Vozovi

Ostavljala ga je mnogo puta,
Odlazila je i vraćala mu se,
On je bio strpljiv i čekao je.
Znao je, nije bilo mesta strahu,
Ona ga nikada neće napustiti.
Vozovi putuju u oba smera,
Odneli bi je i vratili mu je,
Nju je srce uvek vraćalo kući.

Ostavljala ga je mnogo puta,
Volela ga je i čekala povratak,
On je znao, voleo je samo nju.
Čekao je njen povratak, budan,
San je ponekad preduhitrio voz.
Iz sna bi izašao da sanja san,
Otvorio bi oči, nasmešio bi se,
Zajedno bi sanjali, do zauvek.


J.S. Jáne

Snežana Pupovac - kolumnistkinja

Snežana Pupovac je majka, konsultantkinja, omladinska radnica i kolumnistkinja. Moj prvi susret sa njom je bio na studijama, ona je bila na završnoj godini Škole za obrazovanje i komunikacije Univerziteta u Jenčepingu i držala nam je blok predavanja. Već tada je Sneža držala sve konce u svojim rukama. Tačno je znala na koji način da nas usmeri da bismo sami došli do nekih zaključaka. Nije nam sevirala sve zdravo za gotovo. Tako i kroz svoje tekstove navodi čitaoce da sami dođu do nekih spoznaja. Kroz prefinjenu dozu humora i sarkazma (vidi  Ken aj help ju? VS Šta `oćeš?! ) ona čitaoca na kraju teksta ostavi sa mišlju kako je vreme da se menjaju neke stvari - navike. I što je najbolje, ona podstiče ljude samo na zdrav razum, zdrav način razmišljanja i što je jako bitno da vode zdrav način života. Još bi se mnogo toga moglo reći o Snežani Pupovac, ali prepuštam vam da uživate čitajući njenu kolumnu.

IZVODI IZ KOLUMNE

Razvedena? Pa šta!

„Jesi čula da se ova razvela?“. Reče jedan moj rođak jednoj mojoj prijateljici. Ta OVA, to sam ja. ONA kojoj se ime ne spominje. Za ne daj bože! Za svaki slučaj. Pu, pu, da ne čuje zlo! Pa kucneš u drvo. Kao najteža bolest čije se ime ne izgovara. Tako i moja mama radi. Jednoj teškoj bolesti ne izgovara ime, nego kaže na primer da tamo neko ima ONU bolest. Ili ima onu, tamo daleko bilo, najtežu bolest. E pa tako i moj rođak. Zlo neće da čuje ako mi se ime ne izgovori. Ili možda ne zbog toga. Možda OVA nije više vredna pomena. OVA za njega više nema lice, ni naličje. Ni ime. Ni prezime. Ona je samo OVA. Nastavak na Razvedena? Pa šta!

Jedno sasvim obično jutro

Socijalno. Od milošte tako prozvano. Inače, to je zgrada Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, ali u našem narodu postoji običaj da takve i slične institucije zovemo jednostavno – socijalno. Pa nam je socijalno i Nacionalna služba za zapošljavanje i Fond za penzijsko osiguranje, i mnogi drugi fondovi, insitucije, javne službe, i sl. Nešto tražiš, oni ti nešto daju, jel da?! Ili ti ne daju, pa se ti žališ, a onda oni ne valjaju i sve dalje znate. A ustvari, kad bi stvari bile tako crne ili bele, ovaj svet bi bio mnogo jednostavnije mesto za život. Nastavak na Jedno sasvim obično jutro

Arrivals

Aerodrom Nikola Tesla u Beogradu. Druga polovina jula. Dolasci. Arrivals. Deca. Mala i velika. Babe i dede. Mame. Tate. Partneri. Taksisti. Predstavnici firmi. Agenti. Devojke. Supruge. Braća. Sestre. Svi čekaju. Zgledaju se. Izviruju, propinju, prilaze bliže. Guraju se u prvi red. Nastavak na Arrivals

Ima tu još dosta da se čita. Potražite i ostale Snežine tekstove na http://www.nsparty.rs/novi-sad/lifestyle

Mira Živković - pesnikinja

Mira Živković je rođena 1972 godine u Bijelom Polju u Crnoj Gori. Pisanjem je počela da se bavi još u osnovnoj školi, zagaledana u ljude i sudbine, poeziju smatra najboljim , najtananijim što čovek daje čoveku. 

Finalista je Ratkovićevih večeri Poezije '96 i 99 godine. Objavljivana je u više zbornika kao što su: Arte stih – Beograd, More na dlanu -Biograd na moru, Dotaknuti stihom – Zagreb, Zbirka poezije za decu - Zagrli život-Subotica, Zbornik trijumf poezije i vina, Zbornik Polarisa – Novi sad. 

2013. godine objavila svoju prvu samostalnu knjigu pod nazivom „Kanim se da živim“ u izdanju „Arte“ izdavačke kuće iz Beograda. U 2014. Godini Mira vredno radi na drugoj knjizi poezije, priča i misli pod nazivom „ Statusno slovo“

Njen životni moto je „Nikom ne davaj ribu, svakog nauči da peca.“
POEZIJA

LJUBAVNA PESMA

Najljubavnija pesma
napisaće se sama
u hladnoj noći decembra
pored neugledog kioska
sa lošim pecivom
kad poljubac na usnama
pomeri satove unazad
kad pahulja ohladi
vrele poglede
koji se spoje pod senkom meseca
kad u onom neizrečenom
zabruje reči ljubavi
kao tramvaji u zoru
na ulicama velegrada

do tada
pokušavamo..


* * * * *

Odlučila sam
ove godine ću da letujem u paklu
da se odmorim
od uređene države
od brižne rodbine
savršene sudbine
od plaža
brda
muzike
komšija
tebe

Očekujem lud provod
i obećavam onom ko samnom napusti ovaj raj!!

Poslacu razglednicu
premijeru
švaleru
prijateljici
celoj ulici

Poslaću vam osmeh
iz samog pakla
osmeh koji pleni
i sam pakao će se pokloniti ženi
koja je videla neke od vas


  *  *  *  *  *

Ne bojte se smrti. dok smo tu nje nema
kad ona dođe nema nas..
i vi kukavice što u svoj džep stanete
ne bojte se
vi ste već umrli
samo vam ostala uključena ventilacija..
da se ne ubuđate...čekajuci liniju manjeg otpora
čekajući vlasnika obora..
ne bojte se smrti
samo tad hrabrost ne treba

Objavljene pesme i priča

• „Ako se zapitaš gde sam“ – 2012, Zbornik radova II, Evropski Fejsbuk pesnički festival, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo;

• „Mojoj majci“ – 2013, Zbornik radova III, Evropski Fejsbuk pesnički festival, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo;

• „Parče papira“ – 2012, „More na dlanu“ međunarodna zajednička zbirka poezije, Kultura Snova, Zagreb;

• „Zapis u krvi“ – 2013, „Valentinovo“ međunarodna zbirka ljubavne poezije, Kultura Snova, Zagreb;

• „Blistala si“ – 2013, „More na dlanu“ međunarodna zajednička zbirka poezije, Kultura Snova, Zagreb;

• „Tri slike“ – 2013, „Citat.rs“ međunarodna zbirka poezije, Panonske niti, Kruščić; Kultura Snova, Zagreb; Galaksija, Niš;

• Dotaknuti stihom 8 – 2013, Zajednička zbirka poezije, Kultura Snova, Zagreb:

1. „Poslednji dan“

2. „Šoljica kafe“

3. „Boemska tuga“

4. „Boje“

5. „Dvorište“

6. „Bluz ljubavi“

7. „Neko zbog koga sam jak“

8. „Žao mi čoveka“

9. „Mojoj majci“

• „Nisam stao“, 2013, „Recepti za srećan život“, priče, Mirjana Bobić Mojsilović i prijatelji, Ganeša Klub, Pirot;

• „Družeci“ – 2014, „Zagrli život“, međunarodna zbirka za decu, Udruženje Balkanskih Umetnika, Subotica;

• „Mogao bih da te volim“ – 2014, Zbornik radova IV, Evropski Fejsbuk pesnički festival, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo;
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• „Obećanje“ – 2015, Zbornik radova V, Evropski Fejsbuk pesnički festival, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo;
• 
  

Pastelne reči

Rečima razlivam boje,

pero mi je kista,

oslikavam platno stihovima, 

mešam pastele, 

samo sam tvoje oči napisao, 

kao slikar što je slikama poeziju pisao, 

a ja sam plesao. 

Plesao sam po slovima, 

ostavljao tragove farbe, 

sišao sam sa litice odluka, 

pred tobom na kolenima, 

raširenih ruku letim, 

nebo iscrtavam sonetom, 

nađoh svoj put, nacrtah nov, 

pesnički svet, 

bojama tvog osmeha oslikan. 

Tu je kraj, 

tu sve počinje, 

tu je novo platno, 

belo, 

čeka nov pokret.

Amadeo Modigliani

Pesma o ljubavi

Ne pišem više pesme o ljubavi,

ne nalazim one slatke velike reči,

štedim mastilo, ne trošim papir,

dah, hladan, u sebi zadržavam,

tražim senku na osunčanoj strani,

krijem vatru u ledenom bregu,

u ruci držim pero bez ijedne reči.

Dovoljno stihova o ljubavi napisah,

sada me je zgrabila i u sebe uvukla,

ne pušta, vrti me u krug kao pijavica,

pleše sa mnom, raduje mi se, voli me,

dajem joj se, u potpunosti sam njen,

ona kroz mene govori, ja zapisujem,

o ljubavi sam pisao, sada je volim.

Intervju na suboticaonline.rs

JANOŠ SEKEREŠ JÁNE - ČOVEK KOJI TALASA "MRTVO MORE"

Stihovi

Iz mene stihovi retko kad izlaze,

Spavaju na jastuku, pokraj tebe,

Usnule su reči lep, bezbrižan san,

Na postelji dečijoj mirišljavoj, mekoj,

Sanjaju one mirnu reku neku, daleku,

Tok, cvet žutih latica niz vodu nosi,

Uvija se reka, kao prsti u dugoj kosi,

Po snovima šarenim oni vešto plove,

Poput broda što belim oblacima jedri,

Uranjaju u tebe svakim tvojim dahom,

Ostaju kraj tebe dok se ne probudiš,

Onda se rasprše i nestanu bez traga,

Kao da ih nikada nije ni bilo u meni.

J.S. Jáne

LEPOTA ŽENE

Gde su nestale te reči pesnika,
Reči darivane mladim damama,
Pod balkonom, pod zvezdama?


Govori li neko, tiho, ljubavne stihove,
Sa gitarom u ruci, dok svi spavaju,
A, zaljubljeni slatke snove sanjaju?


Ima li još pesnika što pesme piše,
Pesme što će pročitane njoj biti,
Ima li pesnika kom je ljubav u biti?


Šalje li još neko stihove u koverti,
Na adresu njenu da poštom stigne,
A, da se sa balkona njih dvoje vide?


Ima li stihova pročitanih osobi dragoj,
Njoj koju volimo, koju želimo, sanjamo,
Ima li pesme koju samo za nju čuvamo?


Ima li ičega lepšeg od pesme za nju,
Nju, najlepšu, jedinu, stihom opisanu,
Za večnost, da se lepota žene pamti?

2014

Sanja Orlović - umetnički fotograf

Ko je Sanja Orlović? Danima mi se to pitanje vrzma po glavi, a odgovora nema. Kako opisati u par rečenica nekoga koga poznaješ pola života. Nije ona komplikovana pa da je nju, njenu ličnost, teško opisati, ona je jednostavna, prosta duša dalmatinska. Ipak, nju ne može opisati jedna slika, jedna fotografija, jedna rečenica ili hiljade istih, Sanju Orlović treba doživeti. Svojim fotografijama okrepljuje dušu kao hladna voda Krke, i verujem da ćete kao i ja prateći njen rad biti opijeni kao da ispijate gutljaj crnog vina sa ukusom dalmatinskog grožda. Osetićete mir i tišinu vinograda, osetićete hladan vetar sa mora, osetićete njenu dušu. Kada jednom takvo vino probate, kada osetite vetar u kosi, kada dušu umijete na divljoj reci, uvek joj se vraćete. Uvek se vraćate tom osećaju, tom užitku. Takav način uživanja u životu je Sanja donela i u vojvođansku ravnicu. Donela je nemiran duh, donela je bunt, donela je nešto što ljudi često nisu razumeli ili nisu hteli. Uvek je ona bila jedinstvena, uvek je bila svoja, i tu posebnost prenosi na svoje fotografije. Pronašla je fotografiju u sebi i sebe u fotografiji. Sada imate kakvu takvu predstavu ko je ona, nedostaje puno toga, moglo bi se tu još pisati, ipak, kao što rekoh Sanju Orlović treba doživeti.

 

 

 

 

Link

Sanya Orlovic Photography Page

Ipak jutro je stiglo s tobom

U dvorištu je trava, podšišana,

Ptičice mi pevaju svoju pesmu,

Daska od toaleta nije podignuta,
Sudovi su oprani, veš je opeglan,

Saksije sa žalfijom su u prozoru,
Mače je naraslo, spava na krevetu,
Kapija je ofarbana, širom otvorena,
Kafa je kupljena, šoljice spremne,

Omiljeno ti roze vino se rashlađuje,
Dim mirisnih štapića je u vazduhu,
S tobom će kuća biti živa i vesela,

Nema sna ove noći, stižeš s jutrom,

Najlepša vest se širi malim gradom,

Ti donosiš ljubav, ti donosiš radost,

Sve je spremno za tvoj povratak.

Visoke potpetice

Ženske cipele u mojim vratima. 

Stoje u ćosku te visoke potpetice.

Roze, elegantne, sasvim finih linija.

Nepomično sedim i gledam u taj par.

Zamišljam noge kako klize u njih.

Gola je noga koja izlazi iz haljine.

Posmatram kako mi sigurno prilazi.

Osećam njene usne na mojim.

Jezik je hladan, poljubac je vlažan.

Cipele su pored kreveta, na podu.

J.S. Jáne

Kosmički prsten

Kosmički prsten ti na grudima svetluca 

kraj našeg puta se ne nazire od sunca,

budućnost pred nama, kristalno je jasna.

Pođi, povedi me, pruži mi ruku, vodi me, 

ako dođe za to vreme, ti tada oslobodi me,

mlečni put je pod tvojim nogama nastao.

U očima ti je sjaj, poput polarne svetlosti, 

izvor večne sreće, izvor ljubavi i kreposti,

u njima spoznajem drevne tajne ljubav.

Istina je u sjaju tvoje duše, u tvome biću, 

univerzum u meni je tvog kosmosa prašina,

kosmički prsten se zove blaženi mir i tišina.

Ulica Šandora Petefija

...I ne sećam se kada je to tačno bilo, sreo sam te u snovima. Prošla si pokraj mene tamo pored ulice Zmaja od Noćaja ili je to bilo na Paliću kod Splitske Aleje, nije ni bitno, bila si prelepa. Lice ti je bilo ozareno od sreće, kao da je sunce sijalo a bila je noć. Gledao sam za tobom. Vetar se poigravao sa tvojom haljinom boje cveta japanske trešnja. Za tobom su ostajale latice. Nisi me primetila. Koračala si sigurno ali to nije bio ni korak. kao da si lebdila iznad tla. Tog dana, te noći, sam sve shvatio. Tada sam znao da ću te opet sresti negde. Možda u Zmaj Jovinoj, na Bulevaru Oslobođenja, u ulici Petefi Šandora ili u snovima. I čekao sam te. Obilazio sam ulice. Stajao na raskrsnicama. Šetao po parkovima. Odlazio na putovanja vozovima ne bih li te slučajno u nekom kupeo sreo. Prizivao sam te u pesmama. Leteo po snovima. I jednog jutra sam seo sa životom i rekao mu - Dosta sam je tražio. Neka dođe ona meni. I tada si se ti pojavila...

Ona a Ti

Sinoć sam sreo prelepu ženu. Lepu poput svitanja na morskoj plaži. U njenim očima su biseri. Iz njenih usta se čuje pesma slavuja. Ličila je na tebe. Hodala je tvojim korakom. Odmahivala je rukom baš kao ti. Imala je vragolaste oči i stidljiv osmeh koji se pretvarao u radost. Sinoć sam sreo ženu koja me privukla kao ti. I krenuo sam za njom, oprosti mi, morao sam da vidim tu lepotu. Nisam verovao da postoji dve takvo divne žene na ovom svetu. I bio sam u pravu, to si bila ti.

Trg Heroja

Lutao sam Trgom Heroja,

vrteo sam se oko sebe,

pogledom leteo naokolo,

u tuđim licima te tražio,

ali te ne nađoh tamo.

Prođoh Knez Mihajlovom,

spotakoh se o prosjaka,

ustao, udelio kovanice,

ali tebe ne nađoh tamo.

Na Trg Republike stao,

pogledao u sunčani sat,

oblak mi sunce sakrio

a tebe tamo ne nađoh.

U šumu beskrajnu uđoh,

izvadio sam parče papira

i u pesmu sam te zapisao

jer te ni u njoj ne nađoh.

U pesmi te sada čuvam,

a papir pokraj srca držim,

daleko od gradske buke

jer te u njoj ne nađoh.

Obećanje

Obećaj da ćeš mi pisati kada nas samo zvezde budu spajale, 

a vetar nam bude donosio vesti koje razumeti nećemo. 

Obećaj da ćeš mi pisati pisma duga čim se noć spusti, 

želeo bih znati kakav ti je bio dan, piši mi jesi li srećna. 

Obećaj da ćeš mi ponekad pisati izjutra kada se probudiš, 

onako mrzovoljna, neočešljana, pre prve jutarnje kafe.

  

Obećaj mi da ćeš mi pisati o sitnicama i malim stvarima, 

piši mi o svemu što druge ljude ne zanima, niti ih se tiče. 

Obećaj da ćeš mi pisati o našem narodu, o siromaštvu, 

o politici koja nam život gorči i koja nas je tiho razdvojila. 

Obećaj mi da ćeš mi pisati o majci koja me čeka da se vratim, 

piši mi o svim majkama koje su sinove imale, a više ih nemaju. 

Obećaj mi, molim te da ćeš mi pisati o svojim snovima, 

piši mi i o snovima koje sanjaš i kada si sasvim budna. 

Obećaj mi da ćeš mi pisati o našoj divnoj ravnici i planinama, 

u proleće mi piši ima li lastavica ili su one otišle daleko, što dalje. 

Obećaj mi da sada dok voz ne krene da ćeš mi pisati o svemu, 

piši mi o svojoj ljubavi prema meni i da ti jako nedostajem.

  

Obećaj mi samo to, i piši mi, da bih miran mogao podneti noći, 

i svaki dan, i trenutak koji bez tebe moram provesti u tuđini. 

Obećaj mi da ćeš mi pisati, da ima šta da me drži u životu, 

piši i da me mrziš i da me ne želiš videti jer sam te ostavio. 

Obećaj mi da ćeš mi pisati dok olovku budeš mogla držati,

i da mi ta pisma nikada nećeš poslati, obećaj mi, volim te.

Promise me you'll write to me when only the stars connect us,

and the wind will bring us news that we will not understand.

Promise me you'll write me long letters as soon as night falls,

I would like to know what your day was like, write me if you are happy.

Promise me you'll write to me sometimes in the morning when you wake up,

so grumpy, uncombed, before the first morning coffee.

Promise me you'll write to me about the little things,

write to me about everything that other people are not interested in or concerned about.

Promise to write to me about our people, about poverty,

about a policy that makes our lives bitter and that has quietly separated us.

Promise me you'll write to me about my mother waiting for me to come back,

write to me about all the mothers who had sons and no longer have them.

Promise me, please, that you will write to me about your dreams,

also write to me about the dreams you have when you are fully awake.

Promise me you'll write to me about our beautiful plain and mountains,

in the spring, write to me if there are swallows or if they have gone far, as far as possible.

Promise me now that the train leaves, you'll write to me about everything,

write to me about your love for me and that you miss me very much.

Promise me only that, and write to me, that I may endure the night in peace,

and every day, and the moment I have to spend in a foreign land without you.

Promise me you'll write to me, that there's something to keep me alive,

write that you hate me and don't want to see me because I left you.

Promise me you'll write to me while you can hold the pen,

and that you will never send me those letters, promise me, I love you.

Zapisana

Ti spavaš... bez mene... Ja budan... bez tebe... Mi razdvojeni... a zajedno... ljubavnici... prijatelji... srodne duše... daljína razdvaja... vozovi spajaju... sreća u pogledima... ljubav u rečima... zapisana.

Saten

Legao sam u našu postelju od satena,
još miriše na tebe, miriše na nas.
Zaspaću sa mirisima tebe u nozdrvama,
sa ukusom tvojim što ne nestaje.
Dok me savladava san od umora,
trzam se, osećam kao da si pokraj mene.
Tonem, privlačim te bliže sebi,
koža ti je naježena, ruke su ti ledene.
Vrelina, dok nam se tela isprepliću,
izgovaraš moje ime, puštaš kratak uzdah.
Razmenjujemo poljupce, ubrzava se puls,
izranjam dok nam se tela tresu.
Svršetak sna me budi u praznoj postelji,
od tamno plavog satena.

Nenapisana pesma o tebi

Šaljem ti tuđe pesme dok ne napišem najlepšu pesmu, pesmu koja nema kraja a ni početak joj se ne zna. Slika drveta na vetru jeste lepa, u ovoj pesmi joj nije mesto, neka se njiše u nekoj drugoj pesmi posvećenoj nekoj drugoj ženi. Mostovi spajaju ljude ali su od kamena a ovo će biti pesma o strasti a strast je vrela, ovo ipak nije ni pesma o strasti, strast je prolazna a ti traješ. U ovoj pesmi neću pisati o poljupcima usnama, u njoj ću ti dušu poljupcima celivati, nema mesta materiji kada si od svetlosti sačinjena. Ova pesma je o pogledima, duši i svetlosti i zato u njoj ne traži cvetove ruže, ispreplitana tela ili boju tvojih očiju, u njima ćeš videti sebe golu ko od majke rođenu ali od sjaja načinjenu, biće to lepa pesma.

PONEDELJAK

Jednom kada me vetrovi svakodnevnice polome,

ti me podseti na pesnika što ti je pesme pisao,

boju tvog glasa slušao, provodio budne noći,

čekao poslednji voz koji u praznu stanicu dolazi.

Zaboravim li ikada ko si, ko sam, sve moje reči,

reči izrečene tebi ostaće zapisane u vremenu,

nestvarne slike u stvarnom svetu o tebi u meni.

Kada zaboravim uspomene, kao što sam ja tebi čitao

čitaj mi pesme koje sam tebi pisao, one će me podsetiti,

negde duboko, nešto će zasvetliti i u tebi ću se sebe setiti.

Pričaj mi o ponedeljku, reci mi kako kosmos funkcioniše,

šapni mi od tihog da sam te dozvao, da si me dozvala,

i da su se kockice same poređale da uspe ovo naše.

Kada mi jesen odnese sećanja i sve se pretvori u senke,

stvari budu trajale samo jedan tren, ti mi ispričaj naš san,

opiši mi jedan naš dan, jednu besanu noć, pričaj mi,

pričaj mi da još jednom osetim naš ponedeljak.

KOSMOS

Nadao sam ti se. Ipak, nisam te očekivao tada. Uspela si me iznenaditi, bio je to pravi trenutak. Uhvatila si me spremnog da te oberučke prihvatim. 

Danju sam šetao ulicama, koje su obično neosvetljene, da bih noću zatvorenih očiju zaobišao sve zamke. Jutrima sam ustajao, kao živ, sa mučninom, čak sam se i smeškao ljudima, psima i ogledalu. Onda si niotkuda ti došla, odlučila si osmeh mi nacrtati. Nije više bilo potrebe za tim, osmeh je već bio tu, za tebe.

Sada nalećem na ljude, pa im se izvinjavam, noću zgazim svaku baru, psujem ali ne mislim zlo, bežim od pasa lutalica, kao pomahnitao, srećan. Dođem u svoj dom, stavim vodu za kafu, vodim razgovore s tobom i kada si tu i kada nisi. Sve je dobro sada, tome sam se nadao, a nisam očekivao. Kosmos te je poslao meni.

Pisanje, kome i čemu?

Kada se počinje sa zapisivanjem misli svako piše prvenstveno zbog sebe i tek nakon nekog vremena pojedinci počnu da objavljuju plodove svog unutrašnjeg bića. Pisajući se prenose emocije na papir. U početku su to misli sa jakim emocijama, ipak, da li one ostaju snažne i kada nam pisanje postane način svakodnevnog izražavanja, rutina. Neko piše o stvarnim a neko o zamišljenim ljubavima, neko o stanju duha, neko o Bogu, roditeljima, prijateljstvu, životinjama, siromaštvu, bogatstvu i koje čemu, i to je sasvim uredu. I tako prolazi vreme i nakon izvesnog vremena, a svako pre ili kasnije dođe u tu fazu, sebi postavi razna pitanja: Za koga pišemo? O kome pišemo? Kako nam dolazi inspiracija? Ko to čita? Ko nam je publika? itd.

Pitam se da li oni što pišu o sreći i nadi znaju kako je biti tužan i izgubljen, da li su prišli nekoj osobi koja plače i pružili reči utehe. reči koje vešto ispisuju u stihovima i objavljuju u svojim zbirkama. Oni koji jedu svako jutro obilan doručak, imaju tri obroka dnevno i dve užine, koji sebi mogu da priušte putovanja, izlaske u restorane i slično, oni mogu pisati o siromaštvu jer ga se plaše. Plaše se onoga što bi moglo da im se desi a opet se pitam da li su ikada imali direktan dodir sa siromaštvom ili su samo čuli o njemu, ili prolaze kraj ljudi koji nemaju ne osvrćući se. Možda bi mogli da podele koju lepu reč, staru garderobu, stari nameštaj, koru hleba, stih.

Puno je pisaca koji pišu o velikim ljubavima, o lepoti žene, muškarca, o neostvarenim željama, o noćima punim strasti. Ljubavnici znate li da volite ili samo pišete o ljubavi? Znate li šta je istinska ljubav, patnja, bol ili je samo zamišljate? Pitam se kada ste poslednji put zaista voleli, ili možda živite od sećanja. Znate li da iskreno pogledate u oči osobe koja vas opčinjava i da joj u očima vidite dušu, da vidite tu osobu onakvu kakva zaita jeste a ne kako izgleda?

Pišete o otadžbini, pitam se da li ste išta učinili za nju osim što pišete rodoljubive pesme. Treba pisati pesme o otadžbini one ostaju za budućnost kao zapis iz prošlosti, ipak se upitajte koliko dobro poznajete svoju zemlju, proputujte je, upoznajte ljude, razne običaje, jer sve to čini našu otadžbinu lepom. Ponekad je potrebno da se pomerimo iz našeg dvorišta i vidimo svet koji do sada nismo videli..

Potrebno je da se izađe iz zone komfora i uđe u tuđe cipele, doživi nezamislivo, i onda da se sve to zapiše. Osim svojih interesnih udruženja u kojima se okupljate postoje i razne humanitarne i organizacije koje rade sa ljudima, direktno. Postoje organizacije koje pomažu stare i nemoćne, siromašne, zaražene HIV-om, grupe koje pomažu ljude koji su razočarani životom i bili su na granici suicida, grupe koje rade na inkluziji marginalnih grupa, zavisnika, gojaznih, slepih i slabovidih i još hiljade različitih grupa i organizacija. Dovoljno je sat vremena sedmično da posvetite drugima, svi imaju obaveze, ali za taj sat volontiranja se može doživeti ono što sve priče ovog sveta ne mogu da prenesu. Pomažući drugima pomažete i sebi, na duhovnom nivou. Pomoć drugima donosi sreću. Unutrašnje zadovoljstvo a pored toga i novu inspiraciju za pisanje. Ako ne znate kako da im pomognete, radite ono što najbolje umete, organizujte za njih književne večeri, dobićete raznovrsnu publiku koja će to umeti da ceni i videćete i suze i osmehe, a daćete im nešto što su možda izgubili, veru da su i oni deo ovog društva.

Krila

Ne secite mi krila, nisam još spreman za hod po zemlji, prljava je i bolesna, meni treba svežeg vazduha. Pustite me da maštam, da jedrim nebeskim morima, da tragam za nenađenim i lutam neistraženim. Slobodan. Nije to zločin, nisam ni ukrao ni ubio, samo duboko udahnuo, a vi me na stub srama stavljate. Nije me sramota. Ni malo. Gledam vas kroz suze što mi liju niz lice. Gledam vas kako obmanjujete i gazite. Nemate na to pravo. Nemate pravo da uništavate živote, lomite dušu, gazite nerođene živote. Poltroni! Gde će vam duša? Naređuju vam, vi ih slušate. Vreme je za borbu. Ne protiv vas, nego za nas. Vi ste samo sa druge strane, po sopstvenom izboru. Bili ste deo nas, a gde ste sada? Otuđeni ste od naroda, od naroda koji se izgubio i traži put, naroda koji traži mir. 

Predomislih se! Secite! Da mogu pušku o rame okačiti. 

Chain of A Warrior by NanFe on DeviantArt

https://www.deviantart.com/nanfe/gallery/37651495/fan-art

Crveni i pomalo krvavi

Svi se bez razlike rodimo crveni, pomalo krvavi i deremo se. Manje vise svi sisamo majcino mleko, kakimo u pelene, idemo u zabaviste, igramo se sa drugom decom i onda negde usput postanemo netolerantni, zajedljivi, ljubomorni, zaslepljeni, pocnemo da mrzimo one sa kojima smo se kao deca igrali ili bi se igrali da su bili sa nama u zabavistu, i to zbog tamo neke razlicitosti. I sta se desi na kraju. Svi bez razlike zavrsimo na istom mestu. Na mestu koje nas sve povezuje. I pojedu nas crvi, i pretvorimo se u prah i za pedesetak godina nas se vec ni ne secaju a mi se mrzimo u bednih par godina naseg bitisanja na ovoj zemlji. Na kraju zemlja koja nas povezuje postaje deo nas i mi postanemo deo nje, bez razlike.

Jabuka

Trenirajte telo i duh. Sve je više gladnih, siromašnih kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Pod duhovnim ne mislim na religiju nego na moralno i svesno stanje duha. U takvoj nemaštini sve više će biti pljački, krađi i ubistava nemoćnih da se brane. Samo najsnalažljiviji će opstati. Najveštiji će se snaći za hranu. Zvuči kao film ali je mnogo bliže realnosti. Osim želje potrebne su i razne veštine da bi se opstalo u budućnosti. Za nas je možda kasno ali ostavimo nešto vredno za nadolazeće generacije, dajmo im sredstva za borbu, dajmo im veštine i vratimo im vid. Neka vide da su više od radnika, više od vreće mesa i kostiju, više od broja socijalnog osiguranja, neka vide.

Trenirajte telo i duh. Čitajte knjige. Sistem koji se gradi stotinama godina ne može da se sruši u jednom danu, u jednom zivotu ali ako verujemo i želimo nešto da se promeni, a ne samo da živimo naše male živote, zabavljajući se, opijajući se nebitnim stvarima, nada postoji. Zato su nam i usadili u glavu da je služenje vojnog roka gubljenje vremena, a hiljadama godina mladići su se obučavali da brane svoj dom, svoju porodicu, svoje pravo. Uradili su to da manjina koja kontroliše obučene profesionalce ima nadmoć nad većinom, nad većinom koja je rasuta, i obmanuta. Da je u celom svetu blagostanje i onda bi trebali da postoje čuvari od spoljašnjih pretnji da služe i čuvaju. I raj je imao čuvara na ulazu, zašto ne bi svaka porodica, naš mali raj, imao svog čuvara.

Trenirajte telo i duh. Čitajte knjige. Bavite se sportom. Kada sam već spomenuo raj, za one koji veruju u Boga postavljam pitanje, da li znate zašto su Adam i Eva izbačeni iz raja? Moj prijatelj je to dobro formulisao: "Zato što su pojeli "jabuku" i postali svesni da mogu da se brinu o sebi", da im nije potreban sistem koji će im govoriti šta je za njih dobro a šta nije. Vreme je da sami odlučite šta je dobro za vas a šta ne. Vreme je za borbu za sebe, ali u toj borbi branite sebe i svoje a ne uzimajte tuđe jer ćete biti isti kao i oni od kojih zazirete.

Trenirajte telo i duh. Čitajte knjige. Bavite se sportom. Prestanite da slušate vesti. Vreme je za novu jabuku. Cena je velika. Bićete eliminisani iz sistema. Neće vam dati zdravstveno osiguranje, nećete naći posao, bicete izopšteni ali to nas svakako čeka pre ili kasnije ako im to dozvolimo. Samo nas jedinstvo može spasiti. Ne jednoumlje nego jedinstvo.Trenirajte telo i duh. Čitajte knjige. Bavite se sportom. Prestanite da slušate vesti. Organizujte se.

Seks u troje

Davao sam sebe drugim ženama
Davao sam im dušu prokletu i telo
Telo je drhtalo od njihovog dodira
Duša je zbog njih bolela, ubiše je
Ljubio sam za života mnoge usne
Kako sam ih samo strasno ljubio
Kao niko nikada do tada što nije
Tako sam ljubio, da bih tebe ubio
Morao sam te ubiti, u meni živiš
A ja se davao nepoznatim ženama
Davale su se i one meni, jadnice
Bio je to seks u troje, one, ti i ja
Zatvorio bih oči i uvek si Ti bila tu
Otvorim oči tu je neka druga žena
Zatvorim, vodim ljubav s tobom
Otvorim, osećam nokte kako grebu
Otvorim pa zatvorim i držim ih tako
Tvoj sam, tvoj sam a ne želim to biti
I zato se dajem njima, nek me imaju
I neka te iz mene isčupaju zauvek
Boli kada ih gledam, nisu ti ni blizu
Toliko truda ulažu, oči im ne lažu
Poneka me i volela, džaba to sve
Dajem im i dušu i telo ali ne i srce
Srce je ostalo kraj tebe da tiho mre
Sve sam im dao i baš sve učinio
U greh, blud i razvrat se upustio
Sve to samo da od sebe pobegnem
U besvesti od alkohola mi je uspevalo
Ali tebe oterati iz sebe ne mogu nikako
Zato se bezuslovno dajem ženama
Neka uzmu ono šta je od mene ostalo
Radnja se zatvara, rasprodaja je završena

Skajp - odlomak iz "Život i iluzije" (u pripremi)

- Eto kad me baš pitaš za momenat koji me tera da te jako poželim to bi bio onaj vikend pre nego što si otišla na prijemni u Kopenhagen. Ceo dan smo vodili ljubav, jeli, vodili ljubav, pili vodu, vodili ljubav, i skoro da nismo izlazili iz kreveta do večeri. Onda smo nastavili pod tušem. Tiho sam ušao u kuću. Bilo je kasno. Spavala si. Brzo sam se spremio za spavanje, istuširao se i uvukao u krevet pored tebe. Napolju je bilo hladno a ti si bila tako topla. Okrenula si se prema meni, zagrlila si me, priljubila se uz mene i vrat mi poljubila i nastavila da spavaš. Bože, kako sam samo bio srećan. Osećao sam tvoje grudi kako se pomeraju, slušao sam te kako dišeš, zagrlio sam te jače da mi te noć ne ukrade. Sećaš se?

- Da, da, da. Sećam se, pričaj mi dalje. Volim da te slušam kad već ne mogu da te dodirnem.

- Volela bi? – pitao sam je.

- Nastavi...

- Probudio sam se negde posle svitanja. - nastavio sam da pričam. Bila si mi okrenuta leđima, jedna ruka mi je bila u tvom međunožju, druga na tvojim grudima. Dodirivao sam te preko bezobrazno crvenih čipkastih tangica. Prstom sam ti kružio oko bradavice. Ljubio sam ti vrat, gricnuo uvo. Budila si se polako, ispuštajući po koji uzdah. – i sada je spustila ruku negde ispod, negde dole, gde kamera nije mogla da snima. Ja sam pričao dalje. - Okrenula si glavu ka meni, i dok si mi ruku skrivenu u bedrima gurnula dublje u zonu slasti namrštila si se i kroz osmeh pitala šta to radim. U tom trenu vreme je stalo, sve se pretvorilo u boje.

Video sam je preko kamere kako je zagrizla svoju usnu, video sam joj neku tugu, video sm joj i strast u očima. I kako da mi ne nedostaje. No neću da se žalim, brzo će proći dve godine i opet ćemo biti zajedno.

Ako ti kažu da ti je jezik brži od pameti, što bi značilo da ti je spor mozak ili u prevodu da si glup. Nemoj biti ljut. To je dokaz da imaš pamet. Neki ljudi ga uopšte nemaju.

Ponekad se ne odvija sve onako kako mi to želimo, nego onako kako treba da bude. I zato kada vam se nešto ispreči u vašim planovima, nasmejte se i nastavite dalje, ko zna zašto je sve to dobro.

Pešačim iz grada, razne misli mi se vrzmaju po glavi, prebrojavam računicu u glavi i pomislih "Kako mi se ne posreći da nađem sto evra?", a to bi mi baš dobrodošlo, i odmah odgovorim sebi, "Nemaju ljudi sto evra da bi mogli da ih izgube! ! !"

Crno sunce

Spustio sam se
na zemlju,
tako je bolje,
za mene,
za tebe.
Asfaltom sam hodao,
srce je preskakalo,
leteo sam slobodno
odmah ispod sunca.
Ti ne znaš kako sunce izgleda.
I nisi bitna Ti,
nisam bitan ja
jer sve je ovo iluzija,
šarena laža,
sve se u prah pretvori,
u prašinu što sunce sakri,
ostaće
samo zapis u vetru,
priča u etru,
ostaće istina da
Ti ne znas kako sunce izgleda.
I nogu pod nogu,
ulica za ulicom,
bez rešenja,
beskrajna je računica,
misli poput majušnih kapljica,
poput suza radosnica
same teku.
Koliko kapljica
čini jednu reku,
koliko reka
ima na ovom svetu,
Ti ne znaš kako sunce izgleda.
Sunce je kažu
dijamant sjajni,
najsjajnija zvezda
nebeska.
I još kažu koješta,
da bez njega nema života,
da sunce traje večno,
sve to govore u dahu,
bez greške, tečno,
a ja ne verujem ljudima,
ne verujem čudima,
verujem svojim očima,
a sunce je crno,
sunce je nestalo,
nema ga danima,
nema ga noćima,
a Ti ne znas kako sunce izgleda
bez tebe.

Ljudi su skloni izmisljanju prica o drugima. Mogli bi tu vestinu pricanja prica da iskoriste i pisu price za decu.

Iluzija

Nov dan. Neko se odavno probudio, obavio jutarnje rituale ali ne i ja. Evo jos u krevetu pijem prvu "jutarnju" kafu dok ispisujem stranice nedovrsene knjige "Iluzije i zivot". Ono sto je bitno jeste da svaki dan treba da radimo ono sto volimo. Dok zivimo u iluziji koju zovemo zivot moramo da budemo madjionicari i da sebi priredjujemo sebi sitna zadovoljstva. Znate, iluzija je da nam je dobro. Zasto to kazem? Zato sto ne znamo za bolje. Uredu, ne svi, ali velika vecina. Danas vam necu reci da je moc promene u vasim rukama i da ce se nesto promeniti samo ako vi odlucite nesto da menjate. Danas cu vam reci da uzivate u sebi, u tisini koja vas okruzuje, ljudima koji vas okruzuju, deci; uzivajte u macki koja vam prede pokraj nogu, u crtanom filmu, lepom vremenu, kisi, muzici ili jutarnjoj kafi. Uzivajte. Priredite sebi ona sitna zadovoljstva koja vas cine srecnim, a problemi i poslovi, oni ce i dalje biti tu i cekati da im se posvetite. A do tada priredite sebi jednu iluziju.

U meni proleće za tebe

Priznaću ti jednog dana zašto meni i zimi cvetaju cvetovi,
majušni cvetovi sa večnim laticama nežnim poput svile.
Svaki put, baš svaki put kada nam se pogledi susretnu,
novi se pupoljci otvaraju kao prolećnim suncem dotaknuti.
Cvetovi, ti cvetovi crveni, izlaze iz mene kao iz žbunova,
probijaju se kroz grančice ljubavi uvijene kao tvoje kovrdže.

Priznaću ti jednog dana zašto ne volim zimu, a voleo sam je,
sada čekam proleće, da ga osetim u vazduhu što ga dišem.
Proleće, kako je samo divna pomisao na to godišnje doba,
kada trava ozeleni i cveće proklija, kada se rađaju ljubavi.
Moji cvetovi su procvali juče, cvetaju danas, cvetaće sutra,
nije im potrebno proleće, trebaš im ti, pre proleća.

Priznaću ti jednog dana zašto noću šetam s osmehom,
gazim korak po korak ne primećujući pređene kilometre.
Probijajući se kroz haos i trnje sopstvenih misli, borim se,
na kraju svake borbe nailazim samo na jednu, lepu, misao.
Sa tom mišlju se budim jutrom, sa njom tonem u snove,
poneću je tamo gde cveće stalno cveta, gde je proleće večno.

Ciganski san

Čuo sam muziku, čuo sam pesmu,
upasah kosulju i sa cipela obrisah blato,
krenuosam u nepoznato za primašem,
zaustaviše me kada sam počeo da mašem.
Oprostili se i prozvaše me ludakom
kada nastavih sam ciganskim sokakom.
Odgovarali me krađom, plašili smrću,
kažu budi bog s tobom kada juriš za grobom.
Neobrijane brade i sa bećarskim brkom,
uđoh nasmejan u njega, skoro trkom.
Šešir sam nakrivio, naslonio na zid i primirio,
svirao je Danko Pišta parirao mu Daraž Miška.
Naveliko se veselilo, jelo, vino crveno pilo,
čizme pod lupiše, šarene haljine ulicu obojiše,
pojavili se Rigo Jančika i orkestar Radič Bele,
na radost svih da sviraju pesme vesele.
Sprovela me deca bosonoga pokraj vatre,
da se operem i umijem na ulazu od šatre.
Slavio se život naredne tri noći i tri dana,
kada se svi ponapijaše i od plesa umoriše
Nace Erdelji i primaši pesmom zaoriše.
Ne sećam se kada i kako iz sokaka izađoh,
mamuran, u džepu malu oštru britvu nađoh,
bio je na meni od kože prsluk s zlatnim vezom,
dade mi ga krezubi primaš sa ogromnim kezom.
Ostvarila se želja da mi jednom dođe taj dan,
da osetim slobodu i sanjam ciganski san.

Minuta

Dovoljna je meni i minuta ta,

nije na odmet ni tri ni dva,

al' šta da se radi kada je jedna.

U toj minuti se svašta dešava,

dobrodošlicu zagrljaj rešava,

pogled, uputiš ti meni, ja tebi.

Slučajni dodir tu i tamo po koji,

osmesi, ma ko će da ih broji,

svašta nešto u nju može stati.

Hoćeš li mi sto puta po jednu dati?

Zajedno

Tebi snagu dajem, šta ce mi,
kada si ti slaba slab sam i ja.
Podelićemo ono što je ostalo,
nije puno ali drugo nemam.
Pruži ruku, u dvoje lakše je,
ne garantuje uspeh, pokušajmo.
Pođimo preko zaleđene reke,
pucaće led pod nama, uspećemo.
Držimo se, da se ne okliznemo,
zajedno ćemo dosegnuti obalu.
Ispod leda strašna reka divlja,
propadneš li ti, za tobom ću i ja.
Ne ostavljam te njoj da te odnese,
obećao sam ti drugu stranu reke.
Plivaćemo ispod ledene kore,
more ima da uspemo zajedno.
Ako na kraju ipak sama izađeš,
nastavi dalje kao da sam kraj tebe.
Kada stigneš na sunčanu stranu,
mahni mi, da vidim da si dobro.
Smej se, raduj se, živi, budi jaka,
jer kada si ti jaka, jak sam i ja.

7

Rodio sam se poslednjeg dana u sedmici, sedam dana pre poslednjeg dana u godini, zbir datuma rođenja mi je sedam a tako počinje i ova priča, sa sedmicom. U sedam kraljevstava je bilo sedam kraljeva i sedam kraljica. U sedam kraljevstava je bilo sedam dvoraca i samo sedam mališana, malih prinčeva i princeza. Ali ovo nije priča samo o plemićima, u njihovoj blizini bilo je sedam siromašnih porodica ili taj broj možemo da pomnožimo sa sedam. Sedam glava porodica siromaha je odrubilo sedam dželata sa sedam oštrih sekira samo zato što su sakrili sedam džakova žita. Sedam dželata je nakon egzekucije popilo tačno sedam buradi piva, bez griže savesti zbog učinjenog, samo je jedan počeo da razmišlja o svojim delima. Nakon sedam dana i sedam noći taj se dželat ubio. Ostali dželati su sedmom došli na sahranu. Sedam strela je izletelo iz šume, sedam je bilo strelaca sto gađati ume. Sedam meta pogodiše, po jedna strela u žive i jedna u mrtvog, sedmog dželata. Sedam kraljeva i sedam kraljevstava je u plamenu gorelo. Godina je sedam od početka rata prošlo, do mira se nije došlo. Tri se princeze se za tri princa udaše i prestole duple preuzeše. Sedmi mladi kralj je slova i brojeve učio, nauku i veru izučavao. Na kraju sedme godišnjice rata tri kraljevstva i međusobno zaratiše, garište i groblje postadoše. U sedmom kraljevstu mladi kralj voljen u narodu postade jer je mir doneo i razbojnike oterao. Narodu je davao. Pročulo se to i širom tri kraljevstva i narod potamani seme svoga plemstva. Oženi kralj siromašnu devojku iz svoga sela, izrodi mu ona sedmoro dece koji nakon smrti sedmog kralja pravedno vladaše iz sedam gradova, sa sedam pokrajina, u jednoj zemlji. Za sedam minuta završih ovu priču koju ćete zaboraviti za sedam sekundi...

Tišina

Koliko rečenica da prećutim,

koliko slova treba da progutam

kada sam ih napisao na stotine,

izustio hiljade i hiljade misli,

koliko je tišine potrebno odćutati

da bi shvatila koliko te volim?

Prećutaću jos mnoštvo stihova,

progutaću što se progutati mora,

nem ću ostati do kraja života,

prestaću zapisivati reči ali nikada,

nikada neće nestati iz mene pesma

napisana srcem, bez reči, za tebe.