Maskenbal - deo drugi .........str.74

Ostavio sam ih da uživaju u noći, kada sam se vratio u dvor u malom salonu su se ljudi okupili oko klavira i kazivali stihove. Sedeo sam u udobnoj fotelji i uživao u divnim stihovima. Tu je bio jedan momak koji je iako nije poznavao te ljude zatražio dozvolu da im se pridruži i da kazuje jednu svoju pesmu. Većina je s radošću prihvatila mladog pesnika. Njegovu sam pesmu zapisao jer sam u njemu prepoznao onog malog violinistu od pre par godina što je uneo toplinu u ljudska srca što se zatekoše u vinskom podrumu.


Mojoj Majci

Ako jednog dana postanemo stranci,
i ako budeš čula da me nema,
otiđi mojoj staroj majci.
Ponesi sa sobom osmeh i od kupina slatko,
reci joj da sam živeo ponosno,
i da nisam živeo kratko.
Predaj joj slova moja,
daj joj moju dušu protkanu hiljadama misli,
u kojima sam razne živote živeo.
Kada zaplače suze joj obriši,
reci joj da je moj odlazak ne tišti,
dobar mi je život dala, na tome joj hvala.
Stara se ceo život trudila,
ceo je život za mene brinula,
da od mene čoveka napravi to je htela.
Radovala se mojim uspesima,
sa mnom je suze ronila.
Ne napuštaj je dok ne bude u snove utonula.
Kada zaspe, ti tiho na prstima izađi,
ali kada me više ne bude, tog dana,
molim te, ti joj se nađi.


Dok je mladi violinista kazivao svoju pesmu, neka se gospođa u uglu salona glasno smejala i nazdravljala sa svojim suprugom koji joj je šaputao na uvo i dodirivao kako ne priliči jednom ovakvom mestu i ovom društvu.

Pošto je završio svoju pesmu momak je zatražio od pijaniste da zastane na tren sa muzikom i tada se okrenuo ka tom paru u uglu salona i rekao:
„Napisah stih, pa sam ga izrecitovao ispred svih, niste ga čuli? Izvinite sada znam da ste jedna od njih, jer znam da nisam bio tih. Draga gospo osećam se kao da sam bisere pred svinju proso, i nemojte me Vi i Vaš muž gledati ukoso, popreko jer možda rekao nisam ni reč, ni slovo, ni zarez, ni tačku možda niste čuli. Idite, sklonite se i nastavite se praviti gluvi.  Nema mesta ljutnji niti ćemo praviti scenu, evo vi nestanite a ja ću se pretvoriti u senu. Moje reči će se sa mrakom stopiti, svaki šum će se u simfoniju uklopiti, biće to savršen sklop. A Vas će mrak odneti daleko odavde, daleko sto dalje, ostaće ovde oni što slušaju, slušaju i čuju.
Ne tražim da razumete moje stihove, ni ja ih ponekad ne razumem, tražio sam tren u beskraju, hteo sam sa vama podeliti deo sebe.“

Tada je izvadio svoju violinu i zajedno sa pijanistom nastavio da svira. Bila je to noć za pamćenje.