Noć bez kraja, svaka zvezda na nebu treperi od naleta pozitivnog stimulusa. U vinskom podrumu na obroncima kamen planine dečak na violini je raznežio i na suze naterao i najvećeg rmpaliju svirajući najnežnije note. Pojavio se te večeri u iskidanoj majici sa violinom u ruci, malo ko ga je primetio dok je ulazio. Gledajući krupnim crnim očima oko sebe, mali dečak razbarušene kose je stao na stolicu i počeo svirati. Domaćin nije želeo prosjake u svom lokalu, nekolicina gostiju je stalo ispred njega da ga spreče da malog izbaci. Tada je krenula čarolija, boje su se razlivale kao da se polarna svetlost preselila u naše krajeve. Sa note na notu je poput kolibrija preletao, kao da je najlepše cvetove obletao, očaravao je ljude.
U sekundama pauze čuli su se uzdasi, osmesi se nisu skidali sa lica, činilo se da je vreme stalo, jedino mali umetnik nije imao smešak. Stariji gospodin je spustio kapu na pod ispred dečakove stolice, ljudi su ubacivali novac i kako je vreme odmicalo skupila se tu poveća suma. U jednom trenutku dečak je stao, pogledao u kapu i potom pogledom prošarao kroz prostoriju kao da traži nešto. Skočio je sa stolice, zgrabio šećernu jabuku sa šanka i nasmejan istrčao u noć.
No comments:
Post a Comment