ŽAO MI ČOVEKA

I žao mi je, žao mi čoveka,
ne biraše on sudbu svoju kletu,
zapisano je da se mući i trune,
bez da uživa u lepotama sveta.

I žao mi je, žao mi majke,
rodi žena plod ljubavi svoje,
otuđili ga besramni, zli i bezdušni,
htela je srećno deo sebe gledati.

I žao mi je, žao mi oca,
trudio se ili ne trudio ubilo ga,
stvorio je život a drugi ga osudio,
želeo je otac čoveku svet stvoriti.

I žao mi je, žao mi čoveka,
proklet sada, proklet doveka,
nije raj stvoren za njega, čoveka,
život mu je kutija a na njoj utega.

I žao mi je, žao mi sestre i brata,
jad i beda, i jedna sveća dogorela,
plamen se diže sa kratkog fitilja,
još je tu a uskoro će nestati plam.

Žao mi čoveka.