U meni proleće za tebe

Priznaću ti jednog dana zašto meni i zimi cvetaju cvetovi,
majušni cvetovi sa večnim laticama nežnim poput svile.
Svaki put, baš svaki put kada nam se pogledi susretnu,
novi se pupoljci otvaraju kao prolećnim suncem dotaknuti.
Cvetovi, ti cvetovi crveni, izlaze iz mene kao iz žbunova,
probijaju se kroz grančice ljubavi uvijene kao tvoje kovrdže.

Priznaću ti jednog dana zašto ne volim zimu, a voleo sam je,
sada čekam proleće, da ga osetim u vazduhu što ga dišem.
Proleće, kako je samo divna pomisao na to godišnje doba,
kada trava ozeleni i cveće proklija, kada se rađaju ljubavi.
Moji cvetovi su procvali juče, cvetaju danas, cvetaće sutra,
nije im potrebno proleće, trebaš im ti, pre proleća.

Priznaću ti jednog dana zašto noću šetam s osmehom,
gazim korak po korak ne primećujući pređene kilometre.
Probijajući se kroz haos i trnje sopstvenih misli, borim se,
na kraju svake borbe nailazim samo na jednu, lepu, misao.
Sa tom mišlju se budim jutrom, sa njom tonem u snove,
poneću je tamo gde cveće stalno cveta, gde je proleće večno.