Pisma .......... str.8

Pisma, sećam se toga iz svoje prošlosti a čuo sam i razne priče. Slova rukom pisana, mastilo i hartija. Evo kako sam ja počeo da pišem pisma. Bilo je to u armiji. Čitanje u šatri pod lošim osvetljenjem. Tada još nisam bio vičan adresiranju slova, brzo sam se navikao, armija je čudo. Svako pisanje je počinjalo sa "Evo", "evo da ti se javim, evo da ti odgovorim, evo našao sam vremena, evo jedva čekam da dođem kući i da te poljubim", lepo zar ne?

Pisma iz armije i dalje ih čuvam, naročito ona ljubavna, verujem da ih i mnogi od Vas čuvaju. A šta se moglo naći u tim pismima? U njima su bile erotske želje razdvojenog para, tuga zbog nerazumevanja okoline, planovi, nežnosti, ljubomora i još mnogo toga. Lepo je to sada čitati nakon toliko godina. Mladalačka zaljubljenost premca nema. Naravno, pisma se pišu i roditeljima, braći i sestrama, prijateljima, ah, pardon, zaboravih se, pisma su se pisala, nekada. U vreme kada su ljudi imali vremena za sebe, tada su se pisala pisma, živelo se lepše.

Kako je to izgledalo. Pas nervozno laje, izlaziš napolje, iz sandučeta vadiš pismo, na njemu je tvoje ime, ne piše ko je pošaljioc, brzo ga otvaraš, počinje sa "dragi" ili "draga", držiš parče hartije dok ti vetar namešta frizuru, ulaziš u sobu, zauzimaš mesto pored prozora i čitaš. Uzimaš papir i olovku, koja je više među zubima nego među prstima. Gledaš u drvo što se od vetra njiše; kako započeti pismo, šta reći, lep rukopis je bitan, još jedan pogled napolje i kreću slova sama da sastavljaju rečenicu. Potpis, adresiranje i pravac pošta. Naravno, ne smemo zaboraviti polizati i zalepiti markicu. Na putu do pošte sretneš prijatelja, osobu koja ti je draga i zaista ti je prijatelj, bez nekih posebnih zahteva koji uslovljavaju prijateljstvo. Iza ćoska naletiš na ljubav svog života, odeš sa drugarima na fudbal i pivo, sedneš na klupu i gledaš prolaznike i ko zna šta još može da ti se dogodi na putu od pošte do kuće. To je bilo neko drugo vreme, vreme kada su se pisala pisma. Podeliću sa Vama dva svoja pisma.