Znam sve mi je jasno ali ti ipak
kišobran šaljem.
čemu pisanje ako ne čita kom’ je
namenjeno,
reči utehu ne pružaju, one glas
tihe nade nose.
Kasno je za kajanje, nema mesta
jadikovanju,
rano je za zaborav, plesu vreme
još došlo nije.
Ipak, indijanci me naučili nisu
kišu oterati.
Kišobran nek te od mojih oštrih
slova štiti.
Poneko kao strela pravo ubosti u
srce ume,
napravi novu ili staru ranu
iznova načme.
Najveću sreću izazvati slova
ponekad mogu,
moja slova se sastaviti ne umeju
i zato padaju.
Ipak, indijanci me naučili nisu
kišu oterati.
Da pišem slova kao mali bio sam
naučen.
Da su misteriozna to sam
iskustvom podučen,
ponekad se reči baš same od sebe
napišu.
Reči poput nedostajati, trebati,
želeti i voleti,
krenu kao letnja kiša na papir da
se slivaju.
Ipak, indijanci me naučili nisu kišu oterati.
No comments:
Post a Comment