити" добио је признање за песму месеца јануара 2013 од исте издавачке куће. Аутор је и песме "Вера једна душе спас" која је објављена у зборнику поезије поводом прославе Миланског едикта а песма "Он, Србин" је објавиљена у часопису за културу, књижевност и науку "Мајдан". Током служења војног рока написао је корачницу за Снајперисте које је касније била прихваћена и до дан данас остала у чети за обуку снајпериста. Збирка "Пуцањ из пенкала" такође је била и у конкурсу за НИН-ову награду за 2013. годину. Након тога више није слао своје радове нинакакве конкурсе.
У припреми је наредна збирка под називом "У име душе" која садржи преко стотину богољубивих и родољубивих песама. Такође је аутор романа "Егзекутор" и "Огњени Гаров"(који је у припреми). Након објављивања романа "Огњени Гаров" Адамовић најављује свој први роман написан по стварним догађајима на основу исповести ратних ветерана другог косовског боја.


Аутор је рецензије за збирку прича "У редоследу појављивања" Владимира Бараћа, која је такође била награђена за најбоље књижевно дело године и за роман Тихомира Станишића "Ништа или ништа".

Веза са страницом Бобана Адамовића: https://www.facebook.com/pages/Boban-Adamovi%C4%87/166461466844155




Пуцањ из пенкала

Шта је то у људима нељудско
Да надљудски глуме људске врлине?

Ko je у времену буке
био звучнији од тишине?

Има ли у редовима последњих
Икога са медаљом?

"И последњи биће први"...
Од чаше вина до потока крви...

Наоружати се знамењем крста!
Бранити земљу са три прста!
И никога не волети као жену!

У моме пенкалу сва три пуцња стоје
Мастило ми храбро ороз представља
Први пуцањ:
Православље прославља.

Други пуцањ:
Љуби слободу
У твоме срцу
Великом родољубу.

Трећи пуцањ позна свако
Богаташ био ил' сиромах губав.
У срцу људском сваког бића
угљевљем тиња чиста љубав.

Ако те је питање с почетка песме
Без одговора, чистог срца оставило.

Ако је на питању другом
Твоја вера светосавска права
Пред мислима затреперила лик:
Светости његове, Србског Павла!

Ако си на питању трећем
Видео себе у последњима
Чистог срца вођен:
Пуцњем из пенкала ти си погођен!

Не бригај ни за шта добри човече
Тај пуцањ не убија
Већ семе читаоцу сади.

И губав неће бити губав
Ако позна веру,
Патриотизам и љубав.

А само Богу неизмерно хвала
Што ми даде слова
Да насумице ето
Пуцам из пенкала.

Na jastuku

Divan je zvuk
treperenja zvezda,
cvrkut ptica
i laveža u noći.

Uporan budilnik
sa velikom krestom
goluždravog vrata
najavljuje zoru.

Budim se,
okrećem se ka tebi
da te zagrlim, nisi tu,
bio je to san.

Zagrlio sam jastuk,
nasmešio se,
pomislih na kafu,
poželeo se tebe
i zaspao.

ŽAO MI ČOVEKA

I žao mi je, žao mi čoveka,
ne biraše on sudbu svoju kletu,
zapisano je da se mući i trune,
bez da uživa u lepotama sveta.

I žao mi je, žao mi majke,
rodi žena plod ljubavi svoje,
otuđili ga besramni, zli i bezdušni,
htela je srećno deo sebe gledati.

I žao mi je, žao mi oca,
trudio se ili ne trudio ubilo ga,
stvorio je život a drugi ga osudio,
želeo je otac čoveku svet stvoriti.

I žao mi je, žao mi čoveka,
proklet sada, proklet doveka,
nije raj stvoren za njega, čoveka,
život mu je kutija a na njoj utega.

I žao mi je, žao mi sestre i brata,
jad i beda, i jedna sveća dogorela,
plamen se diže sa kratkog fitilja,
još je tu a uskoro će nestati plam.

Žao mi čoveka.

Boje

U pravu ste nemam srca,
okrutan i bezobziran sam.
Trujem Vas patnjom i mukom,
šta ću, takav sam.
Vas zanima moja ćutnja,
u kafani, uz vino.
Ipak sada pogledajte me dobro
i udaljite se od stola.
Ispio sam poslednju čašu,
i sada se smejem.
Smejem se Vama u lice,
da, a smejem se i sebi.
Pijan nisam, ne sada,
u ovome trenutku sam opijen.
Mirisima, pogledima, bojama,
opijen njenim očima.
Nemam srca kažete,
nemam da Vam sve saspem u lice.
Znam da ga Vi imate,
zato Vas i štedim sebe.
Postedeću Vas svoje priče,
sada me ostavite na miru.
Pustite me da ćutim, da ispijam vino
da maštam o njoj,
o onoj koja čuva moje srce.

Boemska tuga

Sedim u kafani uz vino i pesmu.

Pevali su pesmu o njoj,

tiho i nežno.

Pevali su, da, meni na uvce.

Violina je umesto mene plakala,

Jecaj njen je u dubinu duše zaronio.

Pevali su.

Čaša se u sitne komade rasula,

Krhka i prazna izdržala nije,

Dugo je letela do poda,

Slušajući kontrabas.

Svirali su najtužnije pesme,

Svirali su njene pesme,

Meni su ih svirali i pevali,

Ja ih nisam slušao,

Nisam više mogao.

Slušao sam nju kako diše,

Otkucaje njenog srca,

Što u sećanju mi ostadoše.

Dane i noći sada provodim u kafani,

Uz papir, pero, pesmu i vino.

Za svirce pišem pesme i note,

Da mi sviraju i pevaju o njoj.

Šoljica kafe

Pričali su mi da sam te noći prebledeo,

Dok sam sedeo u kafani cele noći,

Ne, pio nisam, čaša je ostala puna, 

Gorčinu je pojačala šoljica kafe. 

Vrteo sam tu šoljicu u krug,

Crtao sam putanju,

Mlečni put svoje sudbine.

Sve do poslednjeg gutljaja.

Gledao sam u njeno dno,

Isto je kao i uvek.

Nisam u talogu ništa pročitao

U ovoj šolji njega bilo nije,

Nije mi se otvorila i tajne otkrila,

Nije mi rekla da sam u te zaljubljen,

Sve sam sam shvatio,

Davno negde u prošlim danima,

Bilo mi je jasno.

Nije mi ta šoljica ništa nudila,

Sem par gutljaja crne kafe.

Shvatio sam šta mi je činiti ,

Odlučio sam, neću više da te volim.

Neko zbog koga sam jak

Tvoja slika na mom radnom stolu

stoji da me podseća da je život bio,

da će biti i da jeste lep.

Gledam je kada mi je muka od svega,

kada bez razloga psujem i kunem.

Povratio bih ponekad

od ukusa ljudske čovečnosti,

otišao u sibirske šume u osamu

da me tvoja slika ne zaustavi.

To je samo slika, bljesak realnosti

I izbledeće u godinama koje dolaze,

napraviću novu, potrebna si mi.

Tvoja slika govori da sreća postoji,

da se smem popeti na trule daske

pozorišta života i psovati sistem.

Tvoja slika na mom radnom stolu

nestaje kao rosa u podne

tvojim ulaskom na vrata

jer tada više ništa nije bitno.

Parče papira

Jednog jutra sunce će svanuti,

Baš isto kao i svakog drugog jutra,

Pevci će glasno kukurikati,

Isto kao što to i svaki drugi dan rade,

Probudiće me cvrkut ptica i lavež pasa,

Popiću kafu koju spremam izjutra, 

Možda baš tog jutra budem iznosio smeće,

Sve će biti kao i svakog drugog dana. 

Jedino što ćeš Ti biti pored mene, moja,

Gledaću te kako spavaš, mirnim snom, lepa,

Neću te buditi, neka te kafa jutarnja probudi,

Ostaviću je na starom stoliću pored kreveta,

Ostaviću ti i parče papira na kom će pisati  

"Dobro jutro najlepša".

OVO NIJE VEK PESNIKA - Stefan Simić

E moji pesnici...

Žalili ste se na vreme u kome ste živeli a vaše pesme su čuju glasnije nego što će se naše ikad čuti.
Žalili ste se kako ste mali, nebitni a šta je sa nama danas?
Kome mi da se žalimo?

Vi ste bar živeli kao pesnici, vama je to bilo omogućeno. Proganjali su vas, ubijali, slavili. Krunisali su vas kraljevi, ispraćale generacije, po vama su nazivani gradovi, mostovi, trgovi a šta će nazvati po nama?

Možda neku slepu ulicu propalih pesnika a verovatno ni to...

Vas nisu ugušile robije i progonstva, nama su došli glave kompjuteri. Vama ništa nisu mogli ratovi i imperije, nas je prezasićenost oduvala. Istoriju književnosti smestili smo na jednom disku. Sve nam je na dohvat ruke. Jedino sami sebi izmičemo.

Šta bi na ovo rekao Bodler?
Kako bi se samo slatko nasmejao Kami?
Za kojim šalterom i u kojoj banci bi danas trulio Majakovski, Dante, Jesenjin?
Gde bi i kome Dostojevski čitao svoja dela?
Gde bi i kako Tolstoj sprovodio svoju teoriju nenasilja?

Propadaju talenti kao neobrano voće pokraj puta koje niko ne primećuje...

Kažu da talenat uvek ispliva. Da ali za koga? Kome? Da bi stvarao to neko treba da oseti i razume.
Ko uopšte više oseća poeziju? Kome to treba?

Šta znači poezija nekome ko je hiljadama svetlosnih godina udaljen od sebe...

E moji pesnici, bili ste ljuti na svet a na koga mi da se ljutimo? Koga briga za našu ljutnju?

U vaše vreme se manje pisalo a dalje se čulo i videlo. Danas se najviše piše, svako sprema neku svoju autobiografiju a najmanje se čita. Gde su svi pametni, nema pametnih. Gde svi sve znaju, niko ništa ne zna.

Primali su vas državnici, nas ne primećuju ni sluge, ni prosjaci. Dizali ste revolucije, bežali u šume a od koga i gde mi da pobegnemo?

Sigurnosne kamere su svuda, beton, džinovski oblakoderi. Pesničku zrelost zamenili su reflektori i blještavilo neonskih reklama. Sve je tuđe, zaključano i obeleženo a malo šta naše...

E moji bogovi...

Slavili su vas, mi ne postojimo. Pevali su vam, nas se stide. Zabranjivali su vas, nama se niko ne bavi. Veliki ste i dalje iako odavno ne postojite dok se o nama ni ne razmišlja. Bili mi mrtvi, živi, ovakvi ili onakvi, sasvim svejedno.

I žene su živele za vas i zbog nas a ove naše, sada, sve su manje žene a sve više...

Pobedili ste vreme, mi smo pobeđeni i pre borbe. Stvarali ste istoriju, mi je trošimo i igamo se njome kao jeftinom rolnom toalet papira.

Ljudski životi se u to pretvaraju...

Sve se u to polako pretvara...

Biti pesnik, kako to smešno danas zvuči.

E moj Ljermontove, Lorka, Puškine. Vredelo je ginuti a za šta da ginemo? Vredelo je podizati ljude a koga mi da podižemo?

Kako nestvarno deluju vaši dvoboji u kojima ste pali...
Kako nestvarno deluje vaš idealizam, posvećenost, zanos...

Vredelo je boriti se do kraja, ginuti za svaku reč a za šta mi da se borimo kada je unapred sve određeno i obesmišljeno?

I ja sam nekakav pesnik, u ovom vremenu, u ovom veku. Dato mi je da dajem, samo ne znam kome i kako. Dato mi je da svetlim naspram veštačkog sjaja. Dato mi je da pevam, samo što je to ništa naspram očaja i praznine koji nadiru sa svih strana.

E moj Fjodore, Sergej, Franc. Lepota očigledno nije spasila svet...

Ali bez obzira, i dalje verujem u lepotu!

Neka bude što biti ne može, reče pesnik.

Neka bude što biti mora, odgovara pesnik.

POSLEDNJI DAN

Ljubavi, okovan sam teškim lancima,

sutra me bez suđenja na vešala vode.

Nije mi žao što te neću videti pre smrti,

mogao sam te dobiti kao poslednju želju.

Nisam te želeo gledati sa tugom u očima,

ne bih se pomirio sa tvojom kaznom.

U mom sećanju si i dalje nasmejana,

kosa ti je razbarušena, kao posle buđenja.

Počinio sam zločin, tebe sam zavoleo,

nije me sramota za to delo sutra umreti.

Tražio sam da vešala ne stave na trg,

ne želim da te vidim u masi, da me vidiš.

Svečana ceremonija će se obavi tajno,

duboko u šumi, daleko od tuđih očiju.

Telo će mi položiti podno staroga hrasta.

više me nećeš videti, više me neće biti.

Ne traži me, jer me nikada nećeš naći,

mesto mog počinka će biti neobeleženo.

Živi život i za mene, zaboravi me ako možeš,

ali nemoj zaboraviti ljubav tragično prekinutu.

Sve ono što si meni htela dati, daj životu u tebi,

pričaj mu o našoj velikoj ljubavi, pričaj,

jer se prava ljubav desi jednom u životu.

Plava planeta

Otišao sam jednom na mesec,
šetao širokim poljem belih rada,
ne sred livade se zaustavio i seo.

Sedeo sam u polju belih rada,
gledao u daleku plavu planetu,
uzeo teleskop i pronašao sebe.

Lutao sam plavom planetom,
pisao pesme i priče razne,
maštao da letim na mesec.

Sedeo sam na plavoj planeti,
slušao zvuk mađarske violine,
uz muziku se pomerao mesec.

Lutao sam vazda po vasioni,
odmarao se na žutom mesecu,
srećan bio na plavoj planeti.

Otišao sam još jednom na mesec,
poslednji put da gledam zemlju,
da zaspem u polju belih rada.

Superheroj

„And I am a mutherfucking hero“ ceo dan mi se to vrti po glavi ali ja nisam heroj. Ko sam ja? Ja sam heroj svoga sveta, junak sledećeg leta, ja sam spasitelj...dobro, dobro to zvuči preterano, ali zaista, šta ljude čini herojima? I gde se kriju svi ti heroji?

Odgovor je vrlo jednostavan, oni su tu među nama. Oni žive! Žive možda baš pored vas ili ste možda juče prošli pored jednog heroja u iskidanoj i smrdljivoj odeći koji je kopao po kontejneru tražeći hranu. Odelo ne čini čoveka a još manje herojem. Da li bi Supermen bio heroj da nije rođen sa svim sposobnostima koje je dobio rođenjem? Ne, on bi bio samo Klark Kent smotani novinar. Piter Parker bi bio samo običan momak da ga nije slučajno bocnuo pauk. E vidite, tako se rađaju heroji, pukim slučajem.

Zašto i kako je smrdljivi čovek postao heroj, na to vam ne umem dati pravi odgovor, ali je on heroj koji se bori sa svim nedaćama koje običan čovek ne može ni da zamisli. Zamislite samo njegovu moć da preživi svaki dan. Hrani se iz kontejnera, često jede ubuđalu hranu. Često je i gladan. Kakva je samo sposobnost potrebna da pojedeš otpadke iz smrdljive kese. Nije potrebna samo sposobnost, treba ti i jak želudac. Ovaj heroj spava na klupama, i leti i zimi. Zamislite šta sve on može kada se pokriva samo novinama, dok je napolju debeli minus. Ponekad prosi i dobija siću. Da bi dobio tu siću on trpi udarce pogledom. Svaki udarac ga boli više od stotinu udaraca bičem. Velika je to snaga. Složićete se da je to nadljudska moć.

I zato kada sledeći put prođete pored smrdljivog superheroja, nemojte ga gledati sa prezirom ili gađenjem kada vam zatraži koji dinar. Ako mu već nećete pomoći, nemojte mu ni otežavati život. Život je kurva i može već koliko sutra od vas da napravi heroja.

Ako me nema

Ako me nema, neko vreme ne brini. Otiüao sam na neku drugu planetu jer tamo mogu da skačem tri metra u visinu širinu i dužinu. Tamo ću ti napisati pesmu i ostaviti je da je baš ti nađeš. Ako me nema, ti pomisli na mene i ja ću znati da me tražiš. Ipak, možda se ne budem odmah vratio jer ću biti tako daleko a tako blizu, uvek blizu srcem i dušom. Ako me nema, a mene uvek ima u nekom obliku, ti mi pesmu napiši i pošalji mi pismo da me obraduje kada se vratim. Ako me nema, ti me nacrtaj na sveže okrečenom zidu pa neka ostanem tamo dok se zid ne prekreči. Podeli me sa drugima, jer ja sam tvoj, ali sam i njihov. Ako me nema. potraži me u šumu reke, u huku sove, u letu ptice. Ako me ni tamo nema, ti u ponoć tri puta izgovori moje ime na stolu sa tri noge i neko će ti reći gde sam, jer tamo gde me budeš tražila nisam. Ako me nema....nedostajaćeš mi.


If I'm gone

If I'm gone for a while, don't worry. I'm going to another planet because there I can jump three meters in height, width and length. There I'll write a song for you and leave it so  just you can find it. If I'm gone, you think of me and I'll know you're looking for me. However, I may not return immediately, because I will be far away, but again so close. Always close, with heart and soul. If I'm gone, and I am always in some form, you write me a poeme and send me a letter to make me happy when I return. If I'm gone, you draw me on a freshly painted wall and let me stay there until the wall is repainted. Share me with others, because I am yours, but I am also theirs. If I'm gone, look for me in the sound of the river, in the coos of an owl, in the flight of a bird. If I'm not there either, say my name on the three-legged table three times at midnight and someone will tell you where I am, because I'm not where you look for me. If I'm gone ... I'll miss you.

Razglednica iz Portorika

Da me Bog vidi kada se odselim iz ovih krajeva sa sve kontinentalnom klimom i odem u tropske krajeve, ima živim kao gospodin Kemp u Portoriku, barem kao na početku filma. Alkohol, mora se malo da bih upoznao lokalce, da bih se sledeći dan osećao kao kod kuće, mamuran, žedan i pomalo prljav od neke blatnjave kaljuge.

E kako bih samo uživao tamo. Pre nego što bih otišao kupio bih sebi šešir za svega 1300 dinara sa popustom preko u Segedinu kada su rasprodaje. A video sam i one šuše sa đonom od pruća, i njih bi kupio, prava stvar za Portoriko. E tamo na filmu sam video da plešu na trgu, salsa ili šta je već. Šta ti treba više za sreću? Završiš posao, usput rastrgneš kravatu da te ne steže i pravac trg. Dok se gegaš ka fiesti savijaš nogavice, ciple ubacuješ u torbu, navlačiš šuše i opalac žurka počinje. Dobra stvar je da ti ne treba letnja i zimska i odeća za prelazni period. Samo lan po ceo dan a noću... noću šorts i košulja kao u Nika Slotera. A kada pada kiše ne treba ti kišobran, tamo pada topla kiša. Malo se pokvasiš ali baš te briga, toplo je.

I šta se desi kada odeš u Portoriko, rikneš od lepote. Tamo je sve lepo, video sam na filmu. Lepa priroda, lepa hrana, lepe žene, sve, sve sve , sve je lepo. Čak je i siromašnima lepo, lepo su siromašni. Da pomalo sam sarkastičan ali tamo bar nemaju zimu. Čoveče, nema grejanja, nema razmišljanja o poskupljenju struje jer se ne greješ na nju. Nema kupovine drva, šta će ti drva, nećeš valjda da ložiš kada su tropske vrućine. Kako sam ja video, tamo je baš dobro. Idem ja za Portoriko uskoro, pre zime. Nemam za drva a struju neću moći platiti. A tamo je sunce uvek visoko, tamo banane rastu na ulici, i ananas...da.

Čoveče hajmo svi u Portoriko. Jer ovde nema leba a uskoro će i zima. Znate, sada je leto i ni ne mislite o tome, setite se da smo prošle godine čistili sneg u maju. Da li možete da priuštite sebi sve što poželite ili skupljate za osnovne potrebštine? Ako skupljate to znači da ne živite dobro a ako imate sve što vam treba i ne morate da mislite na zimu i na kupovinu sezonske odeće pošaljite mi razglednicu iz Portorika.

Janoš Sekereš Jáne

29. 07. 2013.g.

Siroče zvano Kultura Srbije

Toplo je bre ...ali neka! Hajmo svi u kupaće gaće i bikinije i pravac bazen. Treba akumulirati toplotu za zimu jer ako je ovakvo leto kakva li nas tek zima očekuje....ipak ne pišem vam sada zbog vrućine no što sam pre neki dan pročitao članak sa dobrom idejom UKINIMO MINISTARSTVO KULTURE!


Naime o čemu se radi, umetnici predlažu da se umesto jednog političar koji radi za sebe i svoje političke poene, a koji pritom sebe naziva MINISTROM KULTURE, oblast kulture da ljudima koji bi kulturu podigli na viši nivo i to bez fotelje. Bili bi oni zadovoljni i radom u nekom amfiteatru ili učionici, i to sve zarad boljitka. Verujem da je to svima u interesu.

Podeliću link sa vama gde možete pročitati tekst u celosti ali pre nego što pročitate taj tekst razmislite malo i postavite pitanje sebi: ŠTA NAM OSTAJE AKO SE UPROPASTI KULTURA?

Ako umre kultura jednog naroda umreće i narod. Treba vratiti narodu ono što mu pripada i verujem da će se on izboriti sa nedaćama i sprečiti nestajanje. Dajte ljudima iz kulture koji žive međ' narodom da upravljaju kulturom, neka naprave strategiju, plan za oporavak KULTURNE SRBIJE. Naravno može da se uključi i SANU (Srpska Akademija Nauka i Umetnosti) ako odluči da se probudi iz višedecenijskog sna i letargije.

Shvatate li koliko toga može Srbija da predstavi i da nauči druge, tu prvenstveno mislim na evropske zemlje. Na teritoriji Srbije zajedno žive desetine različitih nacionalnosti i isto toliko različitih kultura (srpska, mađarska, hrvatska, rusinska, slovačka, vlaška, albanska...), ako sve to uzmemo obzir Srbija može da bude kulturna prestonica Evrope. Samo ne znaju gospoda političari da to ne može samo uz pomoć štapa i kanapa a ni pomoću čarobnog štapića jer u Srbiji ne postoji Hari Poter da sve reši preko noći, u kulturu treba da se ulaže i znanje i krv i znoj i naravno novac.

Da li obeležje jednog naroda, jedne države treba da bude Fiat 500 made in serbia, jeftina radna snaga i poltroni? Želite li da Srbija bude poznata samo po lošim političarima i razgolićenim pevaljkama o kojima strane televizije snimaju dokumentace?

Da bi Srbiju predstavljala kulturna i naučna dostignuća, mladi i uspešni ljudi, u njih treba i ulagati. Za početak dok država ne odluči nešto da promeni to možemo učiniti i na sledeći način:

- kupovaćemo knjige domaćih pisaca u knjižarama – nećemo ih skidati sa interneta;
- platićemo ulaznicu za koncert, predstavu i slično – nećemo tražiti da nas stave na spisak;
- zahtevaćemo od vlasti kako lokalnih tako i od viših instanci ulaganje u kulturu – ne samo dati pare nekome nego pratiti kako se ta sredstva troše (a kako možemo mi od njih kao obični građani bilo šta da zahtevamo, moderna su vremena - internet blogovi, zvanični sajtovi vlasti, tviter i FB profili i na kraju krajeva mirni protesti u vidu performansa, predstava u centru grada, deljenjem letaka koji mogu biti i kod kuće odštampani, ne trebaju nam velika sredstva za to, i razne druge sktivnosti); itd.

Na kraju krajeva po ugledu na humanitarne akcije za pomoć unesrećenima, bolesnma i siromašnima, možemo da organizujemo akciju za pomoć siročetu po imenu Kultura Srbije, odbačenom od majke države za koju se ne može definitivno reći da li je majka ili maćeha. Nema puno razlike između gore navedenih klasičnih humanitarnih akcija i ove druge predložene, prvim aktivnostima spasavamo pojedince ili grupu pojedinaca dok sa drugom spasavamo DUH naroda Republike Srbije.

Iako u narodu ne postoji svest o značaju kulture za opstanak jednog naroda i države, trebamo pokušati jer ako mu ne pomognemo jadno siroče će umreti i političari će u stilu Pontija Pilata oprati ruke i reći "ja nisam kriv u krvi ovog pravednika; vi ćete se brinuti." a da li ćemo mi biti spremni prihvatiti odgovornost kao jevreji za Isusa i reći "krv njegova na nas i na našu decu”

Vreme je za kulturno vaskrsnuće Srbije!



Janoš Sekereš Jáne

27. jul 2013. godine




link za gore spomenuti tekst:
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/395445/Umetnici-Ukinite-Ministarstvo-kulture

Kulturni ustanak Srbije

Ustajte ljudi, dosta je bilo satiranja, dosta je mraka. Došla su takva vremena, došlo je takvo vreme da je Srbija spremna za novi ustanak. Kultura nam je zatrpana u nekoj jazbini do koje svetlo teško dopire, tamo je smeštena da ne bi nadahnjivala narod, da mu ne daje snagu i vetar u leđa. Jer taj vetar može da ga ponese i da donese promene.


Ustanite ljudi svih nacija i vera, vreme je za ustanak kulture. Srbija je uvek imala velike umove, ima ih i sada, no u ovoj bedi i siromaštvu ti umovi ne mogu da zablistaju i vremenom zakržljaju. Davno je bio Ivo Andrić, još davnije su bili Dositej i Vuk, sada se negde u šumi u hajdučiji krije neki novi Mika, Danilio, Laza, tamo je sa njima i neka nova Desanka, ali se krije. Ni vožd Karađorđe ne bi vožd postao da ga narod u zbegovima nije podstakao na razmišljanje i tako odustao od izbeglištva. Srbiji su potrebni ljudi poput Filipa Višnjića da događaje zapiše onakve kakvi jesu, takvi ljudi postoje oko vas, zapisuju, ali ih niko ne čuje. Teže je danas, pored sve ove tehnologije nego tamo nazad krajem 18 i početkom 19 veka uz gusle, da mlad čovek kaže što misli. Misli su nemirne, misli se zapisuju, nema ko da ih čita.


Zato ustaj narode Srbije! Ustaj i pravo u biblioteku po neku knjigu! Uzmite nešto što niste čitali, ako je mogućno uzmite nekog našeg pisca, odaberite nekoga za kog niste čuli i dajte šansu sebi da nešto novo čujete, da nešto novo naučite. Nijedan ustanak, nijedna revolucija nije bila laka, neke su ugušene u krvi, jedino što nam niko uzeti ne može jesu naše misli, veru i ljubav prema bližnjima.

Janoš Sekereš Јáne
14. februar 2013, godine

O životu II

Sve što nam se dešava u životu ostavlja male ožiljke. Oni ne nestaju tokom vremena, samo naučimo da živimo sa njima.

J.S.J. 2013

BLUZ LJUBAVI

I dalje ono istim taktom svira,

ritmom slomljene duše,

taj zvuk u ruke ti stavlja srce,

bez krvi, sa ljubavi u venama.

Pojačaj zvuk ove priče bez reči,

uzmi u svoje ruke moju,

osetićeš bluz koji ne prestaje

i note što klize niz dušu.

Reka divlja, puna nota i bola,

čupa i lomi komadiće duše,

meso živo od kostiju odvaja,

ostao je samo violinski ključ.

Pesma bez cilja luta i kruži,

udara tamo gde najviše boli,

nije to pesma, to je bluz, 

to je bluz ljubavi.