Žena ..........str.65

Pružam ti ruke, primičem te k' sebi, 

o kako si lepa.

Nežno te ljubim, drhtaj u stomaku, 

večnost u trenutku.

Isprepletena tela spojena u mraku,

osećam tvoj puls.

Gledam tvoje lice, lepše je od svih,

odavde do kraja sveta.

Boginja u telu prelepe žene,

što zemljom hoda.

Lezi tu kraj mene, zagrli me jako,

ova noć neka traje.

Uživam u svemu, uživam u tebi,

o kako si lepa.

Sada mirno spavaj, lepe snove sanjaj, 

ja te čuvam.

Još jednom ću ti reći, tiho dve tri reči,

tako si lepa.

Linija života ..........str.64

Gledam ti u cipelice, lagane, crne,

pričaš o anđelima, glas ti je mio.

Osmeh ti se iskrada kada te pogledam,

pogled tada spustaš ka stopalima mojim,

ne mogu ni ja mali osmeh sakriti.

Krećemo se kao da plešemo valcer,

slučajni dodiri i plam' u očima.

Sanjam li te sada ili si stvarna? 

Između nas je linija razdvajanja,

ti sa jedne a ja sa druge strane,

ne može se pokretom obrisati.

Na nju ipak oboje stati možemo,

hodati u pravcu budućnosti i snova.

Pratim ti lagani korak po toj liniji,

gledam ti u cipelice, lagane, crne. 

Sanjam li te sada ili si stvarna?

Još se nismo sreli na liniji života, 

šetam po njoj kao da hodam po žici.

Čujem muziku i glasove u daljini,

skakućem sa jedne na drugu nogu.

Vidim mesto gde se spajaju linije,

boje se pretapaju na tom raskršću,

iako nisi tu vidim te negde u daljini.

Sanjam li te sada ili si stvarna? 

San u javi ..........str.63

Niko ne zna za tebe jer te ja sanjam,
ne znaju oni kome posvećujem stihove,
koje u noći sanjam, ujutro na papir stavljam,
niko ih ne čita, oni su tvoji i tek onda moji.

Niko ne zna za tebe a znaju da postojiš,
znaju da postoji neko o kome razmišljam,
neko za koga prelepe bajke smišljam,
ne čitaju ih kako treba, jer te nisu usnili.

Niko ne zna za tebe, anđele oni ne vide,
oduvek sam hteo nekoga poput tebe sresti,
da upoznam nekoga poput tebe, za sebe,
našao sam te u svojim stihovima.

Ona ..........str.62

Navršilo se mesec dana od početka sna - o njoj.

Buđenju vreme nije, nije još - bez nje.

Oči otvorene nestvarne slike gledaju - o njoj.

Sa srcem usred dana snevaju snove - za nju.

Kuca ono mirno dok oči ne ugledaju - nju.

Kuca tada kao da je pomahnitalo - zbog nje.

Poslednji put je poludelo dok je svitalo - bez nje.

U pravom snu je srce sanjalo - samo nju.

Kap krvi je pustilo kada se probudilo - bez nje.

Stihovi o njoj ..........str.61

Kako se sve zbilo, za početak je napisao jednu pesmu inspirisanu njom, zatim je napisao još jednu, i još jednu....i najzad je napisao reči koje je samo ona videti mogla, jer su samo za nju namenjeni...napisao je: 

„Niko ne zna za tebe jer te ja sanjam...oduvek sam hteo nekoga poput tebe sresti... a našao sam te na papiru u stihovima svojim...“ 

tim je rečima njoj otkrio sebe. Nije to bila ljubav, to što je osećao je bilo nešto što nije znao opisati, jer nije bio siguran šta je to, .možda nije znao definisati to osećanje, možda to nije ni hteo, ali je znao šta želi. Taj čovek je želeo nju.

Do savršenog smeha - Čarls Bukovski

"Ako hoćete nešto da uradite – idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rođake, poslove, i moguće je – glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana… Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju… Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti… vaše želje da to – stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate – zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!"


Čarls Bukovski (16. avgust 1920 - 9. mart 1994) američki pesnik, pripovedač i romanopisac danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beet generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.


Biografija


Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922 godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.


Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu "Ham on Rye". Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona MekKulersa i D.H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.


Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujići sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip". Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.


1947. godine upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa "Arlekin". U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u "Arlekinu" i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu "Post Office".

1970 godine Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće "Black Sparrow Press" Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman "Post Office". Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za "andergraund" pisca čija dela objaljuju mali , nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973 godine posle prikazivanja dokumentarnog filma "Bukovski" reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.


1976 godine upoznaje Lindu Li Bejli ,vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985 godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa "U2" mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1983 godine snimljen je italijanski film "Priče o običnom ludilu" sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film "Barfly" koji je snimljen 1987 godine sa Mikijem Rurkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992 godine izlazi iz štampe zbirka pesama " The Last Night of the Earth Poems", poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.


Čarls Bukovski je umro 9 marta 1994 godine od leukemije. Sahranjen je u "Grean Hills" memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.


Danas su veoma popularni i njegovi romani:

Holivud,

Bludni sin,

Žene,

Zabeleške starog pokvarenjaka,

Palp,

Šekspir ovo nikad nije radio i drugi,

kao i zbirke kratke proze


Đavo je bio vruć,

Priče o običnom ludilu,

Fotografije iz pakla,

Ljubav i ludilo u LA...





Izbor iz bibliografije


Poezija

"2 by Bukowski" (1967)

"A Love Poem" (1979)

"Africa, Paris, Greece" (1975)

"All the Assholes in the World and Mine" (1966)

"Another Academy" (1970)

"At Terror Street and Agony Way" (1968)

"Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974)

"Cold Dogs in the Courtyard" (1965)

"Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts" (1965)

"Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965)

"Dangling in the Tournefortia" (1981)

"Fire Station" (1970)

"Flower, fist and the Bestial Wail" (1959)

"Grip the Walls" (1964)

"If We Take..." (1969)

"It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963)

"Legs, Hips and Bahind" (1978)

"Longshot Poems for Broke Players" (1962)

"Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977)

"Love Poems for Marina (1973)

"Maybe Tomorrow" (1977)

"Me and Your Sometimes Love Poems" (1972)

"Mockingbird, Wish Me Luck" (1972)

"Night‘s Work" (1966)

"On Going Out to Get the Mail" (1966)

"Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit" (1979)

"Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968)

"poems and Drawings (1962)

"Run with the Hunted" (1962)

"Scarlet" (1976)

"Sparks" (1983)

"The curtains are Waving" (1967)

"The Days Run Away like Wild Horses over the Hills" (1969)

"The Flower Lover" (1966)

"The Genius of the Crowd" (1966)

"The Girls" (1966)

"The Last Generation" (1982)

"The Last Nights of the Earth Poems (1992)

"The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988)

"To Kiss Worms Goodnight" (1966)

"True Srory" (1966)

"War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984)

"Weather Report" (1975)

"While the Music Played" (1973)

"Winter" (1975)

"Sifting trough the Madness for the Word, the Line, the Way" (2003)


Proza


"Notes of a Dirty Old Man (1969)

"Post Office" (1971)

"Madness" (1972)

"South of no North:Stories of the Buried Life (1973)

"Factotum" (1975)

"Women" (1978)

"Ham on Rye" (1982)

"Horsemeat" (1982)

"Bring Me You Love" (1983)

"Hot Water Music" (1983)

"Barfly" (1984)

"There‘s No Business (1984)

"Hollywood" (1989)

"Pulp" (1994)

U snovima ...........str.60

Najzad je došao, tako mi je potreban, sada mogu mirno da sklopim oči. San, dugo očekivani gost. Izvini, ja sad moram poći. Idem u nepoznate svetove. Ne brini, za koji tren ja ću tebi opet doći. Osetićeš u snu moj dah, kada se budeš budila osetićeš nerazumljiv strah. Nasmeši se, ja sam i dalje na tvom ramenu, sjaj u tvojim očima, mali čuperak u tvom plavom pramenu. Moj si san, moja si želja, kapljica vina potrebna zarad dobrog veselja, tvoja sam sena. Laku noć, idem u snove, tamo si samo moja, savršena žena.

Ti ne znaš ..........str.59

Otkud baš ti u mom beskraju

koračaš ne dodirujući tlo stopalima.

Otkud baš ti od svih duša svetlosnih

da me obasjaš i ispuniš nemirom.

Otkud baš ti lepa kao jesen zlatna

da hodaš mojim pustim atarima.

Otkud baš ti zbunjenija od svih

da uđes unutra i izadješ kao stih.

Otkud baš ti mala ptico selico

ostaješ ugnežđena duboko u srcu.

Otkud baš ti od svih drugih žena,

otkud baš ja da za tebe pišem.

Ti ne znaš, a otkud baš ti,

to nikada neceš ni saznati.

Bolja vremena

Danas sam slobodan! Danas nemam radnih obaveza!

Danas sam ustao kasno, oko pola 9. Morao sam se obući jer bi komšije mislile da sam egzibicionista ako bih šetao bez odeće po dvorištu, no ne zameram ja njima ništa, nisu oni krivi što sam ja komformista i što se oblačim svaki dan pa se nisu navikli. Društvo nam je nametnulo pravila a mi ih manje više prihvatamo.

Danas sam toliko slobodan da ću ići da šetam svoje verne pse po divnoj četinarskoj šumi, tu nedaleko od svog doma. Divna priroda, kada se prođe zagađeni deo prirode pored pruge ulazi se u divnu gotovo netaknutu šumu. Zaista je divna priroda. Toliko sam slobodan da ću i sesti negde i uživaću, ali tek pošto pospremim sobu, iznesem smeće, platim račune, obrijem se...hm ovo zadnje neću raditi. Koliko samo obaveza imamo kada smo slobodni, stalno nešto radimo, stalno negde trčimo.

Da li se i Vama tako čini, da nikada nemamo dovoljno vremena ili se to samo meni dešava?

Neću ni da pričam o slobodi da račune, poreze i ostale namete plaćamo u banci po izboru, da na posao idemo po određenim pravilima oblačenja, da moramo plaćati autobus koji nas vozi na željenu destinaciju ali kada oni žele, po redu vožnje. Lepo je pevao Bora Đorđević „Pravila pravila da bi nas udavila...“ (  http://www.youtube.com/watch?v=9Hm99LElqFw), tako je bilo tada a tako je i sada. 

S obzirom da danas živimo u iluziji da smo slobodni, ostaje nam samo da se trudimo da ne obraćamo pažnju na baš sve detalje sistema, da što manje čitamo dnevnu štampu, gledamo televiziju,  i da držimo širom zatvorene oči. Možemo i da maštamo, i da čekamo neka bolja vremena. A ona neće doći. Ne sama od sebe. Sami sebi treba da stvaramo lepša vremena. Evo u narednih pet minuta ja ću sebi napravit lepih dvadeset minuta, skuvaću kafu i uživati makar to kratko vreme. Možda nismo slobodni, možda nas sistem steže ali imamo dušu koju još ne može da veže. Imamo nešto što oni nikada nisu a nikada neće ni moći da kontrolišu, imamo naše misli.

Napravite sebi bolja vremena! Budite u društvu koje vam prija! Radite ono što volite i volite!

Srdačno Vaš!

Jáne

:)

Ulica ...........str.58

Čekam te na ulici, možda se i sretnemo. Možemo da prošetamo ali i ne moramo, radićemo šta god poželimo, može nam se. Uzmi jaknu, obuj cipele i izađi napolje, sretni me negde u moru ljudi. Ako usput sretneš neko drago lice, Ti sa njim slobodno produži. Mene ćeš i sutra naći kako te tražim. Ja sam napolju, udišem hladan vazduh, ne žurim nigde i ne radim ništa. Samo sam izašao da prošetam.

Mariola Pantelić Lola - pesnikinja

LICE PESNIKA


Lice pesnika imam!

A tvoje?

Da l' je bar delom

Moga vela prekriveno?


Dušu pesnika imam!

A tvoja?

Da l' bar na tren

Oseća stihove moje?


Srce pesnika imam!

A ti,

Da li bar otkucaje

Moga srca čuješ?


Snove pesnika imam!

A ti,

Nemoj dahom realnosti

Nikad da ih truješ!







Uvodnik iz zbirke poezije «Srce u zabludi».


Reč autora


Tata mi je oduvek govorio «Nisam koka da snesem jaje, al znam šta je mućak». Mama me je snela na ovaj svet 4. oktobra 1983. godine. Tata je rekao da izgledam kao krompir, onako zbrčkana kao i sve bebe, ali znao je da će taj krompir jednog dana da postane mlada dama sa nekom ambicijom, koja će možda i pružiti nešto ovom svetu.

Desetak godina kasnije počela sam da pišem pesme. Zašto? Osećala sam da imam nešto da kažem. Zahvaljujući ljubavi prema pisanju koju sam nasledila od dede i mame, počela sam da nižem stihove. U početku su to bile samo dečije pesmice o drveću, cveću, bregu, mami, tati, bratu, baki, deki... Sa prvim simpatijama pojavili su se i prvi ljubavni stihovi. Moj tata je oduvek bio kritičan, ali samo iz najbolje namere. «Nemoj da pišeš banalne rime, piši što uže rečima, a šire mislima, trudi se da ljubavna pesma govori o ljubavi iako nema ni jednu ljubavnu reč...», oduvek me je tata savetovao. Deda je govorio da pišem što više, ali da isto tako ne zaboravim koliko je važno brisati napisano i da je to čak možda i teže. Mama me je terala da što više čitam. Tek sam skoro shvatila koliko je to važno. Brat me je zadirkivao, ali je potajno želeo da budem što bolja. Bake su bile tu za inspiraciju. Da me oni nisu načinili ovim što sam danas, verovatno ova zbirka ne bi sad bila pred Vama.

Nad svojim rukopisom stojim i razmišljam koliko je tu «jaja», a koliko «mućkova»? Nisam baš sigurna kad je taj odnos u pitanju, ali sam se trudila da «jaja» budu što obojenija, nepolupana, a da svaki mućak (ako ga i ima) učinim bar nalik jajetu.

Savete uvek saslušam mada ih retko kad poslušam, ali ovaj put sam se potrudila. Od saveta mi je važniji onaj unutrašnji osećaj koji je često prisutan u životu, a koji mi takođe govori i koliko vredi nešto što sam napisala, koliko će dotaći još nečije srce kao što je dotaklo moje u trenutku nastajanja.

Pesme pišem pre svega zbog sebe. Kad ih izbacim na papir bolje se osećam. Želja mi je da ih čitalac doživi i sa radošću čita, kao ja pesme Desanke Maksimović ili Jovana Dučića.

Pišem o sebi, svojim osećanjima, o drugima i tome kako su uticali na mene. Bez njih ni mene nema, ne postojim...

Ljubav... jedna tako bitna stavka u životu. Mnogi će me razumeti, ima i onih koji neće. Pesma... niz slova poređanih u jednu celinu, a kojoj kad se pridoda muzika postaje pravo savršenstvo. Volim da pevam, i volela bih da neko iskomponuje moje pesme.

Leptiri... ti najlepši insekti. Lepršavi, kao i moj način hodanja kroz život. Nisu tek tako smešteni u stomak i onaj najlepši osećaj. Često se pojavljuju i inspirišu... lica su samo nekad promenjena. U čekanju jednog lica koje će ostati zauvek pred očima, bez potrebe za prenošenjem na papir, zaključujem svoju prvu zbirku poezije «Srce u zabludi».

Moje najbolje drugarice znaju da zbirke verovatno ne bi ni bilo da jedno srce nije tako dugo bilo u svojim zabludama i da bi moje lice pesnikinje ostalo skriveno.

Želim još dugo da pišem... ne samo poeziju... mada je ona, bar meni, za pisanje najlakša, a ujedno i najlepša forma za iskazivanje misli i osećanja, a uz to je i jedina pevljiva. Želim još dugo da pevam i zato moram da naglasim koliko sam srećna što pevam u horu «Obilić» u Krsmancu, gde sam pronašla veliku inspiraciju. Kad napišem pesmu kojom sam zadovoljna, kao i kad se raspuknu salom aplauzi namenjeni svim pevačima na toj sceni, a u stomaku prorade leptirići...najjlepši su osećaji na svetu.

Zbog takvih trenutaka se živi. Zbog njih sve vredi, pa čak i suze. Znam da me čeka još mnogo lepih ali i ružnih trenutaka u životu. Ružne zaboravljam, lepe čuvam u srcu (dobro, i na fotografijama, koje toliko volim), a moje pesme neka ostanu samo trag jednog lepog života koji vodim, jer kao što sam rekla u jednoj svojoj pesmi ulaz u svet je bezvoljan pad, a izlaz je još samo jedan let. Iako zbirka ima pomalo tužan naslov, svako ko pažljivo pročita shvatiće da je puna ljubavi, vere i nade baš kao što je ima u mom srcu. Zato poletimo zajedno sa mojim omiljenim leptirima u neki nepoznat svet...pa gde nas odnesu!

Tužne pesme ..........str.57

Pitate zašto pišem tužne pesme,

zašto ljubav kroz tugu gledam?

Nije tuga ono što pesmu tužnom čini,

nije tužna pesma ni zbog tuga mojih.

Ja volim kao što nikada nisam voleo,

smejem se kao što nikada do sada nisam.

Podelio bih sa vama svu sreću i radost,

podelio bih sa vama sve da ste kraj mene.

Pitate zašto vas onda rastuži moje pisanje?

Rastuže vas vaše misli, rastuži vas vaša ljubav.

Strahujete da vaša ljubav ne prestane da leti,

moja vas pisanja teraju da hodate po tlu.

A ako vam se desi ono što čitate, preživećete,

Preživećete sigurno, jer ste to već preživeli čitajući.

Inspiracija ......... str.56

Pitate me za moju bol, za moju tugu, pitate me za moju sreću i veselje, pitate odakle dobijam inspiraciju. Inspiracija je svuda oko nas, samo joj se treba  prepustiti.  Inspiracija je u tebi, siguran sam u to. Da tebi se obraćam. Zar misliš da ja to tek tako umem slova napisati, da iz mene stihovi teku, ako tako misliš, varaš se. Ja napišem po koje slovo tu i tamo, po koju reč sastavim ali je to šturo. Inspiracija je u tebi i ja je iz tebe crpim.

Nancy Sinatra

Nancy Sandra Sinatra (born June 8, 1940) is an American singer and actress. She is the daughter of singer/actor Frank Sinatra, and remains best known for her 1966 signature hit "These Boots Are Made for Walkin'".

Other defining recordings include "Sugar Town", the 1967 number one "Somethin' Stupid" (a duet with her father), the title song from the James Bond film You Only Live Twice, several collaborations with Lee Hazlewood such as "Jackson", and her cover of Cher's "Bang Bang (My Baby Shot Me Down)", which features during the opening sequence of Quentin Tarantino's Kill Bill.

Nancy Sinatra began her career as a singer and actress in the early 1960s, but initially achieved success only in Europe and Japan. In early 1966 she had atransatlantic number-one hit with "These Boots Are Made for Walkin'", which showed her provocative but good-natured style, and which popularized and made her synonymous with go-go boots. The promo clip featured a big-haired Sinatra and six young women in tight tops, go-go boots and mini-skirts. The song was written by Lee Hazlewood, who wrote and produced most of her hits and sang with her on several duets, including the critical and cult favorite "Some Velvet Morning". In 1966 and 1967, Sinatra charted with 13 titles, all of which featured Billy Strange as arranger and conductor.

Sinatra also had a brief acting career in the mid-60s including a co-starring role with Elvis Presley in the movie Speedway, and with Peter Fonda in The Wild Angels.

http://en.wikipedia.org/wiki/Nancy_Sinatra

SILIKONSKI SVET / GANGNAM STYLE vs KRIMI RAD

Već par dana gledam neke slike Tadić u gangnam stilu, Dačić Gangnam Style i drugi, i jutros evo iznenađenja, u dnevnoj štampi naiđem na članak GANGAM STYLE. Popularan je ovaj Park Je Sang aka PSY, dečko na YT ima dvesta miliona pregleda, dvesta miliona pregleda na ljudi moji, tačnije 221,509,726 ovaj zadnji je verovatno moj.
Zašto upoređujem JK koja ima samo oko 5 miliona pregleda (malo li je?) sa PSY. jer mi se ne dopada ni jedno ni drugo, suviše je plastično, ja sam nekako više za prirodu. A kriminal i gangsteri...lepo je to gledati u filmovima, jedni pucaju pa drugi pucaju a ovde sve puca od silikona i gluposti. No to se prodaje.

Izvinite što vam trošim vreme na ovakve postove ali nisam imun na ljudsku glupost.

PS "PSY & JK javite se da vam dam podatke da mi uplatite koji dinar za reklamiranje"

NINA SIMONE

Junis Ketlin Vejmon (engl. Eunice Kathleen Waymon; 21. februar 1933 — 21. april 2003), poznatija pod scenskim imenom Nina Simon, je bila Američka pevačica, kompozitorka, pijanistkinja, aranžer i aktivista za ljudska prava. Iako nije volela da bude kategorisana, Simon je najviše povezana sa džez muzikom. Simon je prvobitno težila da postane klasična pijanistkinja, ali njen rad pokriva razne varijante muzičkih stilova kao što su klasična muzika, džez, bluz, soul, ritam i bluz, folk i gospel.

http://www.ninasimone.com/

http://en.wikipedia.org/wiki/Nina_Simone

Ivana Papeš Bogosavljev - pesnikinja

Probudi usnule anđele u meni
zapleti mi maslačke u nemirne kose
neka mi se sunce na obrazima zarumeni
neka me nemirni vetrovi svetom raznose.
Ulij mi boju neba u oči
u lice mi prospi zlatnu prašinu
dodaj i koju kapljicu noći
i pesmu šume da razbije tišinu.
Obuci me u nežnu belinu perja
prste mi okuj dijamantom rose
oko struka crveno radi praznoverja
pod stopala zlatnog žita otkose.
Pa me oženi za zelena polja
za hladne reke što uzalud protiču
neka me ptice na krilima nose
dok oblake mekane,bele dotiču.
I pusti me da letim od grada do grada
da se morima beskrajnim divim
i da tako čista,lepa i mlada
zauvek u kutku tebe živim.

VAN VREMENA

"Ivanine poetske slike su čiste. Ona koristi slo­bo­dan stih i obični govor birajući najlepše reči. Ivana je pe­snik koji vodi računa o higijeni jezika. O estetskom bi­ću jezika koje je uvek, u njenoj poeziji, u vremenu sada­šnjem i od sadašnjosti stvoreno.

Zbirka pesama „Van vremena” kao da je stvorena da se stihovi govore i da pesnikinja jezikom opijena svoju očaranost prenosi na publiku i tako je povede u vanvremenost večnog plamena ljubavi u svim njenim oblicima i kroz zajedničko budno snevanje, oradošćeni lepotom opet i iznova doživimo njen uzvišeni smisao.


„U društvu koje teži potrošnji, lakoći, zabavi, do­minaciji, sadašnjosti, efikasnosti, informaciji, poezija pro­izvodi ili prezir ili ravnodušnost”, kaže nam čuveni pe­snik Jovan Zivlak. Ali, knjiga „Van vremena” Ivane Papeš Bogosavljev nam to na sve moguće načine demantuje. Ona nam svoju ljubav sećanja pretače u stihove i ta­ko snagom emocije leči posrnulog čoveka u opštoj obe­smišljenosti i daje mu nadu da je svaka istinska ljubav „most za pređene reke”, da je ona u svim svojim oblicima neponovljivo bogatstvo duše i uzvišeni smisao kako življenja tako i poezije koju stvaramo."

izvod iz recenzije zbirke Van Vremena, Radovan Vlahović

:)

Dobro došli!

Dragi prijatelji znani i neznani, dobro došli!
U ovom blogu će biti poezije, proze, kako moje tako i od meni dragih prijatelja, tu ćete naći i poneku zanimljivu fotorafiju, svega po malo. Ako ništa drugo, dopašće vam se smajli na kraju svakog posta. Slobodno možete da komentarišete, diskutujete, da podelite sa prijateljima ono što vam se dopadne.

I tako dragi moji blogeri! Ovo je za danas, za dalje ćemo videti.

Srdačan pozdrav!

Jane

Posle sna ..........str.55

Tvoje usne se ne pomeraju.

Reči sam želeo čuti, bilo kakve reči,

čekao sam mali znak, treptaj oka,

oči su ti zatvorene, ne trepćeš.

Dlanovima ti otvorenim dajem sebe,

zatvorena je kapija duše tvoje,

ustani, pogledaj me i pusti krik,

oslobodi bol iz grudi svojih,

ustani i poljubi me, poslednji put,

zagrizi usnu, neka kapne krv crvena,

neka padne na zemlju suvu i žednu.

Žedan sam boje tvog glasa,

tvog pogleda, tvoje kože, tebe,

treba mi da se napojim uzdaha tvojih.

Ti ne postojiš, ni ja nisam stvaran,

deo smo nečije mašte, deo iluzije.

Sada ću oči otvoriti i snevati život za nas.

Otvori oči, probudi se, dobro jutro.

Una ..........str.54

Tražim stihove za tebe u knjigama,
nisam ih našao,
Tražim prave reči u svojoj glavi,
Ne nađem ih,
Slušam pesme koje na te podsećaju,
One nisu Ti,
Napolju sunce kroz oblake sija,
Ispod njega smo mi,
Tvoji koraci smojima se poklapaju,
Kao da jedno hoda,
Nebo nas gleda i počinje da plače,
Pruži mi ruku i staće,
Napravi korak, jedan korak ka meni,
I tvoje srce znaće,
Napravi jedan korak unazad,
Planeta će stati,
Nastavi koračati tu pokraj mene,
Makar u mislima.

Tri slike ......... str.53

Slika prva

Pokloniću ti stih,
Ugodan za tvoje uho, nežan, tih.
Sačuvaj ga tik pokraj srca da ga greje.
Čuvaj ga kao kapljicu vode na dlanu,
da ti se nađe u danu kada ti nije sve po meri,
ako ustaneš na levu ili ti neko nagazi žulj,
jer tada će ti trebati.
Ponekad dovoljno nije duboko uzdahnuti
ili do deset brojati.
U takvom trenu će ti taj stih podići raspoloženje.
On je samo tvoj i nikome ga dati nemoj.
To je za nekog samo par reči,
na papiru ispisana slova, mrtva reč.
Ko to misli taj ne zna,
ne zna da sam ti dao deo sebe.

Slika druga

Kupiću markicu, napisaću ti pismo,
spakovaću ga u kovertu i poslati ga tebi.
Na kovertu ću napisati tvoj imejl
jer ti adresu ne znam.
Poštar će mi vratiti pismo a ja ću ga čuvati,
ko zna, možda te jednog dana sretnem
i dam nekom detetu da ti ga preda
zajedno sa jednom neprocvalom ružom
i tablom crne čokolade.
Taj potez će ti biti simpatičan,
gledaćes okolo ne bi li me videla.
Dobro ću se sakriti iza nekog drveta
u nekom haustoru, ispod nekog suncobrana.
Kada nastaviš dalje, počastiću to dete,
daću mu novac neka kupi sebi nešto.
Ja ću te pratiti.
Pustiću te da budeš tri koraka ispred mene,
biću dovoljno udaljen da me ne primetiš.
Kada uđeš u kuću, proveriću ime na sandučetu
da se uverim da zaista tu stanuješ,
ne sme biti greške.
Odlučio sam ti poslati stotinu i jednu ružu.

Slika treća

Godine sam proveo u čekanju,
čekao sam da uđeš u moj život.
I eto, jednog prolećnog dana si se pojavila.
Dolazila si mi u susret obučena
u farmerke i lepršavu tuniku,
bila si prelepa, ostavila si me bez daha.
Još koji metar i bićeš tu pored mene.
Tu sasvim blizu na dohvat ruke.
Tu, tako stvarna.
Okrenuo sam se, spustio pogled
sakriven ispod naočala i gledao
kako odlaziš pokraj mene.
Nisam hteo da kvarim ideal,
voleo sam a i dalje volim
svoju misao o tebi.

DA ...........str.52

Imam hiljadu DA, možda i hiljadu jedno DA

DA, dopada mi se devojka krupnih očiju
DA, nju sam samo na jedan tren video
DA, odmah sam je poželeo, vrlo sebično
DA, nije moja a ipak to jeste, inspiracija
DA, lepa je kao svitanje zore na moru
DA, Bog je na dan njenog rođenja bio inspirisan...
DA, DA i opet DA, imam puno DA, ipak,
Jedno DA čuvam u rezervi, da se nađe,
Nije po standardu ali rekao bih joj DA.

Svetica i grešnica ..........str.51

Hodaš po oblacima,

kao po zemlji,

lagano, sigurno, 

sitnim korakom.

Voliš ptice gledati, 

u njima slobodu vidiš,

htela bi s njima leteti,

kad bi mogla krila dobiti.

Vetar osluškuješ, 

priče mnoge priča,

srce ti je  ispunjeno.

sjaj tvoje čiste duše,

put tamni osvetli.

Svetica i grešnica,

ipak tako savršena.

Kao dete nevino,

ti zemljom hodaš,

hodaš lagano,

kao oblak lebdiš.

Plave niti .........str.50

Do tebe su me dovele neke čudne niti, 
svetle i nežne skoro kao tvoja bela koža,
tanane kao paučina što leti u ranu jesen.
Malo je onih što joj znaju početak i kraj. 
nekome smeta jer mu se u kosu uplete,
neko joj se raduje jer donosi još sunca,
ja je pažljivo hvatam i motam u klupko.
Motajući krećem se ka drugom kraju,
lagano, pažljivo da se ne prekine,
što ti se više približavam to je teže,
još samo jedna planina, i... puče nit.
I opet na početku, tražim put od svile,
pustio sam vetru da me nosi do tebe,
krupne plave oči sada srećno gledam.

Prvi susret .........str.49

U hodnicima punim sjaja i umetničkih dela,
ti si draga zasijala u tamnoj noći,
ništa tu lepotu zaseniti nije moglo, niti će.
Čekala si da čujes korake, da čujes da dolazim,
došao sam na kratko, tek da ti pogledam u oči,
u more providno, plavo, puno nežnosti,
u njemu duša satkana od razumevanja i ljubavi.
Nekoliko pogleda, zagrljaj i odlazak u mrak,
ti i dalje koračaš hodnicima mojih snova,
i dalje si tu, lepa kao šumska vila, moja.

Bajka se nastavlja .........str.48

Čudni su ovi dani, topli i neobični. U dvorištu se igraju vuk i vučica, s druge strane ograde se dečak i devojčica razdragano smeju. Vidim ih na tren a zatim nestaju. Ludi vrabac obleće oko vile što pleše uz muziku vetra. Na dlan joj je sleteo, ona ga pogledom miluje. Vukovi odlaze u šumu, vrabac se pretvara u note i reči. Vila nikada neće zaboraviti te note, te reči, jer je to njegova suština. A vrabac ludi iako lud dobro je znao što mu je činiti i koju vilu odabrati. Vila, note i reči, neobično društvo.

Vuk i devojče, toliko slični.
Vila i dečak, toliko bliski.

Razdvojeni a opet zajedno.

Noć ..........str.47

Opet pada kiša, jesen je

Kapi udaraju šuplje deblo

Gromoglasno kao doboš

Oblaci sakrivaju mesec

Patuljak sedi i kapi broji

Cvrčak izlazi iz svoje rupe

Trava se savila do zemlje

Sve je mirno u crnoj noći

Stala je, najednom nasta muk

Lom u šumi i nebesko plava

Dva plava oka u mrkloj noći

Mesec je visoko na nebu

Njegov svet..........str.46

Sunce je poklonio njoj jedne večeri na salašu, sada sedi u mraku obasjan bledom mesečinom. 

Uživao je uz zvuke cvrčaka i žubora potoka u daljini, priroda je činila dobro za njega, ona ga je smirivala. Daleko od zvuka telegrafa i jurcanja kočija kroz veliki smrdljivi grad koji je svakim danom sve više prezirao. Hodanje njegovim ulicama mu je bilo mučno, noge su mu svakim danom bile sve teže. Gradom, koji je nekada neizmerno voleo, sada šeta sa kapuljačom na glavi, izbegava ljude i uzaludna pitanja koja se postavljaju samo reda radi, nema viška vremena koje bi traćio na šljam od ljudskog roda. Prokletstvo materijalizma se oseća u vazduhu poput vonja klozetskih daski, pod noktima ostavlja prljavštinu i trulež, u ustima gorčina koju ni najljuća rakija sprati neće. Znao je da nisu svi ljudi pali pod moć materije, ipak, odlučio je da se povuče i da se posveti sebi. 

Družio se sa svojim mislima, pevao sa slavujima, spavao je dugo na svojim snovima a sada ostvaruje svoje snove. Sanjao je slobodu, sanjao je sreću, sanjao je i onda se jednog jutra probudio srećan i slobodan. Nije se puno toga promenilo naočigled, nije postao guru koji je spoznao Boga u sebi, išao je na posao svakog dana ali sa osmehom, budio se srećan jer se probudio. Jednostavno je sve postalo jednostavno. Nije mu trebalo puno za mir jer je stvarao svoj mir za sebe i druge koje je puštao blizu sebe. Družio se sa puno različitih ljudi koji su imali različite kvalitete, neki manje neki više a tek je sa nekolicinom ostao prijatelj i puštao ih je u svoj svet. Samo su oni mogli sa njim uživati u sreći i slobodi, veselju i pesmi. Samo retki su sa njim pozdravljali sunce.

Ipak kada mu je nešto nedostajalo, i kada su ga ubeđivali u različite teorije i viđenja kako bi trebao da živi, na kraju bi popustio i rekao da je sve ok i ako nije verovao u to, odlazio bi u svoj čaroban svet, svet bajki.

Kada život krene ..........str.45

Kada život krene da puca po šavovima, ja mu pomognem da se raspara. 

Odem da kupim nov prvoklasni materijal, napravim novu šemu, uzmem iglu i konac, i krenem da šijem novi.

Nuklearno srce ..........str.44

O naivnog li deteta,
I dalje slepo veruješ ljudima,
a bezbroj puta su te razočarali.
Darivaš ih svojim osmehom,
Sećaš li se svih prolivenih suza?
Otvorenih dlanova im sada pružaš ruke,
Već si im pružio mali prst i sve su ti oteli.

O naivnog li deteta,
Veruješ u ideale, niko te neće zaustaviti,
Veruješ da se snovi još uvek mogu ostvariti.
Krećeš u novu borbu sa vetrenjačama,
Zar ne znaš da one rade na nuklearni pogon?
Menjaš svet oko sebe laganim koracima,
Požuri, brzi vozovi će te oduvati.

O naivnog li deteta,
Ljubav, ljubav i samo bezuslovna ljubav,
Ne postoji ništa drugo za tebe samo ljubav.
Želiš večitu ljubav kao iz bajke imati,
Da li je bilo šta večno na ovom svetu?
Ne zeliš da leptirići u stomaku nestanu,
A dobro znaš da većina živi tek jedan dan.

O naivnog li deteta,
Zaista mnogi ti baš na tome zavide, da zavide,
Na bezbrižnosti, iskrenom osmehu, na slobodi.
Rado bi se menjali i prihvatili da žive tvoj život,
Ne trude se nimalo svoj unaprediti i živeti ga
Omiljen međ decom jer u tvom telu dete živi,
Naivno je i neće da se smiri, ono zaista živi.

Prašina ..........str.43

Nema zvezda na nebu

Mesec je prestao da sja

Ostala je prašina, magla

Pogled ne dopire daleko

Ne dalje od vrha prstiju

Stopala krvare od betona

Oči zamućene od suza

Ruke nemaju više snage

Kolena klecaju i udaraju o tlo

Pognute glave, diže se na noge

Pogled ponosno podiže

Iz oblaka sunce se promalja.

Žica ..........str.42

Znam gde je granica, našao sam je

Ograda i bodljikava žica zaustavlja

Preteći je postavljena da sputa

Pogledom sam tražio prolaz preko

Video sam rite, iskidane delove odeće

Ispod žice stara obuća, lutka i fotografija

Beton je bio ofarban ljudskom krvlju

Prilazim bliže, rukama hvatam žicu

Još jedna kap krvi, još jedan potpis

Ostavljam trag, trag gde sam prešao

Ostavljam sve s druge strane žice

Ne okrećem se, sunce mi greje lice

Ludaci u četiri čina.........str.41

I. čin

Slomila se grana na kojoj sam sedeo, od jednom drugačije mi izgleda predeo. Jednom se rukom držim za list i visim, imam snage pa i vremena da se mislim. Izrašće nova grana uskoro će proleće, sletela mi na ruku s juga roda što doleće. Stari ljudi bi rekli roda bebu doneće, možda, ali ova roda kljuca mi po glavi. Da li ona hoće rupu sad da pravi?

  

II. čin

Reci rodo, zašto si baš na mene sela? Reci mi rodo, šta bi ti od mene htela? Nemaš u kljunu korpu, ne nosiš bebu, možda rodo s tobom nije sve uredu. Čudna si mi ti ptica, pameti nemaš, pitam se o čemu li ti snevaš? Da li rodo želiš možda detlić biti? Govori sada i prestani me kljucati, zvaću starog lovca i on će te upucati.

  

III. čin

Zovi dragog lovca, ja se neću kriti, ja detlić, počet ću od smeha suze liti. Čudna si ti grana, čudna je i ova zemlja strana. Zaista, za jednu granu ti jako puno zboriš, pitam se kako čudna grano u vatri goriš? Kljuckala sam te malo da se pameti dozoveš, da li ti i dalje sebe normalnim zoveš? Imam pitanje, zadovolji me jednom sitnicom, reci da li normalan čovek govori sa pticom?

IV. čin

Razgovara, i te kako, to je za nas vrlo lako.

Nemoj luda ptico da te ovde bilo šta čudi, ko nije poludeo, taj će sigurno da poludi. Ja sam došao na ovo drvo da se suncu divim, ceo svet je okružen nekim oblacima sivim. Čist pogled na sunce se samo odavde pruža, voleo bih kada bi mi ruka bila samo malo duža. Malopre sam jedan deo njega hteo dohvatiti, sići dole i sivim srcima malo toplote vratiti.