Sunce je poklonio njoj jedne večeri na salašu, sada sedi u mraku obasjan bledom mesečinom.
Uživao je uz zvuke cvrčaka i žubora potoka u daljini, priroda je činila dobro za njega, ona ga je smirivala. Daleko od zvuka telegrafa i jurcanja kočija kroz veliki smrdljivi grad koji je svakim danom sve više prezirao. Hodanje njegovim ulicama mu je bilo mučno, noge su mu svakim danom bile sve teže. Gradom, koji je nekada neizmerno voleo, sada šeta sa kapuljačom na glavi, izbegava ljude i uzaludna pitanja koja se postavljaju samo reda radi, nema viška vremena koje bi traćio na šljam od ljudskog roda. Prokletstvo materijalizma se oseća u vazduhu poput vonja klozetskih daski, pod noktima ostavlja prljavštinu i trulež, u ustima gorčina koju ni najljuća rakija sprati neće. Znao je da nisu svi ljudi pali pod moć materije, ipak, odlučio je da se povuče i da se posveti sebi.
Družio se sa svojim mislima, pevao sa slavujima, spavao je dugo na svojim snovima a sada ostvaruje svoje snove. Sanjao je slobodu, sanjao je sreću, sanjao je i onda se jednog jutra probudio srećan i slobodan. Nije se puno toga promenilo naočigled, nije postao guru koji je spoznao Boga u sebi, išao je na posao svakog dana ali sa osmehom, budio se srećan jer se probudio. Jednostavno je sve postalo jednostavno. Nije mu trebalo puno za mir jer je stvarao svoj mir za sebe i druge koje je puštao blizu sebe. Družio se sa puno različitih ljudi koji su imali različite kvalitete, neki manje neki više a tek je sa nekolicinom ostao prijatelj i puštao ih je u svoj svet. Samo su oni mogli sa njim uživati u sreći i slobodi, veselju i pesmi. Samo retki su sa njim pozdravljali sunce.
Ipak kada mu je nešto nedostajalo, i kada su ga ubeđivali u različite teorije i viđenja kako bi trebao da živi, na kraju bi popustio i rekao da je sve ok i ako nije verovao u to, odlazio bi u svoj čaroban svet, svet bajki.
No comments:
Post a Comment