Ciganski san

Čuo sam muziku, čuo sam pesmu,
upasah kosulju i sa cipela obrisah blato,
krenuosam u nepoznato za primašem,
zaustaviše me kada sam počeo da mašem.
Oprostili se i prozvaše me ludakom
kada nastavih sam ciganskim sokakom.
Odgovarali me krađom, plašili smrću,
kažu budi bog s tobom kada juriš za grobom.
Neobrijane brade i sa bećarskim brkom,
uđoh nasmejan u njega, skoro trkom.
Šešir sam nakrivio, naslonio na zid i primirio,
svirao je Danko Pišta parirao mu Daraž Miška.
Naveliko se veselilo, jelo, vino crveno pilo,
čizme pod lupiše, šarene haljine ulicu obojiše,
pojavili se Rigo Jančika i orkestar Radič Bele,
na radost svih da sviraju pesme vesele.
Sprovela me deca bosonoga pokraj vatre,
da se operem i umijem na ulazu od šatre.
Slavio se život naredne tri noći i tri dana,
kada se svi ponapijaše i od plesa umoriše
Nace Erdelji i primaši pesmom zaoriše.
Ne sećam se kada i kako iz sokaka izađoh,
mamuran, u džepu malu oštru britvu nađoh,
bio je na meni od kože prsluk s zlatnim vezom,
dade mi ga krezubi primaš sa ogromnim kezom.
Ostvarila se želja da mi jednom dođe taj dan,
da osetim slobodu i sanjam ciganski san.