ŽAO MI ČOVEKA

I žao mi je, žao mi čoveka,
ne biraše on sudbu svoju kletu,
zapisano je da se mući i trune,
bez da uživa u lepotama sveta.

I žao mi je, žao mi majke,
rodi žena plod ljubavi svoje,
otuđili ga besramni, zli i bezdušni,
htela je srećno deo sebe gledati.

I žao mi je, žao mi oca,
trudio se ili ne trudio ubilo ga,
stvorio je život a drugi ga osudio,
želeo je otac čoveku svet stvoriti.

I žao mi je, žao mi čoveka,
proklet sada, proklet doveka,
nije raj stvoren za njega, čoveka,
život mu je kutija a na njoj utega.

I žao mi je, žao mi sestre i brata,
jad i beda, i jedna sveća dogorela,
plamen se diže sa kratkog fitilja,
još je tu a uskoro će nestati plam.

Žao mi čoveka.

Boje

U pravu ste nemam srca,
okrutan i bezobziran sam.
Trujem Vas patnjom i mukom,
šta ću, takav sam.
Vas zanima moja ćutnja,
u kafani, uz vino.
Ipak sada pogledajte me dobro
i udaljite se od stola.
Ispio sam poslednju čašu,
i sada se smejem.
Smejem se Vama u lice,
da, a smejem se i sebi.
Pijan nisam, ne sada,
u ovome trenutku sam opijen.
Mirisima, pogledima, bojama,
opijen njenim očima.
Nemam srca kažete,
nemam da Vam sve saspem u lice.
Znam da ga Vi imate,
zato Vas i štedim sebe.
Postedeću Vas svoje priče,
sada me ostavite na miru.
Pustite me da ćutim, da ispijam vino
da maštam o njoj,
o onoj koja čuva moje srce.

Boemska tuga

Sedim u kafani uz vino i pesmu.

Pevali su pesmu o njoj,

tiho i nežno.

Pevali su, da, meni na uvce.

Violina je umesto mene plakala,

Jecaj njen je u dubinu duše zaronio.

Pevali su.

Čaša se u sitne komade rasula,

Krhka i prazna izdržala nije,

Dugo je letela do poda,

Slušajući kontrabas.

Svirali su najtužnije pesme,

Svirali su njene pesme,

Meni su ih svirali i pevali,

Ja ih nisam slušao,

Nisam više mogao.

Slušao sam nju kako diše,

Otkucaje njenog srca,

Što u sećanju mi ostadoše.

Dane i noći sada provodim u kafani,

Uz papir, pero, pesmu i vino.

Za svirce pišem pesme i note,

Da mi sviraju i pevaju o njoj.

Šoljica kafe

Pričali su mi da sam te noći prebledeo,

Dok sam sedeo u kafani cele noći,

Ne, pio nisam, čaša je ostala puna, 

Gorčinu je pojačala šoljica kafe. 

Vrteo sam tu šoljicu u krug,

Crtao sam putanju,

Mlečni put svoje sudbine.

Sve do poslednjeg gutljaja.

Gledao sam u njeno dno,

Isto je kao i uvek.

Nisam u talogu ništa pročitao

U ovoj šolji njega bilo nije,

Nije mi se otvorila i tajne otkrila,

Nije mi rekla da sam u te zaljubljen,

Sve sam sam shvatio,

Davno negde u prošlim danima,

Bilo mi je jasno.

Nije mi ta šoljica ništa nudila,

Sem par gutljaja crne kafe.

Shvatio sam šta mi je činiti ,

Odlučio sam, neću više da te volim.

Neko zbog koga sam jak

Tvoja slika na mom radnom stolu

stoji da me podseća da je život bio,

da će biti i da jeste lep.

Gledam je kada mi je muka od svega,

kada bez razloga psujem i kunem.

Povratio bih ponekad

od ukusa ljudske čovečnosti,

otišao u sibirske šume u osamu

da me tvoja slika ne zaustavi.

To je samo slika, bljesak realnosti

I izbledeće u godinama koje dolaze,

napraviću novu, potrebna si mi.

Tvoja slika govori da sreća postoji,

da se smem popeti na trule daske

pozorišta života i psovati sistem.

Tvoja slika na mom radnom stolu

nestaje kao rosa u podne

tvojim ulaskom na vrata

jer tada više ništa nije bitno.

Parče papira

Jednog jutra sunce će svanuti,

Baš isto kao i svakog drugog jutra,

Pevci će glasno kukurikati,

Isto kao što to i svaki drugi dan rade,

Probudiće me cvrkut ptica i lavež pasa,

Popiću kafu koju spremam izjutra, 

Možda baš tog jutra budem iznosio smeće,

Sve će biti kao i svakog drugog dana. 

Jedino što ćeš Ti biti pored mene, moja,

Gledaću te kako spavaš, mirnim snom, lepa,

Neću te buditi, neka te kafa jutarnja probudi,

Ostaviću je na starom stoliću pored kreveta,

Ostaviću ti i parče papira na kom će pisati  

"Dobro jutro najlepša".

OVO NIJE VEK PESNIKA - Stefan Simić

E moji pesnici...

Žalili ste se na vreme u kome ste živeli a vaše pesme su čuju glasnije nego što će se naše ikad čuti.
Žalili ste se kako ste mali, nebitni a šta je sa nama danas?
Kome mi da se žalimo?

Vi ste bar živeli kao pesnici, vama je to bilo omogućeno. Proganjali su vas, ubijali, slavili. Krunisali su vas kraljevi, ispraćale generacije, po vama su nazivani gradovi, mostovi, trgovi a šta će nazvati po nama?

Možda neku slepu ulicu propalih pesnika a verovatno ni to...

Vas nisu ugušile robije i progonstva, nama su došli glave kompjuteri. Vama ništa nisu mogli ratovi i imperije, nas je prezasićenost oduvala. Istoriju književnosti smestili smo na jednom disku. Sve nam je na dohvat ruke. Jedino sami sebi izmičemo.

Šta bi na ovo rekao Bodler?
Kako bi se samo slatko nasmejao Kami?
Za kojim šalterom i u kojoj banci bi danas trulio Majakovski, Dante, Jesenjin?
Gde bi i kome Dostojevski čitao svoja dela?
Gde bi i kako Tolstoj sprovodio svoju teoriju nenasilja?

Propadaju talenti kao neobrano voće pokraj puta koje niko ne primećuje...

Kažu da talenat uvek ispliva. Da ali za koga? Kome? Da bi stvarao to neko treba da oseti i razume.
Ko uopšte više oseća poeziju? Kome to treba?

Šta znači poezija nekome ko je hiljadama svetlosnih godina udaljen od sebe...

E moji pesnici, bili ste ljuti na svet a na koga mi da se ljutimo? Koga briga za našu ljutnju?

U vaše vreme se manje pisalo a dalje se čulo i videlo. Danas se najviše piše, svako sprema neku svoju autobiografiju a najmanje se čita. Gde su svi pametni, nema pametnih. Gde svi sve znaju, niko ništa ne zna.

Primali su vas državnici, nas ne primećuju ni sluge, ni prosjaci. Dizali ste revolucije, bežali u šume a od koga i gde mi da pobegnemo?

Sigurnosne kamere su svuda, beton, džinovski oblakoderi. Pesničku zrelost zamenili su reflektori i blještavilo neonskih reklama. Sve je tuđe, zaključano i obeleženo a malo šta naše...

E moji bogovi...

Slavili su vas, mi ne postojimo. Pevali su vam, nas se stide. Zabranjivali su vas, nama se niko ne bavi. Veliki ste i dalje iako odavno ne postojite dok se o nama ni ne razmišlja. Bili mi mrtvi, živi, ovakvi ili onakvi, sasvim svejedno.

I žene su živele za vas i zbog nas a ove naše, sada, sve su manje žene a sve više...

Pobedili ste vreme, mi smo pobeđeni i pre borbe. Stvarali ste istoriju, mi je trošimo i igamo se njome kao jeftinom rolnom toalet papira.

Ljudski životi se u to pretvaraju...

Sve se u to polako pretvara...

Biti pesnik, kako to smešno danas zvuči.

E moj Ljermontove, Lorka, Puškine. Vredelo je ginuti a za šta da ginemo? Vredelo je podizati ljude a koga mi da podižemo?

Kako nestvarno deluju vaši dvoboji u kojima ste pali...
Kako nestvarno deluje vaš idealizam, posvećenost, zanos...

Vredelo je boriti se do kraja, ginuti za svaku reč a za šta mi da se borimo kada je unapred sve određeno i obesmišljeno?

I ja sam nekakav pesnik, u ovom vremenu, u ovom veku. Dato mi je da dajem, samo ne znam kome i kako. Dato mi je da svetlim naspram veštačkog sjaja. Dato mi je da pevam, samo što je to ništa naspram očaja i praznine koji nadiru sa svih strana.

E moj Fjodore, Sergej, Franc. Lepota očigledno nije spasila svet...

Ali bez obzira, i dalje verujem u lepotu!

Neka bude što biti ne može, reče pesnik.

Neka bude što biti mora, odgovara pesnik.

POSLEDNJI DAN

Ljubavi, okovan sam teškim lancima,

sutra me bez suđenja na vešala vode.

Nije mi žao što te neću videti pre smrti,

mogao sam te dobiti kao poslednju želju.

Nisam te želeo gledati sa tugom u očima,

ne bih se pomirio sa tvojom kaznom.

U mom sećanju si i dalje nasmejana,

kosa ti je razbarušena, kao posle buđenja.

Počinio sam zločin, tebe sam zavoleo,

nije me sramota za to delo sutra umreti.

Tražio sam da vešala ne stave na trg,

ne želim da te vidim u masi, da me vidiš.

Svečana ceremonija će se obavi tajno,

duboko u šumi, daleko od tuđih očiju.

Telo će mi položiti podno staroga hrasta.

više me nećeš videti, više me neće biti.

Ne traži me, jer me nikada nećeš naći,

mesto mog počinka će biti neobeleženo.

Živi život i za mene, zaboravi me ako možeš,

ali nemoj zaboraviti ljubav tragično prekinutu.

Sve ono što si meni htela dati, daj životu u tebi,

pričaj mu o našoj velikoj ljubavi, pričaj,

jer se prava ljubav desi jednom u životu.

Plava planeta

Otišao sam jednom na mesec,
šetao širokim poljem belih rada,
ne sred livade se zaustavio i seo.

Sedeo sam u polju belih rada,
gledao u daleku plavu planetu,
uzeo teleskop i pronašao sebe.

Lutao sam plavom planetom,
pisao pesme i priče razne,
maštao da letim na mesec.

Sedeo sam na plavoj planeti,
slušao zvuk mađarske violine,
uz muziku se pomerao mesec.

Lutao sam vazda po vasioni,
odmarao se na žutom mesecu,
srećan bio na plavoj planeti.

Otišao sam još jednom na mesec,
poslednji put da gledam zemlju,
da zaspem u polju belih rada.

Superheroj

„And I am a mutherfucking hero“ ceo dan mi se to vrti po glavi ali ja nisam heroj. Ko sam ja? Ja sam heroj svoga sveta, junak sledećeg leta, ja sam spasitelj...dobro, dobro to zvuči preterano, ali zaista, šta ljude čini herojima? I gde se kriju svi ti heroji?

Odgovor je vrlo jednostavan, oni su tu među nama. Oni žive! Žive možda baš pored vas ili ste možda juče prošli pored jednog heroja u iskidanoj i smrdljivoj odeći koji je kopao po kontejneru tražeći hranu. Odelo ne čini čoveka a još manje herojem. Da li bi Supermen bio heroj da nije rođen sa svim sposobnostima koje je dobio rođenjem? Ne, on bi bio samo Klark Kent smotani novinar. Piter Parker bi bio samo običan momak da ga nije slučajno bocnuo pauk. E vidite, tako se rađaju heroji, pukim slučajem.

Zašto i kako je smrdljivi čovek postao heroj, na to vam ne umem dati pravi odgovor, ali je on heroj koji se bori sa svim nedaćama koje običan čovek ne može ni da zamisli. Zamislite samo njegovu moć da preživi svaki dan. Hrani se iz kontejnera, često jede ubuđalu hranu. Često je i gladan. Kakva je samo sposobnost potrebna da pojedeš otpadke iz smrdljive kese. Nije potrebna samo sposobnost, treba ti i jak želudac. Ovaj heroj spava na klupama, i leti i zimi. Zamislite šta sve on može kada se pokriva samo novinama, dok je napolju debeli minus. Ponekad prosi i dobija siću. Da bi dobio tu siću on trpi udarce pogledom. Svaki udarac ga boli više od stotinu udaraca bičem. Velika je to snaga. Složićete se da je to nadljudska moć.

I zato kada sledeći put prođete pored smrdljivog superheroja, nemojte ga gledati sa prezirom ili gađenjem kada vam zatraži koji dinar. Ako mu već nećete pomoći, nemojte mu ni otežavati život. Život je kurva i može već koliko sutra od vas da napravi heroja.