U sjaju tvrđave na velikoj reci održavao se bal, ljudi su se poput reke slivali, mnogi su nosili maske, nezvanična maskarada je bila u toku. Bio sam tamo u potrazi za novom pričom, lutao po kafanicama, pio rakiju i domaće vino, vozio se najbržim kočijama, bio u balskoj dvorani sa najčudnijim lampionima gde su ljudi plesali, pili, slavili život, nije bilo tužnih lica.
Tada sam prvi put ugledao momka sa zlatnom maskom. Pratio sam tog momka i njegovu družinu, sve su to bile divne dame i naočita mlada gospoda, zračili su nekom čarobnom energijom. Plesali su na kaldrmi izmedju kočija, ljudi su im se divili i plesali sa njima, tek po koji korak. Išli su u restoran Crna Planina, gde su nastavili veselje. Nakon toga sam ih izgubio, zaspao sam na klupi.
Sledeći dan sam odlučio železnicom nastaviti dalje. Pomalo umoran, seo sam da popijem šoljicu kafe kada sam ugledao momka sa zlatnom maskom, i crvenom ružom u ruci, lutao je po peronu, čekao je nekoga. Otpravnik je najavio polazak voza za koji sam kupio kartu i kada je mašinovođa povukao sirenu, bilo je vreme da se krene, ipak odlučio sam ostati još kratko u tom prelepom ludom balu sa momkom pod maskom. Šetao se nestrpljivo, gledao na časovnik ali mi se nije činio nervozan, stigao je ranije da ne bi slučajno okasnio, čekao je nju, njegovu pratnju u balskoj večeri.
Raširenih ruku je dočekao dvoje prijatelja koji su došli zajedno sa njim čekati taj voz koji nikako da stigne. Seli su nedaleko od mene i pili kafu i tiho razgovarali. Devojka koju je čekao mu je bila prijateljica i nije očekivao ništa više od toga te večeri. Nije želeo učiniti ništa što bi razbilo čaroliju, prepustio je sudbini da odredi tok događaja.
Voz je stigao, ona ih je čekala na izlazu sa perona, pomeriti se nije htela da se ne bi mimoišli, izgledala je kao izgubljeno devojče ali izgled zna da zavara neupućene. Kada ih je ugledala, krenula je ubrzanim korakom ka njima, srećna i uzbuđena nije znala s kim se prvo pozdraviti.
Njega je prvo zagrlila, on je spustio nežan poljubac na njen obraz i poklonio joj crvenu ružu. Nakon tog zaustavljenog trenutka vremena, ona se pozdravila sa sestrom i njenim dragim francuzom. Otišli su u hotel da izvrše poslednje pripreme za bal, pre polaska su nazdravili otvorivši najbolje italijansko vino. Veče su nastavili u restoranu nekog italijanskog iseljenika, tokom večeri slikar je naslikao prelepu sliku njih četvoro, nije bila remek delo ali je bar ostao trag.
Došlo je vreme za bal, on masku nije skidao na putu ka dvorani, šetajući okićenim ulicama stavio joj je do znanja da mu je drago što su se opet sreli, i iako se retko viđaju da mu je jako draga. Ona mu je rekla mnoge reči, rekla je da ga voli onakvog kakvog jeste, da zna ko je ispod maske ali da ipak ona voli njega, svog prijatelja, i da mu ona nije potrebna, želela je videti njegovo lice. Obećao je da će maska spasti kada dođe vreme za to. U dvoranu je ušao sa maskom na licu, na veliko oduševljenje njegovih prijatelja i ostalih zvanica. Tokom noći su svi zajedno otišli na obalu reke, gde se nazdravljalo, pevalo i ljubilo. Tamo na obali reke je ostala maska, nastavio je da hoda onakav kakav jeste, ljudi su mu se osmehivali. Više nije bio čovek sa zlatnom maskom.....
Tada sam prvi put ugledao momka sa zlatnom maskom. Pratio sam tog momka i njegovu družinu, sve su to bile divne dame i naočita mlada gospoda, zračili su nekom čarobnom energijom. Plesali su na kaldrmi izmedju kočija, ljudi su im se divili i plesali sa njima, tek po koji korak. Išli su u restoran Crna Planina, gde su nastavili veselje. Nakon toga sam ih izgubio, zaspao sam na klupi.
Sledeći dan sam odlučio železnicom nastaviti dalje. Pomalo umoran, seo sam da popijem šoljicu kafe kada sam ugledao momka sa zlatnom maskom, i crvenom ružom u ruci, lutao je po peronu, čekao je nekoga. Otpravnik je najavio polazak voza za koji sam kupio kartu i kada je mašinovođa povukao sirenu, bilo je vreme da se krene, ipak odlučio sam ostati još kratko u tom prelepom ludom balu sa momkom pod maskom. Šetao se nestrpljivo, gledao na časovnik ali mi se nije činio nervozan, stigao je ranije da ne bi slučajno okasnio, čekao je nju, njegovu pratnju u balskoj večeri.
Raširenih ruku je dočekao dvoje prijatelja koji su došli zajedno sa njim čekati taj voz koji nikako da stigne. Seli su nedaleko od mene i pili kafu i tiho razgovarali. Devojka koju je čekao mu je bila prijateljica i nije očekivao ništa više od toga te večeri. Nije želeo učiniti ništa što bi razbilo čaroliju, prepustio je sudbini da odredi tok događaja.
Voz je stigao, ona ih je čekala na izlazu sa perona, pomeriti se nije htela da se ne bi mimoišli, izgledala je kao izgubljeno devojče ali izgled zna da zavara neupućene. Kada ih je ugledala, krenula je ubrzanim korakom ka njima, srećna i uzbuđena nije znala s kim se prvo pozdraviti.
Njega je prvo zagrlila, on je spustio nežan poljubac na njen obraz i poklonio joj crvenu ružu. Nakon tog zaustavljenog trenutka vremena, ona se pozdravila sa sestrom i njenim dragim francuzom. Otišli su u hotel da izvrše poslednje pripreme za bal, pre polaska su nazdravili otvorivši najbolje italijansko vino. Veče su nastavili u restoranu nekog italijanskog iseljenika, tokom večeri slikar je naslikao prelepu sliku njih četvoro, nije bila remek delo ali je bar ostao trag.
Došlo je vreme za bal, on masku nije skidao na putu ka dvorani, šetajući okićenim ulicama stavio joj je do znanja da mu je drago što su se opet sreli, i iako se retko viđaju da mu je jako draga. Ona mu je rekla mnoge reči, rekla je da ga voli onakvog kakvog jeste, da zna ko je ispod maske ali da ipak ona voli njega, svog prijatelja, i da mu ona nije potrebna, želela je videti njegovo lice. Obećao je da će maska spasti kada dođe vreme za to. U dvoranu je ušao sa maskom na licu, na veliko oduševljenje njegovih prijatelja i ostalih zvanica. Tokom noći su svi zajedno otišli na obalu reke, gde se nazdravljalo, pevalo i ljubilo. Tamo na obali reke je ostala maska, nastavio je da hoda onakav kakav jeste, ljudi su mu se osmehivali. Više nije bio čovek sa zlatnom maskom.....
No comments:
Post a Comment