Princeza .......... str.17

Iz očiju mi je nekada tekla reka
Molim Vas za šolju toplog mleka
Imate li da mi udelite koru hleba
Molim za spas odavde pa do neba
Mama je mislila da spavam, jecala je
Za večeru nismo imali sinoć ništa
Ostatak pice, najbolje sa tržista
Iz kante je izvadila i imali smo gozbu
Ukočena, vristala sam od straha
Pacovi su otvarali ormar i vrata
Imate li za mene neko staro ćebe
Moj zarđao krevet me jako grebe
Ruke su mi bile mekane i nežne
Sada su tvrde i ružne kao u starca
Ne zameram što me se grozite
Nisam htela iskočiti dok vozite
Moja se lutka skotrljala na put
Gospodine za mene više nećete čut’
Bila sam klinceza, tatina princeza
Sada dobijem siću za malo veštačkog keza
Gledam Vas kako ste samo lepi
Prava je šteta sto ste potpuno slepi
Glas Vam se moj čini poznatim, zar ne?
Čini Vam se da ste ga čuli već pre
Nikada se nismo sem u snovima sreli
Ja sam ono kopile što niste hteli
Sve bih Vam ovo gospodine rekla
Samo kad bi se prilika stekla
Dok sam prosila o Vama sam maštala
I ma koliko puta me ostavili,
Ja sam Vam praštala.

Deo drugi: LUTANJE .......... str.16

Tog jutra sam prestao da živim svoj život. Nije bio smak sveta, niti se moj svet srušio i razbio o kaldrmu, jednostavno sam nestao. Od tada sam bio samo duh koji hoda, senka što se na zidu poigrava. Moje lice nije imalo karakteristične crte, nije imalo ni bore ni osmeh. Za sve sam postao nevidljiv. Mogao sam sedeti gde god poželim, spavati na klupama, prati noge u fontani, uglavnom me niko nije primećivao.

Sedeo sam na pločniku i jeo jučerašnji hleb, jedna fina bakica mi je prišla i u ruku mi je gurnula nešto novca. Na kućni prag sam joj odneo buket predivnih orhideja. Znate, ja nisam želeo milostinju, nisam želeo sažaljenje, ja sam samo lutao.

Ponekad bih preturao po kantama i džakovima, da vidim šta ljudi bacaju, nalazio sam razne stvari, prevelika bi bila lista ako bih nabrajao. Dok sam preturao video sam mnogo toga na licima prolaznika. Video sam gađenje, strah, sažaljenje i stid. Gadili ste se čoveka u prljavoj iskidanoj odeći, blatnjavih cipela, pomislili ste da to možete biti Vi jednog dana i nakon te strašne misli ste se postideli i osetili sažaljenje. Nije mi bilo potrebno ništa od Vas jer sam ja bio srećniji od mnogih, uživao sam u slobodi, upijao sam svaki Vaš osmeh, svaki topao i blag pogled. Svaki vaš osmeh mi je davao snagu.

Uveče kada bih kući stigao i sa sebe skinuo prljavštinu mlazom tople vode, umotao bih se u ćebe i pisao. Reči bi same krenule, pisao bih o lepoti žene, o njenoj ljubavi prema muškarcu, o dečijim osmesima, o sreći i nesreći, pisao sam o svemu. Pisao sam i o licima koje sam nakon nekog vremena sretao na ulici, kojima sam se u ime pozdrava osmehnuo, a oni uzvratili pozdrav uglađenom strancu od kojih im se ne tako davno povraćalo.

Mesto gde je srcu toplo .......... str.15

Bila je to hladna zima, srce se zamrzlo, čuo sam da postoji mesto gde je srcu stalno toplo i tako sam sledećeg proleća krenuo da lutam. 

Sećate li se proleća? .......... str.14

Sneg, vidite li sneg, kako ga vetar nosi?!

Sneg, vidite li na jugu breg?!  Ni ja ga ne vidim. 

Mećava i kijamet, nema elektrike što je ostavljena budućnosti u amanet! 

Samo sneg. Moje dečije oči sada odrasle ovoliko snega videle nisu.

Ne u ravnici sa jednim brdom u sredini. Gde li nestade ono? 

Sneg, sneg je svuda oko nas! Sećate li se brda?!

Sneg, u njemu tragove vidim, ostatke čovečanstva!

Vidim! Vidim čopor vukova, divljač, ali nema ptica, nema ljudi, samo me belina okružuje.

Teškim korakom se probijam ka jugu. Gde li sam zalutao? 

Sneg, vidite li sneg kako ga vetar nosi?!

Duva ko pomahnitao, bacaka sneg tamo vamo kako mu se prohte. 

Skupio sam se podno nekog drveta ne znajući kuda dalje poći, nadajući se da će proleće doći.

Pogledom sam tražio spas, dok se plamen nade u srcu gasio.

Sneg, snagu mi je oduzeo, primetio nisam da sam na vrhu brda. Sećate li se proleća?

Golicanje .......... str.13

Neverovatna misao kroz glavu mi prošla
Kuda je pošla? Odakle je došla?
Ušla je bez kucanja, nastanila bez pitanja
Pokrenula je misli kišu što zemlju natopi
Iz zemlje potok vrelu reku misli talasa
Bujica prožima telo, poput struje trese
Golica nežno kao da hiljade mrava korača
Misao ta izmamljuje mi blagi osmeh
Golica opet i opet, tera me na smeh
Da li da je podelim s nekim, pitam se
Ima li to smisla, zna ona kuda je pošla
Zadržaću je, jer je meni došla.

Po izboru - Počeci .......... str.12

Ja sam list, vetar me nosi. Ja sam vetar u tvojoj kosi.

Bele ruže .......... str.11

Trnje da im otpadne 

kad nose toliko tuge i bola,

Zarilo se duboko

i niko ga više izvaditi neće.

Neka bele latice vetar nosi daleko, 

što dalje u beskraj.

Kao suze će po zemlji padati ali 

nikada više neće biti bele ruže.

Lišće da se osuši, 

da sunca više nikada ne vidi.

I kada stablo ostane samo, 

usamljeno, sasušeno,

Jedna suza će mu snagu vratiti i 

ono će dati cvet,

Crveni veličanstven pun života, 

sreće, ljubavi,
Ali nikad više bele ruže.

Pismo bratu .......... str.10

Druže moj, više ne volim bele ruže. Kada ih vidim ja se tebe setim. Znaš, i dalje boli, grlo se steže, ne dam suzama da teku. Kao i mnogo puta ranije i sada ću suze obrisati, ne smem suze liti, sram me je. Ti si pokazao kako treba biti jak kad je teško, a bilo je najteže. Pitam se često, kako bi bilo da nisi otišao, čini mi se ponekad kako te vidim u masi lica ali to nisi ti. Mada, znam, znam da to nije halucinacija, dođeš ponekad da me posetis da vidiš da li sam dobro, zar ne? Evo živi se, gura se nekako, ne treba se žaliti. Svaki put smo govorili da će biti bolje, pa će valjda i biti.

Prošli put si mi nešto hteo reći ali te nisam razumeo. Pitam se često šta bi to moglo biti. Nadam se da ću sledeći put čuti i zapamtiti. Sin ti raste, nisam ga dugo video ali je isti ti. Verujem a i želim da bude dobar čovek kao i njegov otac. Nikad više bele ruže...

Suze mi ipak kvase lice, nisam jak kao ti. Nije uredu, trebali smo još mnoge staze gaziti, mnoge radosti deliti, veselja do zore voditi, zajedno boli preboleti. Nikada nećeš biti sam jer je otrgnuti deo mene tamo s tobom, ne može nas ništa rastaviti, ovo je privremeno, znam da ću opet videti tvoje nasmejano lice, kao brata ću te poljubiti i nastaviti s tobom dalje u svetlost.

Ne volim govoriti u tuđe ime ali nam svima jako nedostaješ, i ako te ne spomenemo često to ne znači da smo te zaboravili, kada sedimo i razgovaramo sa društvom setim se tebe ali progutam knedlu i nastavim dalje, rana je i dalje otvorena, ne treba je dirati. Siguran sam da i ostatak tvojih vernih prijatelja često guta knedlu, za neke sam zaista siguran. Znam da želiš da ti želiš da nastavimo dalje, da te ne oplakujemo, mi se to i trudimo ali dalje bez tebe nije isto. Neke nove igre se igraju, nove priče se pričaju, novi ljudi dolaze i odlaze ipak ti ćeš ostati sa nama zauvek.

I dok budem imao snage, dok me razum bude služio ja ću pričati ljudima o čoveku velikog srca i čiste duše, o čoveku koji je voleo život. Pričaću im o svom drugu, prijatelju, bratu.

Aleksandar - Aleksa - Čorba (1979-2008)

Pismo prvo .......... str.9

Pročitah tvoje pismo, pitaš gde sam, zašto se ne javljam, zašto kući svojoj ne dolazim, pitaš kada ću do tebe doći. 

Evo da ti odgovorim. Ja sam tu, negde u međuprostoru lelujam okolo i ponekad se okačim o mesec da vidim svoje prijatelje, ali onda shvatim da sam jako daleko i da ne vidim nikoga. Tada se među oblake spustim, odatle već vidim bolje, ali da siđem dole baš i nemam volje, dole je frka, gužva, život a ovde gore samo odmaram i ležim. Ne, ja to ne bežim, ja čekam trenutak pravi pa da ti se javim i kažem kako sam. Da kažem da mi lepo ide u životu, da sam srećan i da sam nasmejan, da su mi najbolji drugari mesec i sunce, da me posećuju zvezde.
I da znaš, kada vidiš, kako to ljudi znaju reći, da pada zvezda, to se zvezdice i ja igramo žmurke. Kada sunce zasija na vašoj strani zemlje, onda ti ja priđem bliže, ne vidiš me od sunca, ali ja sam tu, plešem oko tebe, golicam te, misliš da je vetar, eh svi to misle. Ja uživam u tvom osmehu, klizim ti niz lice sa svakom suzom koju pustiš, prolazim kroz svaku vlas tvoje čupave kose kad se probudiš i otkriću ti još nešto.

Dok ti podigneš ruku da se zaštitiš od zraka sunca što kroz roletne u tvoju sobu ulazi i sija pravo u oči, ja sam ti se već spojio sa dušom.  

                                                             Srdačno tvoj

Pisma .......... str.8

Pisma, sećam se toga iz svoje prošlosti a čuo sam i razne priče. Slova rukom pisana, mastilo i hartija. Evo kako sam ja počeo da pišem pisma. Bilo je to u armiji. Čitanje u šatri pod lošim osvetljenjem. Tada još nisam bio vičan adresiranju slova, brzo sam se navikao, armija je čudo. Svako pisanje je počinjalo sa "Evo", "evo da ti se javim, evo da ti odgovorim, evo našao sam vremena, evo jedva čekam da dođem kući i da te poljubim", lepo zar ne?

Pisma iz armije i dalje ih čuvam, naročito ona ljubavna, verujem da ih i mnogi od Vas čuvaju. A šta se moglo naći u tim pismima? U njima su bile erotske želje razdvojenog para, tuga zbog nerazumevanja okoline, planovi, nežnosti, ljubomora i još mnogo toga. Lepo je to sada čitati nakon toliko godina. Mladalačka zaljubljenost premca nema. Naravno, pisma se pišu i roditeljima, braći i sestrama, prijateljima, ah, pardon, zaboravih se, pisma su se pisala, nekada. U vreme kada su ljudi imali vremena za sebe, tada su se pisala pisma, živelo se lepše.

Kako je to izgledalo. Pas nervozno laje, izlaziš napolje, iz sandučeta vadiš pismo, na njemu je tvoje ime, ne piše ko je pošaljioc, brzo ga otvaraš, počinje sa "dragi" ili "draga", držiš parče hartije dok ti vetar namešta frizuru, ulaziš u sobu, zauzimaš mesto pored prozora i čitaš. Uzimaš papir i olovku, koja je više među zubima nego među prstima. Gledaš u drvo što se od vetra njiše; kako započeti pismo, šta reći, lep rukopis je bitan, još jedan pogled napolje i kreću slova sama da sastavljaju rečenicu. Potpis, adresiranje i pravac pošta. Naravno, ne smemo zaboraviti polizati i zalepiti markicu. Na putu do pošte sretneš prijatelja, osobu koja ti je draga i zaista ti je prijatelj, bez nekih posebnih zahteva koji uslovljavaju prijateljstvo. Iza ćoska naletiš na ljubav svog života, odeš sa drugarima na fudbal i pivo, sedneš na klupu i gledaš prolaznike i ko zna šta još može da ti se dogodi na putu od pošte do kuće. To je bilo neko drugo vreme, vreme kada su se pisala pisma. Podeliću sa Vama dva svoja pisma.

Krugovi i kvadrati .......... str.7

Sada, tu, plaćam svoj danak na rate.

Sam, crtam prave linije, krugove i kvadrate.

Samo hoću da te podsetim da si Ti, htela da odeš, da sam ja, na ovom svetu živeo samo da bih tebe voleo, da je san zauvek srušen, a sanjar, sanjar je ugušen. Ugušio se, tugovao i u sopstvenim se suzama udavio, sada je tu neko drugi ko sanja tebe, sanja ali ne tebe. Neko ko sanja ono što si Ti predstavljala, a to je tako dragoceno, nema cenu, ne kupuje se. Retki su oni što znaju da cene ono što imaju, nisi bila u stanju da to uradiš, nisam to ni tražio. Ja sam samo tu da te podsetim na učinjeno.

Neko te traži u snovima i nalazi u budućnosti, na jedan tren misli da je opet srecan, otvara oči, grli te i ljubi, i opet gubi, bez suza, bez osmeha jer nije to ono šta on hoće, toga više nema. Samo da se podseti, vraća se nazad u prošlost, gde je samo ona njegov svet crno beli u boji, kada je sanjao da za nju zvezde na nebu oboji. I gleda slike iz prošlosti kao da su stvarne, kreću se kao usporeni snimak starog filma. Poslednja scena i film je u boji, kao stvaran.

Ja sam sada tu da Ti kažem da tebe više ne volim, volim tvoju ljubav i volim sve što ona predstavlja. Svaki osećaj sreće koji je bio tako daleko od kraja, čak i kraj što sam ga mrzeo ali sam ga i preživeo. I kada te sretnem, crv počne mozak da truje, rovari, traži slabe tačke, hoće do srca da dođe. Izbacujem ga kao nepotrebnu stvar na smeće, ne trebaju mi iluzije i obmane, bespotrebna nada.

Samo sam tu da Ti kažem da mi nedostaješ sada, nedostaješ mi onda tamo u prošlosti kakva si bila.
Ja sam sada tu crtam novu istoriju, crtam prave linije, krugove i kvadrate, plaćam svoj danak na rate, kroz minute i sate.

Korak od ljubavi .......... str.6

Želela je ljubav.

Noću se za nju Bogu molila.

Kada se ljubav najzad dogodila,

Kao kornjača se u oklop zatvorila.

Tek je krajičkom oka gledala okolo,

Okolo naokolo je lutala i suze ronila,

Dok nije shvatila da ne zna šta želi.

Neprespavane noći je provela u mislima,

Maštala je, nadala se da će biti srećna.

Strah od nepoznatog je preovladao,

Otišla je na samo korak od ljubavi,

Nije htela dalje, tu se zaustavila.

Mrzela je sve oko sebe, mrzela je sebe.

JA .......... str.5

Nalećem na uspomene kao na grane

Šibaju po celom biću, nanose bol

Spuštam se do dna da ih izbegnem

Ne mogu da im pobegnem, otvaraju  se rane,

Sumanuto trčim, lomim ih i kidam

Padam na kolena, kao čovek što moli

Prestaju boli, prestaje agonija i ustajem

Ne osećam više ništa, samo JA

Nema više ničeg oko mene

Beskrajno, besprostorno, samo belo ništa.

Deo prvi - PRE LUTANJA .......... str.4

Želeo sam uvek imati malu kuću, belu, plavu, zelenu ili bledo žutu. U njoj sam želeo imati mastilo, papir, pero i krevet. Izlazio bih iz nje vrlo retko, dovoljan je meni taj prostor. U njemu ja bih pisati mogao, počinjao bih sa petlom s vešticama završavao. Kada bih spavao, tada bih čaroban svet sanjao. U tom svetu bih video čudesa raznolika, velika i mala. Lepote neviđene bih ja perom na papir stavio kada bih imao mastilo. Kako bih samo slova ukrašavao, kitio bih pisanje lepom plavom bojom. Papir bih čuvao i štedeo, kada bih ga imao, pisao bih sitnim slovima.
Nemam kuću, moja je kuća pod zvezdama sjajnim. Mastilo, papir i pero mi ne trebaju jer ce kiša razliti slova na papiru što sam mastilom mogao napisati. Mesec pamti ove reči, mesec zna moje bajke, u praskozorje ih suncu govori samo da mu se dodvori. Uvek sam želeo malu kuću, ipak, tada možda ne bih imao priču, tada ne bih pisao.

Pre, za vreme i posle .......... str.3

Imam utisak da ni ovo nije dovoljno. Možete me zvati Lutalica jer me tako mnogi zovu. Svoje pravo ime sam odavno zaboravio, datum rođenja nisam želeo da upamtim. Svoj život bih mogao da podelim na tri dela; pre, za vreme i posle lutanja.

Stranci .......... str.2

Oprostite, mi se nismo još upoznali zar ne? 

Vi ste sada toliko udaljeni od mene, 

Da Vam ni boju očiju ne mogu videti. 

Vaše je lice lepo, nisam ga video, 

Ipak, sasvim sam siguran u to. 

U srcu imate upražnjeno mesto? 

Ja sam skitnica kojoj se ne luta. 

Oprostite, ne želim biti neprijatan, 

Ako to jesam, k vragu me pošaljite. 

Vi zasluţujete samo najbolje, 

Zaslepljen, ne umem proceniti granicu.

Da li su Vaše ruke nežne i meke? 

Bojim se da ih moji žuljevi ne povrede, 

Ne bih to sebi mogao oprostiti. 

Ja samo Vas mogu sanjati u noći, 

Jer sa Vama u mislima utonem u san. 

Samo o Vašoj ljupkosti mogu pisati, 

Druge žene moje srce ne želi videti. 

Dovoljno je samo da me poželite, 

I zasigurno ja sam zauvek Vaš. 

Ipak, nemojte mi verovati ni reč, jer, 

Oprostite, mi se još nismo upoznali.

Uvod .......... str.1

Otkaz dajem navikama, moranjima i obavezama, postajem građanski neposlušan. Neću rano ustajati i buditi pevce da zoru ljudima oglase. Želim kukurik i ja čuti, nek me bude vrabci sa vrbe što žalosno stoji. Sunce u oči nek mi uđe, nek se pomeram zajedno sa njim dok mi se ne prohte ustati.
Salaš, moj dom, napuštam. Mnoge lepote ću videti, mnoge lepote ostavljam, mnoge nedaće će me zadesiti, mnoga iskustva ću steći. S tim sam rečima započeo svoj put. Ali kao što je red, dozvolite da se predstavim, jer nije u redu da Vam pričam svoju priču a da ne znate ko Vam je priča, niti je ja želim pričati strancima.