Lice pesnika imam!
A tvoje?
Da l' je bar delom
Moga vela prekriveno?
Dušu pesnika imam!
A tvoja?
Da l' bar na tren
Oseća stihove moje?
Srce pesnika imam!
A ti,
Da li bar otkucaje
Moga srca čuješ?
Snove pesnika imam!
A ti,
Nemoj dahom realnosti
Nikad da ih truješ!
Uvodnik iz zbirke poezije «Srce u zabludi».
Reč autora
Tata mi je oduvek govorio «Nisam koka da snesem jaje, al znam šta je mućak». Mama me je snela na ovaj svet 4. oktobra 1983. godine. Tata je rekao da izgledam kao krompir, onako zbrčkana kao i sve bebe, ali znao je da će taj krompir jednog dana da postane mlada dama sa nekom ambicijom, koja će možda i pružiti nešto ovom svetu.
Desetak godina kasnije počela sam da pišem pesme. Zašto? Osećala sam da imam nešto da kažem. Zahvaljujući ljubavi prema pisanju koju sam nasledila od dede i mame, počela sam da nižem stihove. U početku su to bile samo dečije pesmice o drveću, cveću, bregu, mami, tati, bratu, baki, deki... Sa prvim simpatijama pojavili su se i prvi ljubavni stihovi. Moj tata je oduvek bio kritičan, ali samo iz najbolje namere. «Nemoj da pišeš banalne rime, piši što uže rečima, a šire mislima, trudi se da ljubavna pesma govori o ljubavi iako nema ni jednu ljubavnu reč...», oduvek me je tata savetovao. Deda je govorio da pišem što više, ali da isto tako ne zaboravim koliko je važno brisati napisano i da je to čak možda i teže. Mama me je terala da što više čitam. Tek sam skoro shvatila koliko je to važno. Brat me je zadirkivao, ali je potajno želeo da budem što bolja. Bake su bile tu za inspiraciju. Da me oni nisu načinili ovim što sam danas, verovatno ova zbirka ne bi sad bila pred Vama.
Nad svojim rukopisom stojim i razmišljam koliko je tu «jaja», a koliko «mućkova»? Nisam baš sigurna kad je taj odnos u pitanju, ali sam se trudila da «jaja» budu što obojenija, nepolupana, a da svaki mućak (ako ga i ima) učinim bar nalik jajetu.
Savete uvek saslušam mada ih retko kad poslušam, ali ovaj put sam se potrudila. Od saveta mi je važniji onaj unutrašnji osećaj koji je često prisutan u životu, a koji mi takođe govori i koliko vredi nešto što sam napisala, koliko će dotaći još nečije srce kao što je dotaklo moje u trenutku nastajanja.
Pesme pišem pre svega zbog sebe. Kad ih izbacim na papir bolje se osećam. Želja mi je da ih čitalac doživi i sa radošću čita, kao ja pesme Desanke Maksimović ili Jovana Dučića.
Pišem o sebi, svojim osećanjima, o drugima i tome kako su uticali na mene. Bez njih ni mene nema, ne postojim...
Ljubav... jedna tako bitna stavka u životu. Mnogi će me razumeti, ima i onih koji neće. Pesma... niz slova poređanih u jednu celinu, a kojoj kad se pridoda muzika postaje pravo savršenstvo. Volim da pevam, i volela bih da neko iskomponuje moje pesme.
Leptiri... ti najlepši insekti. Lepršavi, kao i moj način hodanja kroz život. Nisu tek tako smešteni u stomak i onaj najlepši osećaj. Često se pojavljuju i inspirišu... lica su samo nekad promenjena. U čekanju jednog lica koje će ostati zauvek pred očima, bez potrebe za prenošenjem na papir, zaključujem svoju prvu zbirku poezije «Srce u zabludi».
Moje najbolje drugarice znaju da zbirke verovatno ne bi ni bilo da jedno srce nije tako dugo bilo u svojim zabludama i da bi moje lice pesnikinje ostalo skriveno.
Želim još dugo da pišem... ne samo poeziju... mada je ona, bar meni, za pisanje najlakša, a ujedno i najlepša forma za iskazivanje misli i osećanja, a uz to je i jedina pevljiva. Želim još dugo da pevam i zato moram da naglasim koliko sam srećna što pevam u horu «Obilić» u Krsmancu, gde sam pronašla veliku inspiraciju. Kad napišem pesmu kojom sam zadovoljna, kao i kad se raspuknu salom aplauzi namenjeni svim pevačima na toj sceni, a u stomaku prorade leptirići...najjlepši su osećaji na svetu.
Zbog takvih trenutaka se živi. Zbog njih sve vredi, pa čak i suze. Znam da me čeka još mnogo lepih ali i ružnih trenutaka u životu. Ružne zaboravljam, lepe čuvam u srcu (dobro, i na fotografijama, koje toliko volim), a moje pesme neka ostanu samo trag jednog lepog života koji vodim, jer kao što sam rekla u jednoj svojoj pesmi ulaz u svet je bezvoljan pad, a izlaz je još samo jedan let. Iako zbirka ima pomalo tužan naslov, svako ko pažljivo pročita shvatiće da je puna ljubavi, vere i nade baš kao što je ima u mom srcu. Zato poletimo zajedno sa mojim omiljenim leptirima u neki nepoznat svet...pa gde nas odnesu!
No comments:
Post a Comment