08.11.2012.

Prolaze pokraj mene, i ja prolazim pokraj njih. Mimoilazimo se ostavljajući prošlost iza nas. Da li će oni sresti moju a ja njihovu?

Ramon Martensen - writer

Dragi prijatelji, dozvolite da Vam predstavim Ramona Martinsena. On je Holanđanin koji živi u Srbiji, na krajnjem severu Bačke u Subotici. Piše poeziju, kratke priče i prozu na holandskom i na engleskom jeziku. Objavljivan je u holandskim, srpskim i drugim internacionalnim časopisima koji se bave književnošću, takođe je bio i učesnik "Pesničenja" u Beogradu.
Ukoliko Vam se dopadne ovo što pročitate, a to je priča pod nazivom "Subotičko mleko", ispratite njegov blog http://ramonmartensen1983.wordpress.com/ .




Ramon Martensen










SUBOTICKO MLEKO


She brought her own milk. Every time she does and I never saw her drinking from the plastic bottle she holds in her hands. Probably it’s over the date, but it must be like some sort of amulet. The nails that are wrapped around it change colours every time she’s here. So do the drawings on the self-created labels. She has covered the plastic with a layer of Tip-ex.

‘Come in,’ I say while stepping away from the door. A man is coughing while spitting on the hallway floor. ‘That’s what I have to endure while waiting for you,’ she says.

‘You are not taking good care of me.’

I once saved her from the dripping jaws of a street dog or gipsy, which somehow got into the building. She was not sure which one it was. The light was poor.

‘Yes, yes. You have a hard life without me.’ She smiles and passes me. The nails and drawings are red today. That means her milk-mood is kind of critical. I never dared to ask if it’s period related. She is too young to have bitter feministic frenzies, but better safe than sorry.

She walks up to the table and sits down. The books lay open. Pictures of people sitting in the park, reading newspapers or riding bicycles are shown with dots underneath them.

‘So this is what you teach the retards?’

She lets her tiny finger run over the dotted lines.

‘Let’s call them the less fortunate average,’ I say to her while sitting down beside her.


She signed up for my classes some months ago. Her English didn’t require any improvement. It’s linguistic therapy as she puts it, since she thinks her own language sounds like a deflating tire, fighting for its last breath. I didn’t make up that analogy but I’m happy to make money from it.

‘Coffee, tea?’

There’s a week worth of dishes in the kitchen. It is my way of finding out if I ate healthy enough. The smell of rotting vegetables tells me I am doing alright. I put some water in the boiler and start waiting. She followed me to the kitchen. Everything that is mine frightens her. My things are like vicious dogs to her and I am the owner that can prevent them from attacking with a single word.

‘You live like a caveman, you know that? This is foreigner unworthy. You are starting to be like a Balkan guy.’

‘I always was. I was just born in the wrong body. A Balkan guy born in the body of a Western-European.’ I watch while the water is boiling. It hisses at me aggressively.

‘Well, just keep on eating this shit food till you’re fat and sweaty, then your body will match your Balkan soul.’

‘Way ahead of you,’ I say while squeezing my beer belly. ‘Way ahead of you.’ She walks up to me. She wears All-stars that make sucking sounds. With her right hand she strokes my stomach.

‘You still have some gaining to do. Your dick will still be wet when it rains. That’s why guys from around here have those fat fucking bellies. They are afraid that their dick will melt when it touches liquids. That’s also why they never, ever would touch any cleaning products or put effort in foreplay. God forbid she would enjoy enough to cause the whoopiewaters to start flowing.’

‘Ahhh, it is so heartbreaking that in your fourteen years you haven’t had a single satisfying sexual experience. I would write a letter about that to the’’Dear Mary Menhater’’ section of one of your teenage magazines.’


She is fourteen years old and a genius. Now only guys twice as old can be her intellectual match. At my age she will make the greatest writers fall hopelessly in love with her, just for the fun of it.

‘I am sure you can educate your lovers by watching Sesamestreet together .A is for anal, that is not where it’s at. B is for breasts, not when you just met. C is for clitoris…’

She gives me the finger. Around it she wears a ring shaped like a snake with two eyes made of green plastic. I think she got it from some cheesy Indian shop where the cool alternative kids go to show how exotic and open-minded they are.

‘Watch where you put that finger, you will need it in the future.’

She puts some coffee in her cup and stirs it through the boiling water.

‘Really? Are you now throwing this ‘’popular parent’’ shit at me? Come on …’

‘Watch your mouth young lady or I will stick a carrot in it.’

She rubs her tiny ass over the kitchen sink and bites her lip while I take my own cup.

‘Mmm, that is very Freud. Are you sure you don’t want to get jiggy with it? You must have jerked off to Lolita a Zillion times.’

She follows me back to the table. The leftovers might shape into a giant hand that pulls her into one of the pans.

‘I don’t like Russian writers. They are too …’

‘Russian writers are frustrated paedophiles without the luxury a catholic church.’


She sits down next to me and blows the steam away that twirls up from her coffee. Her hands are wrapped around the cup. We could be father and daughter in a family commercial:

‘Get a deeper connection and drink our shitty instant coffee. Fuck young, spawn young.’

The only thing missing is her smile that says everything will be alright as long as we drink Nescafe together.

‘How are things with your boyfriend? What was his name? Bojan wasn’t it?’


She sighs and puts down her cup. The milk is still in front of her and she starts rolling it around between her hands. ‘We are in sort of a fight. He doesn’t want to see me.’

‘How come?’ I stare at the bottle. The label is starting to get off a bit.

‘Well, I slept with another guy and he didn’t like that.’

‘Aahhh, why would you do that? He was such a sweet and caring boy.’

She rips of the self-drawn label completely and rubs it straight on the table. She looks at the image she drew. It’s a red man with fork hands who is perforated by bullets.

‘He wasn’t there.’

‘What? Are you a television? Do you need to be plugged to function?’

Her facial expression remains unmoved while she grabs the bottle and pushes it against her chest like a teddy bear. ‘I need to pee now,’ she says.



While she’s in the bathroom I’m standing in the doorway, facing her with my back. That’s our ritual. Once I accidentally closed the door and forgot all about it. When I opened it again after fifteen minutes she was trembling on the toilet seat with tears in her eyes. She wore a pink belt with smiley faces that I never saw her wear again. Since then I am where she can see me. While waiting I’m watching the layers of dust, the plants that dropped their wrinkled leaves, the notebook that’s opened at its first, blank page. Her milk bottle is just standing there without any label.

‘Can you wipe my peepeepalace for me,’ I hear from behind me as the sound of water on water stops. Her voice is sprinkled with sardonic sweetness. Kind of what Satan’s love baby with a pageant child would sound like.

‘Well, God gave you two hands didn’t he?’

She doesn’t want to touch any part of her own body or be in any way aware of its existence. She once asked me to move the scale, because she might accidentally step on it and discover what a fat monster she is. Machines never lie. That’s why she hates me so much, she once told me. I always lie or tell mean truths.

‘I am sure there is nothing that you need to touch that hasn’t been touched before. Just grab a piece of paper and do what you always do whenever Justin Bieber is on TV.’

I take a cigarette and light it. The smoke floats into the bathroom. Like an unleashed genie granting cancer wishes.

‘I smell heart disease. Can I have some?’ she asks before flushing the toilet. Her belt buckle rings. It’s yellow this time with green skulls on the surrounding leather. She calls them her anorexic sisters.

‘Aren’t you a bit young for that?’

She laughs as she’s standing with her hips pressed against mine. There is a lump of mascara on her eyelash.

‘Come on, you are not my father. You must know something about the quantity of things I’ve put in my mouth so far.’


I lift my shoulders as she takes the whole pack from my hand. She just keeps on staring at me, without blinking, her lips tightly pressed together. In one grab she takes out all the cigarettes and mashes them between her fingers. Paper, filters and strings of dried tobacco are falling down on the communist brown carpet.

‘Are you going to hit me now?’she once walked into my ‘class’ with a black eye. ‘Are you being abused?’ I asked her.

‘Here we call that parenting. Or expressing love,’ she replied. ‘Depending on the person giving it.’

‘I will not hit you. I will just buy new cigarettes.’

‘That is how you solve all your problems. You spoiled Western Europeans! Just throw some money at it. That’s why you don’t want to fuck me! You can buy all the pussy you want!’

I rub my hands. Some of the skin is coming off. She looks from my hanging shoulders to my bend knees and bites her lip.

‘Music!’ she says.

She walks towards the stereo next to the faded, communist-orange drapes. They are closed. Sunlight gives me headaches. And I don’t own sunglasses. Sunglasses are for people who get out of the house. I watch her standing there. She has holes in the knees of her jeans. Her legs are too skinny to show any flesh. The little girl with floating ghost legs. She is holding a Nirvana album. Her tiny fingers sliding over the plastic cover. As if she is maternally stroking Kurt Cobain’s goldilocks.

‘I like depressed people,’ she says. ‘They don’t give enough of a fuck about anything to bother me. Not with their bloodfloaded dicks or their gossip sucking mouths.’

All of the sudden I imagine her with pink framed glasses and a too wide My Little Pony sweater, instead of her pierced, bare bellybutton. Maybe a silver ring around her finger with a ladybug.

A ladybug would never land on a pushy dick-top.


She puts in a cd of Depeche Mode. Personal Jesus starts playing.

‘I am too lazy to be your personal Jesus,’ I say. ‘It requires too much standing up.’ She smiles as she walks back to the table. The milk bottle rolls between the palms of her hands. She starts peeling of the tip-ex. The white is curling up under her red nails.

She’s the only person I know who makes drops of snow drip on a surface of blood.

‘What’s with the bottle?’ I ask.


She takes the book for my less fortunate students. I look nervously at all the blank dots as she runs through the pages.

‘What do you do when you’re not teaching?’ she asks.

‘I sleep.’

‘And jerk of probably.’

‘No. That makes a lot of a mess and I am too lazy to clean that up.’

‘And you wouldn’t get it up anyway.’

I smile and take over the book from her. The pages filled with nothingness.

‘Probably not.’


She takes an empty glass from the table.

‘Here everybody wants everything. The guys your body, the girls your soul. Just for the fucking fun of it. What is in this bottle is what I want to keep for myself.’ The glass turns white as she fills it with the content. The stench of her well kept secret fills the apartment. Big lumps are floating at the surface.

‘I will leave this with you. If you haven’t flushed it the next time I am here I will be coming back every day.’

She stands up and takes her bag from the chair.

‘I hope to see you soon.’


She shivers as she’s standing at the doorstep. Her eyes focussed as if she is monitoring the surroundings for predators. Then she starts walking. The squeaky sound of her sneakers following her to the elevator. Both the sound as well as her movement pick up speed, chasing one another. The little girl who is hunted by herself.

Back in the kitchen I start cutting tomatoes. Just for leaving them there to rot, hoping that the stench will overrule the stench of bad milk. The terrible smells created by oneself are always better to handle then those of others. The red liquids are sticking to my fingers as I pass the glass.

I smile at it while taking of my clothes. I am ready to go back to bed.


Ramon Martensen, 2012

Jutarnja kafa (Vuk i Maša)

Vuka je sve bolelo tog jutra, sinoć se puno popilo, glava ga je rasturala. Nije se puno toga sećao,  alkohol je uradio svoje, vulkan je goreo, flaša sa vodom pored kreveta je bila prazna. Ustati, sada je bilo kao najveća kazna. Sedi na ivici kreveta, provlači ruke kroz kratku kosu i ustaje, ima plan za danas i od njega ne odustaje. Stavlja vodu za kafu i odlazi se tuširati, sinoć je bio srećan te se otišao malo glupirati, kulirati, sa svojim drugarima slaviti. Kad se istušira neku dobru muziku će staviti, malo će se svojim telom baviti, par poslova obaviti, otići u prodavnicu i hrane nabaviti. Glasno opsova, nije bilo tople vode, duboko je uzdahnuo, nasmejao se, klimnuo glavom i na brzinu se plahnuo. Na košulji koja je od sinoć bila na njemu mešao se miris duvana i ženskog parfema, baca je u korpu za prljav veš. Zakuvao je kafu sa malo šećera, gledao cd od nekog repera, pušta neki soul, bol u glavi još nije skroz prošao. Ide da vidi ko je došao, zvonce se čulo. Nema nikoga.  Klinci zvone pa beže, matorci reže ali ne i on. To isto je radio kad je bio mlađi. Odradio trbušnjake i sklekove, javio se telefonom majci da joj kaže da je voli, glava i dalje boli.

 Pet popodne je, vreme je da se izađe, poslednji gutljaj kafe, stavlja sunčane naočale, oblači starke i izlazi na ulicu. Lepo je vreme, napolju je gužva, ljudi se smeškaju, uživaju u danu. Bacio je pogled za zgodnom devojkom nekom, izbegao sudar sa nekim čovekom koji se namrštio, diže ruke i osmehuje se u znak izvinjenja.

 Vraća se u stan, kesu sa namirnicama baca na krevet, pušta Eriku Badu da svira. Na toaletu čita Alan Forda, prošla ga je glava, stomak se smirio, ne brinu ga ni računi što ih nije izmirio. Još jedna kafa uz klopu, Erikin album će se završiti, peva poslednju strofu. Spreman je za izlazak,  pretura po stvarima od juče, nije našao šta je tražio, besan je, zove nekoga, osmehuje se i dogovara da se vide na trgu. Njoj šalje poruku da je krenuo ranije, ima još nešto da obavi, i da se vide kod spomenika. Čekao je taj susret, jako je voleo Mašu. Susret na trgu je kratko trajao, uzeo je neku kesicu, otišao na kafu sa drugarom, tamo je neki momak rešavao probleme šamarom, njih dvojica su ga  tresnuli na zid sa ormarom, razbila su se stakla, došao je gazda i pozvao policiju jer taj pravi sranja vazda. On nikada ne bi devojku udario pre bi sebe povredio nego da tako nešto učini. Izlaze napolje zadovoljni, gazda ih je počastio, pozdravlja se i žuri da ne bi zakasnio.

 Na spomenik je seo jer ima još desetak minuta, pogled mu po nebu luta, ruka se u džepu igra, stiska kesicu što je mislio da je izgubio. Seća se kad ju je prvi put poljubio, kako su bili srećni, nikada tako nešto nije osetio, često se malih šala dosetio, kupovao joj cveće, nije mislio da je to večna ljubav, takve varke uma on neće dozvoliti sebi, prepustio se spontanosti,  ipak nije mogao spavati kad je otišla u posetu rođacima u Dansku.

 Kasni deset minuta, to je u redu, i on je ponekad kasnio, kako se samo Maša mrštila ali mu je i praštala, mali poljubac na nos je značio da nema ljutnje. Kod njih nije bilo ćutanja, uvek neka maštanja, planovi i gluposti lupanja. Pola sata je prošlo, pokušava da je pozove na mobilni ali je nedostupna, u domu je do kraja odzvonilo, govorio je sebi da je možda gužva u saobraćaju, da se baterija možda ispraznila, možda se tušira, možda... Hiljadu možda, hiljadu misli, zubi su se stisli, možda se ljuti jer se sinoć jako napio, Kroz maglu se seća da mu je nešto pričala pre nego što se skroz oduzeo.

Vadi kesicu sa korovom i rizlom, ima za jedan mali, smotao ga je, vratio kesu u džep, stavio sluške i krenuo ka njenom domu. Usput u sporednoj ulici pali džoint, uzima dim, čuje auto iza sebe, ništa samo mali cim, taksi nosi neke starce, nastavlja slušajući neke pesme koje su ga sad jako nervirale, šuta kantu za smeće, zove je iznova i iznova. U njenoj sobi je mrak, možda spava, iznenadiće je.

 Provlači se pored čuvara u studentskom domu, čuje komešanje u sobi, uzdahe i poznati zvuk starog ležaja. Ulazi unutra i pali svetlo, ugleda široka ramena golog muškarca i noge obavijene oko njegovog struka. Devojka koja je koristila krevet je bila njena cimerka koja je počela da vrišti, urla. On se okrenuo ka vratima i pitao za Mašu. Cimerka odgovara da ne zna gde je, kaže sredila se i otišla da se vidi sa nekim, ne zna sa kim ali je bila jako uzbuđena zbog toga.

 Zalupivši vrata, otrči niz hodnik, naleće na čuvara koji pada od udara dlanovima po grudima.

Ništa mu nije jasno, s njim je trebala da se nađe, ko je sa njom, zašto mu se nije javila, nije ljubomorni gad, mogla mu je reći, ko je on, gde su otišli, ubiće i nju i njega, nemoguće je da se ovo dešava, kakav dan, voleo bi da se probudi, ide da je traži. Prolazi centrom, ulazi u svaki lokal u nadi da će je naći, gura se kroz masu ali bezuspešno. Odgurnuo je nekog klinca što se širio više nego što mu je godina, obezbeđenje ga je pratilo pogledom do izlaza, nije ga više zanimalo ko će šta da kaže, rukom udara o zid i izlazi u noć. Odlazi do prodavnice, kupuje žvake i  nastavlja svoju potragu. Gde bi mogli biti, gde da ih traži? Iz farki vadi kesicu i stavlja je u plitki džep od jakne, nervozno je vrti po džepu.

Setio se da je spominjala neki mali restoran u predgrađu gde sviraju latino, ulazi u taksi i traži od vozača da ga vozi iako nije znao tačno gde je. Taksista  se raspituje preko radio stanice i kolege ga upućuju. Deset minuta kao sat vremena, taksista ga upozorava da ne udara sedište jer će ga izbaciti. Neće njemu jedan taksista govoriti šta da radi, šta on misli ko je, jebaće mu majku. Taksista staje ispred lokala, mali crveni bar po imenu Španska ruža, zaboravlja na taksistu, plaća i prilazi vratima, duboko je uzdahnuo i ulazi.

Unutra je bilo prigušeno crveno svetlo, svirala je neka  lagana pesma, ljudi su sedeli, pili, jeli i pušili. Neki par se vaćario pokraj wc-a, ispred separea je bio bend i podijum za igru, parovi su plesali. Prilazi podijumu jer će odatle moći da vidi ceo lokal. Pored velikog dela tu je bio još i jedan manji deo lokala, sa malim podijumom, iako je išla lagana muzika, četvoro je tamo ludovalo kao da ide elektro. Ugledao je Mašu kako pleše u  najmračnijem delu velikog podijuma, ispred malog separea, na stolu je bilo par malih čaša za žestinu, dve čaše za vino i flaša skupog crnog vina. Gurajući se kroz parove odgurnuo je starijeg gospodina koji je pao na separe iza sebe. Prilazeći im uzima čašu sa nečijeg stola i ispija piće, rakija, razbija čašu rukom o sto i hvata Mašu za lice. Niz obraze  joj se slivala njegova krv, nije osetio bol, iz usta mu je smrdeo alkohol, odgurnula ga je od sebe, nije podnosila krv, slošilo joj se i pala je na pod. Momak koji je bio sa njom je pokušao da je podigne sa poda, Vuk ga šuta u glavu i nastavlja dag a udara dok se on savija od bola. Neko dolazi da pokuša da smiri situaciju, bezuspešno, konobar prilazi sa palicom u ruci, Vuk je osetio udarac na potiljku i pada na pod ispred Maše. Iz jakne mu je pored tela ispala mala šarena kesica, Maša vrišti i udara konobara, klekla je pored njega, podiže mu krvavu glavu i zove ga da je pogleda, Vuk više ništa nije mogao reći, Vuka više nije bilo pored nje.

Kasnije je došla policija da napravi uviđaj i tražila izjave od prisutnih. Maša je kroz jecaj i suze rekla policajki da je izašla sa bratom iz Danske na večeru i da joj nije jasno šta se desilo, da su sinoć bili zajedno i da je jutros otišla iz njegovog stana i da mu je u džepu od košulje ostavila poruku da joj dolazi brat i da im se pridruži na večeri. Policajka joj je dala kesicu što je ispala iz Vukovog džepa i rekla da joj je žao i da primi njeno saučešće. U kesici je bio prsten i kartica na kojoj je pisalo „Zauvek tvoj Vuk“.

Kraj zbirke

Postovi na blogu idu unazad. Ukoliko krenete da čitate od kraja, od strane br. 79 lagano ćete stići do prve strane, ipak preporučujem da sa desne strane kliknete na 2012. godinu zatim na jun i skrolujete dole do Uvoda.

Srdačan pozdrav

Janoš Sekereš Jáne

Deo treći: POSLE LUTANJA ........str.79

Ispisao sam stranice sopstvenom istorijom, kao što vidite živeo sam svuda, tu i tamo, od toplog doma do prljave birtije. Svedok sam raznim čudesima, velikim i malim ljubavima, životnim tragedijama i radostima rađanja života, smehu i plaču, peru i maču. Družio sam se sa samoproklamovanim damama i gospodom, šljamom, običnim ljudima, revolucionarima, ubogima, licemerima, prostitutkama, uličnim sviračima, ljudima velika srca i sve to skupa čini jednu celinu. Sve je to život. Život se nastavlja tamo gde nam se učinilo da je stao. Korak po korak i on ode ali nikako ne prođe. Ne, život ne prođe on samo prolazi pokraj nas i zove nas da idemo sa njim. Ja sam pošao, nisam pustio da ode bez mene i da se posle kajem. Ja sam pošao onako bez putokaza, bez cilja konkretnoga, bez rezultata efektnoga. Sve što mi je ostalo jesu ova slova što sam ih zapisao na svome putu.

I ako me neko upita da li bih opet krenuo na put, ja bih ga upitao da li me je video da sam stao.

                                                                                                                                     Srdačno Vaš,

                                                                                                                                     Lutalica po izboru

Kraj zbirke "Po izboru"

Povratak domu svome .........str.78

Sada imam mastilo, papir i pero. Imam mali drveni stolić sa svećnjakom i dogorelom svećom, sedim u kući punoj senki što se poigravaju na zidu. Nabolje vino rashlađeno pijem. Sada imam sve a nemam ništa. Da, kako to čudno zvuči, nemam ništa a imam sve, ili sam bar imao. Imao sam svoje snove, imao sam snove i za tebe, imao sam tebe, sada imam snove samo o tebi. Hiljadu i jednu želju sam poželeo, a svaka je bila ista. Kada sam video zvezdu da pada, ja bih opet isto poželeo. Ne smem ti reći šta, jer sam pomalo sujeveran i plašim se da se ostvariti neće. Poželeo sam i sada čekam, dok čekam mislim, mislim na sve i ništa, mislim na tebe i mislim na nju, koju imam a u stvari je nemam.

Preostaje mi da uzmem papir, da pero umočim u mastilo i u noći dugoj pismo da ti napišem. Sve do praskozorja je sveća izdržala, glava je klonula i na belom papiru je ostala plava fleka, mrlja od mastila prosutog po stolu, vrh pera je poderao papir. Na sredini stola veliki plavi otisak, jasno iscrtan dlan. Gledam ruku, plava je. Pružam ruku ka sredini stola i lagano je spuštam, otisak nije moj. Uzeo sam poderan papir, okrenuo drugu stranu i procitah sledeće:


"Prvo sam trebao doći ovamo, to sam shvatio tada, tamo. Najzad, ovde je gore nego onde ali srce želi biti tude, kraj nje."

Gregorije Prvi Takozvani - umetnik

Dozvolite da vam predstavim Gregorija Prvog Takozvanog aka Andreja Pejovića mladog grafičkog dizajnera, repera (vokal u bendu D ZOO), i još mnogo toga je ovaj mladi umetnik ali će vam on reći više o sebi, kada pokrene sopstveni blog. Želim mu puno uspeha u radu.

Kako je došlo do toga da objavljujem njegov tekst, jednostavno, mladi Gregorije mi je poslao isti bez namere da ga objavljuje bilo gde ali nakon razmene par "opakih" rečenica morao je da popusti i pristane :) .

Srdačan pozdrav!

J.S.Jane

Gregorije Prvi Takozvani

BIZNISMEN

Jo! Baš šetam nešto po gradu i gledam ljude koji voze kola i naravno zapadnu mi za oči automobili koji su novi, lepi, moderni, crni k’o noć, koji se sijaju po suncu, sunce ti jebem, oči mi izbi. E sad sve se razmišljam ko li takva kola vozi. Naravno ne treba mnogo da se razmišlja, to su biznismeni iliti „bitnimeni“. Sad recite vi meni koji su to biznismeni.

Recimo, da napravimo anketu i pitamo ljude ko su ti biznismeni, svi će reći: „Pa to su ljudi u lepim odelima, sa lepim kravatama, zlatnim manžetnama i zlatnim iglama za kravate.“ U redu, to znamo i mi. Onda se mi pitamo, a koji je to njihov biznis u stvari. Muk. Jebi ga, znamo da su biznismeni i znamo da su bogati. Ha, ljudi se bave biznisom. Ne seri! Onda, recimo, ja ću naći neko odelo kod Kineza (nije da će neko primetiti, jer odelo je odelo), pa ću da izađem na ulicu i biću biznismen. Što u stvati nije laž, jer ja mogu da prodajem krompir i kupus na pijaci, i to je biznis zar ne? Ali glavni problem je što od prodaje krompira i kupusa neću kupiti neki lepi, crni, moderni Audi ili BMW ili Mercedes ili neki lepi veliki džip, nego ću k'o obični ljudi ići peške ili gradskim prevozom. Onda shvatimo da to ne može da bude bilo koji biznis, jer eto ti ga jebi ga, previše sam običan čovek.

Da pitamo neke druge ljude: Šta mislite koji ljudi voze ta crna, lepa, moderna kola? Ne sumnjam da bi njihov odgovor bio: „Pa to su mafijaši.“ Naravno da je to odgovor. Jer nećete videti svog komšiju koji radi u prosečnoj firmi, sa prosečnom platom, da vozi takva kola. Onda se mi pitamo, pa je l' isto biti biznismen i mafijaš. Izgleda da jeste. Evo, sad dok ovo pišem, svratio sam na Guglov rečnik da prevedem englesku reč Businessman, koju smo i mi preuzeli. Pogodite šta je primaran prevod te reči! Prevod je Biznismen. Hoo! Ne seri me! Nešto ispod, onako malim slovima, kao da gledamo reklamu za neki farmaceutski proizvod, piše privrednik, poslovan čovek. Poslovan čovek. Čovek se bavi poslom, dakle ima posao. Komšija Mita ima posao, pa ne vozi Audija. Vozi čovek Juga. Kao svi normalni ljudi koji imaju pos'o u Srbiji. Ako uopšte imaju kola, ili posao. Ili nemaš kola ili imaš Juga. Znam, sad će svi da kažu, pa i moj ćale radi u prosečnoj firmi i vozi neki Fijat. Baš me briga, pišem kako mi ište. I moj ćale vozi Fijata i to Punto iz devedeset i sedme. Pa šta?! Piši ti o ovome pa seri šta hoćes. No da se vratim na temu. Gde sam ono stao/srao? A da! Biznismeni i komšija Mita.

Fora je u tome da niko ne može da kaže šta oni tačno rade. Možemo samo da... Pu jebem ti! Srbija ne može da da gol da ga jebeš! Što je najstrašnije primićemo drugi gol, iako smo mi u napadu sve vreme. ...nagađamo. Verovatno je neki direktor, ili je neki bitan tip u, pha biznisu, ili je... pa jebiga nemam pojma ni ja više. Neka bude direktor. Koliko direktora čoveče! Biznismen, direktor, mafijaš. Ne znam, aj' ako vi nađete neke ideje za te ljude. Te ljude ne možeš da okarakterišeš, ili što se kaže etiketiraš (ko je gledao Radovana Trećeg, setiće se smešne scene). Recimo, vidiš nekog lika koji nosi Metalika majicu, znaš da je neki metalika lik, vidiš nekog lika koji je upasao štagod, tip tripuje da je u devedesetim, vidiš lika koji nosi Fred Peri, predpodstavljaš da je huligan, vidiš lika koji nosi abnormaaalno široke farmerke, da lik je reper, itd. itd. A kod ovih ne možeš to da radiš. Vidiš kola, odelo, kravata, ili je biznismen ili je mafijaš. Kraj priče. Onda će neko da kaže, pa i političari se oblače kao biznismeni. Političare prepoznaš na kilometar (koliko sranje zvuči ovo: ...na kilometar, ali tako je).  - I eto primismo gol. Pa jebem ti fudbal! Koliko se uspališ kad gledaš reprezentaciju, i uvek se ispališ. Fuuuuuuu! – Političari imaju tu prepoznatljivu njušku, i da ne pominjem da ovi bitniji idu uz opasnu pratnju rotacionih svetala. O njima zaista neću da pričam više, možda u budućnosti, ali dosadni su bre svi. Da svedem priču kraju polako, em što sam ispao iz priče, i mislim da nema mnogo šta više da se priča (oni kradu, oni varaju, malverzacije, bla, bla, bla...) o njima. Oni su jednostavno biznismeni aka. bitnimeni ili su mufijozi.

Poenta cele ove moje priče je bila, ko su ti ljudi u stvari. Čime se oni bave, zašto niko ne zna tačno čime se oni bave. To će mi biti zagonetka dok ne saznam. Dotle – Živite dugo i napredujte.

Pozdravljam sve zle i ne zle ljude.

*Napomena! – Izraz „Bitnimeni“ mi je slučajno došao na um, jer sam slučajno umesto slova Z stisnuo dugme T, onda sam krenuo da brišem, ali sam shvatio da u suštini to ima veze sa ovom pričom.

Bitni – kao bitni, bitan u množini i neka retardirana simbioza reči Men + srpsko slovo I (što je takođe i veznik, to će vam biti korisno ako rešavate ukrštene reči, poznatije kao Skandinavke), što je znači man (eng. Man), a naški kao Men (piši kao što izgovaraš) + I, znaći, kombinacijom eng. reči MEN, i našim slovom I, dobijete simbiozu, što predstavlja Meni. Što takođe može da znači i kao... Neću više dosta pisanja za danas. Do kurca! Adfjwegeugwhwrg

I da! Tokom pisanja ovog teksta, gledao sam utakmicu Srbija – Belgija, u kojoj smo popušili dva nula. Pardon tri nula. Naravno diktator iliti komentator je bio Aca Informacija, iako se sad buni što su sudije grešne za treći gol Belgijanaca. SUDIJE SU UVEK KRIVE!

„Mihajlović, ne deluje kao čovek koji će lako odustati od svoje ideje...“

Neko vreme nakon objave ovog članka, mladi Gregorije je napravio svoj blog   http://gregorije.blogspot.com/

:)

Za osmeh na tvojim usnama ...... str.77

Ja nisam ono što misliš da jesam,
čovek iz tvojih snova, zgodni princ,
snalažljiv, za situaciju svaku spreman,
ljubavnik što se samo poželeti može.
Ja nisam ono što misliš da jesam,
neko ko će tebi snove ispuniti,
rečit, nasmejan, simpatičan kad se ljuti,
idealan otac tvojoj nerođenoj deci.
Ja nisam ono što misliš da jesam,
ja sam mnogo više od svega toga,
ja sam bol što osećaš u duši,
osmeh sam na tvojim usnama,
ja sam ljubav u tvojim očima.
Ja nisam ono što misliš da jesam.

Priznajem, volim te. Zbogom. .........str.76

Voleo sam prijatelji, voleo sam. Voleo sam žene koje su mislile da sam ja za njih onaj pravi a nisam to bio, voleo sam i žene za koje sam ja mislio da su one baš te koje će me usrećiti, bilo je tu svega pre nego što sam sreo nju...



Priznajem, volim te. Zbogom.


Ispriča ti priču u koju ni deca ne bi poverovala, gde si videla da je to ikada ikome uspelo. Naravno, ja ti verujem ali to se ne može računati, ako i potvrdim da je to istina, ko će verovati meni što ulicom bosonog i zamišljen hodam sa slamnatim šeširom i travkom međ usnama. Kada pričam o istini kažu pusti budalu, bulazni.
Kada preslišavam naučeno, kažu lud, priča sa sobom. Vidi, meni je jorgan išaran zvezdama sjajnim, luster što visi je u obliku meseca žutoga, dušek mi je od prirodnih materijala sačinjen. Ne, ja nisam još samo jedan beskućnik, imam ja kuću, imam svoj prag, daleko odavde. Napustio sam dom svoj, svo to bogatstvo i sjaj nije mi potrebno za sreću, nije mi potrebno za mir. A ti...
Kažeš imaš slobodu ali ipak slobodna nisi, samo pričaš o slobodi a ključ od katanca što ti lanac na rukama steže si sama bacila. Ne postoji instant sreća koju preliješ vrelom vodom i završiš s tim. To se neće i ne može desiti.
Mogao bih reći da ti verujem, ali ništa ti više neću reći. Stojim pred tobom prost i nag, nemam šta da krijem sve znaš što bi trebala znati. Istinu, sam ti već rekao, ja sam tu, sada, sutra me nemoj tražiti. Do večeras me još poznaješ, od sutra smo stranci, deo budućnosti što prošlost zaboravlja.

Velike se kiše spremaju, već sam kisnuo, natopljena odeća, mokra stopala i voda što se niz lice sliva i na gornjoj usni zadržava, sve mi je to poznato. Kiša sa svih strana potapa nevidljive čestice unutar školjke, ali sunce stavlja sve na svoje mesto. Nemoj me pitati šta mi to znači što stojim pred tobom sa otvorenim špilom, neću ti moći reći, možda jednog dana i sama budeš stajala obnažena. Evo možes i sada, pokaži se! Skini sa sebe šminku i odeću svu, prihvati moje ruke i zapleši samnom poslednji tango.

Ljubav .......... str.75

Šta je ljubav?

Ljubav je naslikana na platno,
Ljubav zna pogledom govoriti,
Ljubav je opisana i u pesmi,
Ljubav je mnogo više od glume,
Ljubav i snogu oboriti ume.
Ljubav nikada ne ide na spavanje,
Ljubav se na uzici ne da držati,
Ljubav granice slobodno prelazi,
Ljubav se bez traženja nalazi,
Ljubav da li postoji, u tu se temu ne zalazi.
Ljubav može nekoga nadahnuti,
Ljubav skoro da se može udahnuti,
Ljubav se novcem ne može kupiti,
Ljubav se za tren oka može ubiti,
Ljubav se strasno može ljubiti.
Ljubav i u hladnom kamenu živi,
Ljubav farba u boje dan sivi,
Ljubav daje snagu da se zivi,
Ljubav to je i vina dobroga čaša,
Ljubav, za nju nazdravljam iz sveg glasa.

Ipak i dalje se pitam šta je ljubav? 

Maskenbal - deo drugi .........str.74

Ostavio sam ih da uživaju u noći, kada sam se vratio u dvor u malom salonu su se ljudi okupili oko klavira i kazivali stihove. Sedeo sam u udobnoj fotelji i uživao u divnim stihovima. Tu je bio jedan momak koji je iako nije poznavao te ljude zatražio dozvolu da im se pridruži i da kazuje jednu svoju pesmu. Većina je s radošću prihvatila mladog pesnika. Njegovu sam pesmu zapisao jer sam u njemu prepoznao onog malog violinistu od pre par godina što je uneo toplinu u ljudska srca što se zatekoše u vinskom podrumu.


Mojoj Majci

Ako jednog dana postanemo stranci,
i ako budeš čula da me nema,
otiđi mojoj staroj majci.
Ponesi sa sobom osmeh i od kupina slatko,
reci joj da sam živeo ponosno,
i da nisam živeo kratko.
Predaj joj slova moja,
daj joj moju dušu protkanu hiljadama misli,
u kojima sam razne živote živeo.
Kada zaplače suze joj obriši,
reci joj da je moj odlazak ne tišti,
dobar mi je život dala, na tome joj hvala.
Stara se ceo život trudila,
ceo je život za mene brinula,
da od mene čoveka napravi to je htela.
Radovala se mojim uspesima,
sa mnom je suze ronila.
Ne napuštaj je dok ne bude u snove utonula.
Kada zaspe, ti tiho na prstima izađi,
ali kada me više ne bude, tog dana,
molim te, ti joj se nađi.


Dok je mladi violinista kazivao svoju pesmu, neka se gospođa u uglu salona glasno smejala i nazdravljala sa svojim suprugom koji joj je šaputao na uvo i dodirivao kako ne priliči jednom ovakvom mestu i ovom društvu.

Pošto je završio svoju pesmu momak je zatražio od pijaniste da zastane na tren sa muzikom i tada se okrenuo ka tom paru u uglu salona i rekao:
„Napisah stih, pa sam ga izrecitovao ispred svih, niste ga čuli? Izvinite sada znam da ste jedna od njih, jer znam da nisam bio tih. Draga gospo osećam se kao da sam bisere pred svinju proso, i nemojte me Vi i Vaš muž gledati ukoso, popreko jer možda rekao nisam ni reč, ni slovo, ni zarez, ni tačku možda niste čuli. Idite, sklonite se i nastavite se praviti gluvi.  Nema mesta ljutnji niti ćemo praviti scenu, evo vi nestanite a ja ću se pretvoriti u senu. Moje reči će se sa mrakom stopiti, svaki šum će se u simfoniju uklopiti, biće to savršen sklop. A Vas će mrak odneti daleko odavde, daleko sto dalje, ostaće ovde oni što slušaju, slušaju i čuju.
Ne tražim da razumete moje stihove, ni ja ih ponekad ne razumem, tražio sam tren u beskraju, hteo sam sa vama podeliti deo sebe.“

Tada je izvadio svoju violinu i zajedno sa pijanistom nastavio da svira. Bila je to noć za pamćenje.

Maskenbal - prvi deo .........str.73

U sjaju tvrđave na velikoj reci održavao se bal, ljudi su se poput reke slivali, mnogi su nosili maske, nezvanična maskarada je bila u toku. Bio sam tamo u potrazi za novom pričom, lutao po kafanicama, pio rakiju i domaće vino, vozio se najbržim kočijama, bio u balskoj dvorani sa najčudnijim lampionima gde su ljudi plesali, pili, slavili život, nije bilo tužnih lica.
Tada sam prvi put ugledao momka sa zlatnom maskom. Pratio sam tog momka i njegovu družinu, sve su to bile divne dame i naočita mlada gospoda, zračili su nekom čarobnom energijom. Plesali su na kaldrmi izmedju kočija, ljudi su im se divili i plesali sa njima, tek po koji korak. Išli su u restoran Crna Planina, gde su nastavili veselje. Nakon toga sam ih izgubio, zaspao sam na klupi.

Sledeći dan sam odlučio železnicom nastaviti dalje. Pomalo umoran, seo sam da popijem šoljicu kafe kada sam ugledao momka sa zlatnom maskom, i crvenom ružom u ruci, lutao je po peronu, čekao je nekoga. Otpravnik je najavio polazak voza za koji sam kupio kartu i kada je mašinovođa povukao sirenu, bilo je vreme da se krene, ipak odlučio sam ostati još kratko u tom prelepom ludom balu sa momkom pod maskom. Šetao se nestrpljivo, gledao na časovnik ali mi se nije činio nervozan, stigao je ranije da ne bi slučajno okasnio, čekao je nju, njegovu pratnju u balskoj večeri.
Raširenih ruku je dočekao dvoje prijatelja koji su došli zajedno sa njim čekati taj voz koji nikako da stigne. Seli su nedaleko od mene i pili kafu i tiho razgovarali. Devojka koju je čekao mu je bila prijateljica i nije očekivao ništa više od toga te večeri. Nije želeo učiniti ništa što bi razbilo čaroliju, prepustio je sudbini da odredi tok događaja.
Voz je stigao, ona ih je čekala na izlazu sa perona, pomeriti se nije htela da se ne bi mimoišli, izgledala je kao izgubljeno devojče ali izgled zna da zavara neupućene. Kada ih je ugledala, krenula je ubrzanim korakom ka njima, srećna i uzbuđena nije znala s kim se prvo pozdraviti.
Njega je prvo zagrlila, on je spustio nežan poljubac na njen obraz i poklonio joj crvenu ružu. Nakon tog zaustavljenog trenutka vremena, ona se pozdravila sa sestrom i njenim dragim francuzom. Otišli su u hotel da izvrše poslednje pripreme za bal, pre polaska su nazdravili otvorivši najbolje italijansko vino. Veče su nastavili u restoranu nekog italijanskog iseljenika, tokom večeri slikar je naslikao prelepu sliku njih četvoro, nije bila remek delo ali je bar ostao trag.

Došlo je vreme za bal, on masku nije skidao na putu ka dvorani, šetajući okićenim ulicama stavio joj je do znanja da mu je drago što su se opet sreli, i iako se retko viđaju da mu je jako draga. Ona mu je rekla mnoge reči, rekla je da ga voli onakvog kakvog jeste, da zna ko je ispod maske ali da ipak ona voli njega, svog prijatelja, i da mu ona nije potrebna, želela je videti njegovo lice. Obećao je da će maska spasti kada dođe vreme za to. U dvoranu je ušao sa maskom na licu, na veliko oduševljenje njegovih prijatelja i ostalih zvanica. Tokom noći su svi zajedno otišli na obalu reke, gde se nazdravljalo, pevalo i ljubilo. Tamo na obali reke je ostala maska, nastavio je da hoda onakav kakav jeste, ljudi su mu se osmehivali. Više nije bio čovek sa zlatnom maskom.....

Dečak ..........str.72

Noć bez kraja, svaka zvezda na nebu treperi od naleta pozitivnog stimulusa. U vinskom podrumu na obroncima kamen planine dečak na violini je raznežio i na suze naterao i najvećeg rmpaliju svirajući najnežnije note. Pojavio se te večeri u iskidanoj majici sa violinom u ruci, malo ko ga je primetio dok je ulazio. Gledajući krupnim crnim očima oko sebe, mali dečak razbarušene kose je stao na stolicu i počeo svirati. Domaćin nije želeo prosjake u svom lokalu, nekolicina gostiju je stalo ispred njega da ga spreče da malog izbaci. Tada je krenula čarolija, boje su se razlivale kao da se polarna svetlost preselila u naše krajeve. Sa note na notu je poput kolibrija preletao, kao da je najlepše cvetove obletao, očaravao je ljude.

U sekundama pauze čuli su se uzdasi, osmesi se nisu skidali sa lica, činilo se da je vreme stalo, jedino mali umetnik nije imao smešak. Stariji gospodin je spustio kapu na pod ispred dečakove stolice, ljudi su ubacivali novac i kako je vreme odmicalo skupila se tu poveća suma. U jednom trenutku dečak je stao, pogledao u kapu i potom pogledom prošarao kroz prostoriju kao da traži nešto. Skočio je sa stolice, zgrabio šećernu jabuku sa šanka i nasmejan istrčao u noć.

10.000 x HVALA

Hvala Vam!

Prvih 10.000 pregleda.

od 08.06.2012. do 04.10.2012

Najčitaniji postovi

Njegov svet..........str.46

Uvod .......... str.1

JA .......... str.5

Reka života ........... str.27

Stranci .......... str.2

Laku noć .........str.71

Sanjao sam malo, kratko,

Ljubio sam dugo, slatko.

Probuditi se nisam hteo,

Ali ustao sam pa sam seo.

Poljupce za snove slatke,

Želim duge ove noći kratke.

Skoro pa haiku ...........str.70

Žuto lišće je padalo u suton

Devojka je sedela sklupčana
Momak se naslonio na drvo 
Prihvatila je ruke što je pružio
Zagrljeni su otišli, mesec je zasijao

Anđeli .........str.69

Vidim ih jasno, skoro ih dotaći mogu,
Vremena treba očima da se naviknu,
Svetlost je ta jača od sunčevog sjaja,
Božanska lepota iz anđela isijava.

Dva anđela u svetlosti beloj videh,
Jedan je čuvar što život čuva i štiti,
Drugi anđeo životu daje smisao,
Hodam ka njemu, okrećem ka njoj.

Pružam ruke ne bih li je dotakao,
Jedan dodir, dovoljan je samo dodir,
Ne tražim mnogo, samo jedan tren,
Dodir jednog anđela, to je dodir njen.

Prvi, drugi, treći .........str.68

Posle nekog vremena, svi su srećni,

prvi, drugi, treći...

A kad ih vidim srećne moj je osmeh veći,

sve najlepše im od srca u životu želim,

puno srce ljubavi, mir u duši, sreću u očima,

da visine dosegnu, da posegnu samo za lepim.

Volite se, volite se ljudi jer ću početi da pretim,

od Amora strelu ću uzeti i srce ću vam gađati,

napašću vas sa svih strana kad se najmanje nadate.

I posle nekog vremena svi ćete biti srećni,

i prvi, i drugi, i treći...

Priča sa klupe .........str.67

Sedeo sam  često u parku, pored mene je ponekad sedela jedna mlada dama. Jednog dana je došla vidno uzbuđena, kosa joj je bila neočešljana, lice zajapureno. Spustila je svoju torbicu na klupu, i rukama pokrila lice. Kada sam je hteo upitati da li je dobro, nervoznim pokretima mi je stavila do znanja da je ne pitam ništa. Ispričala mi je nakon četvrt sata šta jo se dešavalo. Njen dragi je otišao na put i da bi se mogli videti on je nju pozvao da dođe do luke. Tvrdila je da on treba da dođe do nje ako je zaista voli i da je ne zanima nikakav raspored putovanja, niti pravila i tražila od mene da joj kažem da je u pravu. E sad tu je nastao problem, nisam bio siguran šta da joj kažem, shvatio sam da je taj put bio poslovni i da on ne može da dođe do nje, ta sam joj rekao sledeće: Draga moja, zaista misliš da si u pravu? Da te pitam, da li ti zaista voliš ili si zaljubljena? Ako si samo trenutno zaljubljena, što je divan osećaj, sve te neprespavane noći, drhtaji stomaka i poskakvivanje srca, ako si samo zaljubljena razumem te, nema potrebe da ga vidiš opet, naćićeš drugog, zaboravićeš ga. Ali pak ako ga zaista voliš, ako osećaš da bez njega tvoj život nema smisla kao što nema života na Zemlji bez Sunca, nemoj časiti ni časa. Da je mogao da bira možda bi on drugačije postupio, da je mogao da bira on bi možda odlučio da ostane, to nećeš nikada saznati ako odustaneš. Nije to autobus pa da dođe sledeći, i autobus dođe sledeći ali se postavlja pitanje da li je to onaj koji čekaš? 

Pet do dvanaest

Požuri ostalo je malo vremena, 
Požuri, potrči, nećeš na vreme stići
U beskraju svemira preskoči zid
Preplivaj oblake i preleti planine 
Suviše dugo si stajala postrance
Čekala si da on dođe tebi 
Usamljen, slomljen ne može ni sebi
Poslednji put ime tvoje doziva
Požuri, poslednji put ti ruke pruža
Sutra će možda suviše kasno biti
I zato ne časi časa devojko

krupnih očiju i vitkog stasa 
Požuri potrči ako ti je stalo
Ako ljubav je velika

jer vremena je malo

Sanja Bikić - pesnikinja

Dragi blogeri, sada nešto malo drugačije. Nešto iz takozvanog undergrounda, ali opet odlično. Predstavljam vam Sanju Bikić, mladu pesnikinju iz Kikinde, pred kojom tek stoji svetla budućnost.
















TRANZICIJA





Petnaestice na nogama,
da se ne bi prikazala dobro uhranjenom i niskom.
Gorki topot visokih potpetica pod tim velikim pritiskom.
Lomljava i geg punih butina, ugojenih slaninom, krvavicom i domaćom kobasicom,
manifestujući se na njima masnim otiskom.
Otužan život zamaskiran iskrivljenim osmehom, kikotom, neopravdano optimističkom
vriskom.
Socijalizacija ispoljena stiskom frendice ruku pod ruku u mučnom hodu im bliskom.
Lepota u trendu usiljena i nerealna,
podupreta večernjim utiskom.
Isprošen bedni džeparac,
neznatno uvećan babinom penzijom niskom,
koja ni ne sluti na sta će on biti utrošen, dok kuka o okoštavanju s visokim pritiskom.
Tobožnja otmenost i uzvišenost urušena na flaši nakarminisanim otiskom.
Tobožnja kultura i nivo poljuljani pripitošću, mokrenjem iza zgrade i neartikulisano
nekultivisanim vriskom.
Na klupi u bloku pre grada pripada staležu nižem i svima nam bliskom,
pod laserima diskoteke skupi je privid napravljen hologramskim utiskom.
Paradoksalno veštačka sprženost,
solarno sunce zamenjeno pravim nad zemljom niskom.
Tri sunčana jutra obrađivana od strane njenih roditelja, arenda iznuđena pod pritiskom.
Napuklost izlivenog nokta s’ zakorelo krvavim otiskom,
sve to praćeno odurno jarkim bojama, kreveljenjem, suknje stiskom, made in China po
modelu pariskom.
Polazak u skupi provod sa ekipom mentalno bliskom,
plaćenih 500 dinara na ulazu i ostatak večeri proveden pod sramežljivim švorc utiskom.
Umišljena, visoko dignutog nosa i širom otvorenih očiju hrli da zgrabi što više, ne mareći
što se služi strategijom besramnom i niskom.
Izmamiće i isisaće poslednje bogatstvo, blago i vrednosti služeci se koketno neprimetnim
pritiskom.
Dok se služi tim prisnim bezizlaznim stiskom, potpisuje se pljačkaškim otiskom.
Zaslepljuje najnovijim modernim rečnikom, običnim smrtnicima ne tako bliskom.
Istovremeno je i produkt i posledica iskrivljenih sistema vrednosti s’ bezbednosti
utiskom.
Tranzicija.

Na svili ..........str.66

Osećam te, toplinu tvoga tela.
Vrelina letnje noći pod zvezdama.
Spavaš u plavoj postelji od svile.
Posmatram te kroz čašu vina.
Sedim na terasi i uživam u pogledu.
Savršena kompozicija boje i linija.
Grudi ti imaju ujednačeni ritam.
Boca se ispraznila dok sanjaš.
Poželjna, mlada, savršena, moja.
Spuštam se na postelju kraj tebe.
Osećam te, toplinu tvog tela.

Žena ..........str.65

Pružam ti ruke, primičem te k' sebi, 

o kako si lepa.

Nežno te ljubim, drhtaj u stomaku, 

večnost u trenutku.

Isprepletena tela spojena u mraku,

osećam tvoj puls.

Gledam tvoje lice, lepše je od svih,

odavde do kraja sveta.

Boginja u telu prelepe žene,

što zemljom hoda.

Lezi tu kraj mene, zagrli me jako,

ova noć neka traje.

Uživam u svemu, uživam u tebi,

o kako si lepa.

Sada mirno spavaj, lepe snove sanjaj, 

ja te čuvam.

Još jednom ću ti reći, tiho dve tri reči,

tako si lepa.

Linija života ..........str.64

Gledam ti u cipelice, lagane, crne,

pričaš o anđelima, glas ti je mio.

Osmeh ti se iskrada kada te pogledam,

pogled tada spustaš ka stopalima mojim,

ne mogu ni ja mali osmeh sakriti.

Krećemo se kao da plešemo valcer,

slučajni dodiri i plam' u očima.

Sanjam li te sada ili si stvarna? 

Između nas je linija razdvajanja,

ti sa jedne a ja sa druge strane,

ne može se pokretom obrisati.

Na nju ipak oboje stati možemo,

hodati u pravcu budućnosti i snova.

Pratim ti lagani korak po toj liniji,

gledam ti u cipelice, lagane, crne. 

Sanjam li te sada ili si stvarna?

Još se nismo sreli na liniji života, 

šetam po njoj kao da hodam po žici.

Čujem muziku i glasove u daljini,

skakućem sa jedne na drugu nogu.

Vidim mesto gde se spajaju linije,

boje se pretapaju na tom raskršću,

iako nisi tu vidim te negde u daljini.

Sanjam li te sada ili si stvarna? 

San u javi ..........str.63

Niko ne zna za tebe jer te ja sanjam,
ne znaju oni kome posvećujem stihove,
koje u noći sanjam, ujutro na papir stavljam,
niko ih ne čita, oni su tvoji i tek onda moji.

Niko ne zna za tebe a znaju da postojiš,
znaju da postoji neko o kome razmišljam,
neko za koga prelepe bajke smišljam,
ne čitaju ih kako treba, jer te nisu usnili.

Niko ne zna za tebe, anđele oni ne vide,
oduvek sam hteo nekoga poput tebe sresti,
da upoznam nekoga poput tebe, za sebe,
našao sam te u svojim stihovima.

Ona ..........str.62

Navršilo se mesec dana od početka sna - o njoj.

Buđenju vreme nije, nije još - bez nje.

Oči otvorene nestvarne slike gledaju - o njoj.

Sa srcem usred dana snevaju snove - za nju.

Kuca ono mirno dok oči ne ugledaju - nju.

Kuca tada kao da je pomahnitalo - zbog nje.

Poslednji put je poludelo dok je svitalo - bez nje.

U pravom snu je srce sanjalo - samo nju.

Kap krvi je pustilo kada se probudilo - bez nje.

Stihovi o njoj ..........str.61

Kako se sve zbilo, za početak je napisao jednu pesmu inspirisanu njom, zatim je napisao još jednu, i još jednu....i najzad je napisao reči koje je samo ona videti mogla, jer su samo za nju namenjeni...napisao je: 

„Niko ne zna za tebe jer te ja sanjam...oduvek sam hteo nekoga poput tebe sresti... a našao sam te na papiru u stihovima svojim...“ 

tim je rečima njoj otkrio sebe. Nije to bila ljubav, to što je osećao je bilo nešto što nije znao opisati, jer nije bio siguran šta je to, .možda nije znao definisati to osećanje, možda to nije ni hteo, ali je znao šta želi. Taj čovek je želeo nju.

Do savršenog smeha - Čarls Bukovski

"Ako hoćete nešto da uradite – idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rođake, poslove, i moguće je – glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana… Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju… Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti… vaše želje da to – stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate – zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!"


Čarls Bukovski (16. avgust 1920 - 9. mart 1994) američki pesnik, pripovedač i romanopisac danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beet generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.


Biografija


Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922 godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.


Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu "Ham on Rye". Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona MekKulersa i D.H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.


Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujići sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip". Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.


1947. godine upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa "Arlekin". U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u "Arlekinu" i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu "Post Office".

1970 godine Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće "Black Sparrow Press" Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman "Post Office". Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za "andergraund" pisca čija dela objaljuju mali , nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973 godine posle prikazivanja dokumentarnog filma "Bukovski" reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.


1976 godine upoznaje Lindu Li Bejli ,vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985 godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa "U2" mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1983 godine snimljen je italijanski film "Priče o običnom ludilu" sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film "Barfly" koji je snimljen 1987 godine sa Mikijem Rurkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992 godine izlazi iz štampe zbirka pesama " The Last Night of the Earth Poems", poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.


Čarls Bukovski je umro 9 marta 1994 godine od leukemije. Sahranjen je u "Grean Hills" memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.


Danas su veoma popularni i njegovi romani:

Holivud,

Bludni sin,

Žene,

Zabeleške starog pokvarenjaka,

Palp,

Šekspir ovo nikad nije radio i drugi,

kao i zbirke kratke proze


Đavo je bio vruć,

Priče o običnom ludilu,

Fotografije iz pakla,

Ljubav i ludilo u LA...





Izbor iz bibliografije


Poezija

"2 by Bukowski" (1967)

"A Love Poem" (1979)

"Africa, Paris, Greece" (1975)

"All the Assholes in the World and Mine" (1966)

"Another Academy" (1970)

"At Terror Street and Agony Way" (1968)

"Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974)

"Cold Dogs in the Courtyard" (1965)

"Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts" (1965)

"Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965)

"Dangling in the Tournefortia" (1981)

"Fire Station" (1970)

"Flower, fist and the Bestial Wail" (1959)

"Grip the Walls" (1964)

"If We Take..." (1969)

"It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963)

"Legs, Hips and Bahind" (1978)

"Longshot Poems for Broke Players" (1962)

"Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977)

"Love Poems for Marina (1973)

"Maybe Tomorrow" (1977)

"Me and Your Sometimes Love Poems" (1972)

"Mockingbird, Wish Me Luck" (1972)

"Night‘s Work" (1966)

"On Going Out to Get the Mail" (1966)

"Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit" (1979)

"Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968)

"poems and Drawings (1962)

"Run with the Hunted" (1962)

"Scarlet" (1976)

"Sparks" (1983)

"The curtains are Waving" (1967)

"The Days Run Away like Wild Horses over the Hills" (1969)

"The Flower Lover" (1966)

"The Genius of the Crowd" (1966)

"The Girls" (1966)

"The Last Generation" (1982)

"The Last Nights of the Earth Poems (1992)

"The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988)

"To Kiss Worms Goodnight" (1966)

"True Srory" (1966)

"War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984)

"Weather Report" (1975)

"While the Music Played" (1973)

"Winter" (1975)

"Sifting trough the Madness for the Word, the Line, the Way" (2003)


Proza


"Notes of a Dirty Old Man (1969)

"Post Office" (1971)

"Madness" (1972)

"South of no North:Stories of the Buried Life (1973)

"Factotum" (1975)

"Women" (1978)

"Ham on Rye" (1982)

"Horsemeat" (1982)

"Bring Me You Love" (1983)

"Hot Water Music" (1983)

"Barfly" (1984)

"There‘s No Business (1984)

"Hollywood" (1989)

"Pulp" (1994)