Sedeo sam često
u parku, pored mene je ponekad sedela jedna mlada dama. Jednog dana je došla
vidno uzbuđena, kosa joj je bila neočešljana, lice zajapureno. Spustila je
svoju torbicu na klupu, i rukama pokrila lice. Kada sam je hteo upitati da li
je dobro, nervoznim pokretima mi je stavila do znanja da je ne pitam ništa.
Ispričala mi je nakon četvrt sata šta jo se dešavalo. Njen dragi je otišao na
put i da bi se mogli videti on je nju pozvao da dođe do luke. Tvrdila je da on
treba da dođe do nje ako je zaista voli i da je ne zanima nikakav raspored
putovanja, niti pravila i tražila od mene da joj kažem da je u pravu. E sad tu
je nastao problem, nisam bio siguran šta da joj kažem, shvatio sam da je taj
put bio poslovni i da on ne može da dođe do nje, ta sam joj rekao sledeće: Draga moja, zaista misliš da si u pravu? Da te pitam,
da li ti zaista voliš ili si zaljubljena? Ako si samo trenutno zaljubljena, što
je divan osećaj, sve te neprespavane noći, drhtaji stomaka i poskakvivanje
srca, ako si samo zaljubljena razumem te, nema potrebe da ga vidiš opet,
naćićeš drugog, zaboravićeš ga. Ali pak ako ga zaista voliš, ako osećaš da bez
njega tvoj život nema smisla kao što nema života na Zemlji bez Sunca, nemoj
časiti ni časa. Da je mogao da bira možda bi on drugačije postupio, da je mogao
da bira on bi možda odlučio da ostane, to nećeš nikada saznati ako odustaneš.
Nije to autobus pa da dođe sledeći, i autobus dođe sledeći ali se postavlja
pitanje da li je to onaj koji čekaš?
Pet
do dvanaest
Požuri ostalo je malo vremena,
Požuri, potrči, nećeš na vreme stići
U beskraju svemira preskoči zid
Preplivaj oblake i preleti planine
Suviše dugo si stajala postrance
Čekala si da on dođe tebi
Usamljen, slomljen ne može ni sebi
Poslednji put ime tvoje doziva
Požuri, poslednji put ti ruke pruža
Sutra će možda suviše kasno biti
I zato ne časi časa devojko
krupnih očiju i vitkog stasa
Požuri potrči ako ti je stalo
Ako ljubav je velika
jer vremena je malo
No comments:
Post a Comment