Dom .........str.37

Najteže mi je bilo ostaviti porodicu, zaista nisam ni pomislio da će trenutak rastanka biti toliko težak. 

Razbudio sam se u proskozorje, čuo sam prve ptice, video prvi zrak sunca, dah mi se belio, bilo je to sveže jutro. Bos sam izašao u dvorište, papuče sam na tremu ostavio, poslednji put ovog proleća sam hteo osetiti meku travu međ prstima. Mislio sam da ću otići na mesec ili dva, pogrešna procena, potrajalo je malo duže. 

Majka se probudila kad i ja, probudila je i oca i spremila nam je i čaj i kafu. Čaj da se zaštitimo od nazeba a kafu jer smo je svi voleli piti, ali zajedno, na tremu. Hladnijim danima sedeli bi umotani u ćebe. To je bio naš mali zajednički trenutak, koji smo znali ponekad provesti i ćutajući, ali smo voleli taj ritual. Nakon kafe sam ušao u kuću, pogledom sam prešao preko svih fotografija i majčinih ukrasnih tanjira što su bili okačeni o zid. Očevi trofeji osvojeni na raznim turnirima, bio je dobar sportista. Najlakše mi je bilo u svojoj sobi u potkrovlju, bila je to soba obložena drvetom. Na plafonu i zidovima lamperija, pod od daske koju stolari zovu brodska daska a bila je neke čudne zelenkaste boje, sad da li od bajca ili buđi pre lakiranja,ko će to znati. Majka je zvala na doručak dok sam ja pakovao svoju torbu, nisam puno stvari hteo nositi. Nakon doručka otac je krenuo na posao, majka je išla na pijacu, dok su izlazili ocu sam pružio ruku i zagrlio sam ga snažno nakon čega me je samo pogledao i zavrteo glavom, znao je da nešto smeram. Majka nije ni slutila šta ce se zbiti po njihovom odlasku, poljubih je u obraz za rastanak. Gledao sam za njima dok su odlazili. Pismo im napisah, da se ne brinu, da idem u susret svojoj sudbini, da ih mnogo volim i da ću se vratiti uskoro ali da me ne čekaju, da ne tuguju jer im je dete krenulo da pronađe svoju sudbinu, da čovek postane.

Uzeo sam svoju torbu i krenuo na put na kojem će mi zvezde biti vodilje, a sunce i mesec saputnici. To će biti put gde ću čuti razne priče, gde ću doživeti štošta, videti koješta i upoznati razne ljude, predele i običaje. 

Na tom putu ću upoznati i sjaj i bedu ljudskog života, ali taj put moram preći sam.

Juče Danas Sutra ..........str.36

Juče

Pogled je srećno lutao u svim pravcima,

Odasvud su dolazili i odlazili drugi pogledi.

Ruke su grlile vetar koji se izmicao,

Nisu odustale, snažno su obgrlile toplo telo.

Noge su veselo skakutale kao da plešu,

Orkestar sudbine je svirao valcer života.

Samo je ono bilo tiho, nije se javljalo,

Srce je uživalo ispunjeno lepim danom.

Danas

Pogled srećno luta u svim pravcima,

Odasvud dolaze i odlaze drugi pogledi.

Ruke grle vetar koji se izmiče,

Ne odustaju, obgrlile su toplo telo.

Noge veselo skakuću kao da plešu,

Orkestar sudbine svira valcer života.

Samo je ono tiho, ćuti i ne javlja se,

Srce uživa ispunjeno lepim danom.

Sutra

Pogled će srećno lutati u svim pravcima,

Odasvud će dolaziti i odlaziti drugi pogledi.

Ruke će želeti da grle vetar koji se izmiče,

Neće odustati, snažno će obgrliti toplo telo.

Noge će veselo skakutati kao da plešu,

Orkestar sudbine će svirati valcer života.

Samo će ono biti tiho, neće se javljati,

Srce će uživati ispunjeno lepim danom.

Lutka / Doll.......... str. / page 35

Najlepšu si mi lutku poklonio, ja sam se samo osmehnula

Igrali smo se, bili smo deca, tako nevina i naivna

Držala sam lutku, kosu joj nameštala, tako sam je volela

Bio si srećan dok si gledao kako uživam u poklonu

Zovu nas roditelji kućama, pada mrak, igri je došao kraj

Lutku sam stavila na krevet i veselo otišla na večeru

Vratila sam se u sobu, uzela lutku i sela naslanjajući se na vrata

Našminkala joj oči crnom bojom, nacrtala suzu ispod oka

Odsekla sam joj kosu, skratila haljinu i bacila je u ćošak

Kome još trebaju glupavi pokloni, glupa lutka!

Nije bio lep dan, duvao je vetar, bila sam raspoložena

Nije mi trebao razlog, sreća je u malim stvarima

Želela sam da čitam knjigu, da uživam na suncu kog nije bilo

Tada si se ti pojavio, šetali smo i  pričali o svemu

Bio si mi jako drag, volela sam s tobom provoditi dane

Volela sam da te gledam i shvatila da te volim

Nisam se htela prepustiti, borila sam se protiv sebe

Znala sam da ću pogrešiti i da mi trebaju makaze

Da moram saseći svoja osećanja, ali nisam mogla

Poljubila sam te i tiho izustila: volim te!

Prazna i mračna soba, kroz roletne prolazi zrak sunca

Ispred  vrata se nalaze makaze, karmin i maskara

U sitnim komadima ogledalo rasuto svuda po podu

Gusta kosa pokriva tepih oko stola sa pokidanim slikama

Sedim potpuno naga, ništa mi nije ostalo da me drži

Kosa raščupana, neuredna, ružno  u očaju ošišana

Crvenim karminom je iscrtan osmeh da sakrije tugu

Suze bez prestanka teku, na obrazima ostavljaju trag

Iskorištena i odbačena, bez ljubavi, potpuno sama

Nepotrebna,ostavljena i zaboravljena u ćošku.

You gave me the most beautiful doll, I have just smiled.

 We played, we were children, so innocent and naive.

 I held the doll, set her hair, I loved her so much.

 You were happy as you watched me enjoy the gift.

 Our parents are calling us home, it's getting dark, the game is over.

 I put the doll on the bed and cheerfully went to dinner.

 I went back to the room, took the doll and sat leaning against the door.

 I painted her eyes black, and drew a tear under her eye.

 I cut her hair, shortened her dress and threw her into a corner.

 Who needs stupid gifts! Stupid doll!

 It was not a beautiful day, the wind was blowing, I was in the mood.

 I didn’t need a reason, happiness is in the little things.

 I wanted to read a book, to enjoy the sun that was not there.

 Then you showed up, we walked and talked about everything.

 You were very dear to me, I loved spending days with you.

 I loved watching you and realized that I love you. 

 I didn't want to give up, I fought against myself.

 I knew I would make a mistake and that I needed scissors,

 And that I needed to cut out my feelings, but I couldn't.

 I kissed you and said softly: I love you!

 An empty and dark room, a ray of sunshine passes through the blinds.

 In front of the door are scissors, lipstick and mascara.

 In tiny pieces, a mirror scattered all over the floor.

 Thick hair covers the carpet around the table with torn pictures.

 I sit completely naked, I have nothing left to hold me.

 Hair disheveled, messy, ugly cut in despair.

 A smile was drawn with red lipstick to hide the sadness.

 Tears flow incessantly, leaving a mark on cheeks.

 Used and rejected, without love, completely alone.

 Unnecessary, left and forgotten in the corner.

Okovi .......... str.34

Oslobodite mi ruke, one bi još da grle,
u mraku ni senku ne mogu dohvati,
poput svile nežne ruke traže sebi,
oslobodite ih da opet svetlost drže.

Okove sa teških nogu mi skinite,
od njih ni sreću potražiti ne umem,
dajte im slobodu da ljubav traže,
da potrče ka pobedama novim.

Pitate za srce, zašto ga vama ostavljam,
ne ostavljam ga, u tami je čamilo,
sunčevog sjaja videlo dugo nije,
plameni žar je ipak ostao da gori,
srce nikada nije zaboravilo da voli.

Srce od duše .......... str.33

Vreme posle ljubavi je najteže, ne samo onima koji su se voleli pa razišli, teško je i njima, ipak ponekad je najteže onima što ih okružuju. Ni krivi ni dužni, a opet poterani ljubavlju prema dotičnoj osobi, sakupljaju srču i lom što je ostala nakon opšte narodnog veselja koje ljubavlju zovemo. Dok čiste krhotinu pokušavaju neke delove spojiti ali ne može se spojiti nespojivo. Ponekad opsuju, onako od srca, jer tuguju kao da su oni sami u pitanju. Budu oni i povređeni, zbog umora znaju reći i što ne bi inače rekli, odgovor koji dobiju ponekad sadrži neočekivano a reči seku poput žileta. Nakon brijanja na suvo voda sve odnosi. Voda čupa drveće iz korena, ako neko krivu Drinu želi ispraviti i prijateljstva se prekidaju, spone između bližnjih se kidaju, ponekad i zauvek. Dajte nesrećnim ljubavnicima zagrljaj, osmeh, dajte im deo svoje ljubavi jer im je ona potrebna. Ne kudite, ne proklinjite njihovu bivšu ljubav, ne recite ni jednu lošu reč, barem nemojte to izgovarati. Proklinju oni svaki dan, svako jutro što dolazi, a ipak vole jer srce imaju. Nije to grafitom nacrtano srce da se gumicom izbriše. To nije ni srce koje vešt hirurg može zalečiti. To je srce od pogleda, srce istkano pletivom od osećanja i sreće, srce od duše.

Dvorište .......... str.32

Zalutao sam, eto baš u dvorište tvoje kuće, 

Seo na klupu u terasi podno tvog prozora, 

Ubrao sam grozd krupnog belog roda, 

Uživao sam, baš kao prošle jeseni s'tobom.

Dvorište je bilo pusto i tiho te tople noći,

Naslonjen na ogradicu stare drvene terase,

S'osmehom sam gledao u tvoj mračni prozor, 

Ti ne živiš više tamo. Ne, kuća je prazna.

Srećna si, tako si mi rekla pre odlaska,

I ja sam srećan zbog tebe i sreću ti želim,

Sunce neka te čuva dok mesec spava,
Ipak, eto, ove noći sam zalutao u tvoje dvorište.

Bez tačke i zareza ......... str.31

Hteo sam puno toga reći rečima.

Misli su same od sebe tekle,

Ponekad bez tačke i zareza,

Bez puno smisla i bez logike.

Osećanja, ona su nešto drugo.

Mnogo sam reči i rečenica progutao,

Često sam datu reč pogazio,

Slovima se ponekad zagrcnuo,

U sebi mnogo toga zadržao.

Osećanja, ona su nešto drugo.

Pogled je rekao sve umesto reči,

Drhtaj stomaka se ne može sakriti,

Dodir ruke je odao sjajnu tajnu,

Osmehom sam ti dušu zagrejao.
Reči, reči su za nešto drugo.

Male laži .......... str.30

Rekla mu je da ga voli, a nije ga volela. I dalje je volela senku iz prošlosti, bledo sećanje koje joj je dušu razdiralo. Zbog prošlosti je utehu tražila u čaši, znala je da je tamo neće naći ali joj je prijala. Prijalo joj je opijeno stanje jer je samo tako mogla da ne razmišlja, samo tako je mogla da podnese život. Želela je nazad svoju sreću, svoj život iz bajke, ali da bi bajka bajka bila, princeza princa mora da ima. Njen princ odavno njoj to nije, sada je samo prolaznik kraj puta, prolaznik sa usputnom stanicom kroz njen život. Njen princ je sada samo senka iz prošlosti, sada je samo senka ali njen više nije.

Nije se setila toga da svako zaslužuje drugu šansu, i da ju je i ona dobila.

Više nije verovala u njega i da se bilo šta može promeniti, nije verovala više u ništa i zato je lagala da ga voli, i nikada mu neće priznati kome njeno srce zaista pripada. Htela je pobeći od svega, da ostavi i prošlost i sadašnjost. Jednu sitnicu je previdela, od sebe pobeći nije mogla. Nije nigde otišla, ostala je sa njim, ostala je sa svojom slabom utehom. Mislila je da je bolje kakva takva slamka no pružiti ruku i uhvatiti se za nešto što je sigurno, već poznato. Grana koja je jednom napukla za nju nije bila dovoljna, nije joj pružala sigurnost. Sada sedi i čeka, njega poštuje, a čoveka svog života, senku prošlosti voli i živi za novi život. Novi život koji raste u njoj.

Kišobran .......... str. 29

Znam sve mi je jasno ali ti ipak kišobran šaljem.

čemu pisanje ako ne čita kom’ je namenjeno,

reči utehu ne pružaju, one glas tihe nade nose.

Kasno je za kajanje, nema mesta jadikovanju,

rano je za zaborav, plesu vreme još došlo nije.

Ipak, indijanci me naučili nisu kišu oterati.

Kišobran nek te od mojih oštrih slova štiti.

Poneko kao strela pravo ubosti u srce ume,

napravi novu ili staru ranu iznova načme.

Najveću sreću izazvati slova ponekad mogu,

moja slova se sastaviti ne umeju i zato padaju.

Ipak, indijanci me naučili nisu kišu oterati.

Da pišem slova kao mali bio sam naučen.

Da su misteriozna to sam iskustvom podučen,

ponekad se reči baš same od sebe napišu.

Reči poput nedostajati, trebati, želeti i voleti,

krenu kao letnja kiša na papir da se slivaju.

Ipak, indijanci me naučili nisu kišu oterati.

Tajne komore .......... str. 28

Sve sam joj priznao, nema više tajni,

priznao sam tugu priznao sam i ljubav,

otkrio sam tajne komore krvavog srca.

U nežne bele ruke sam joj ga pružio,

neka oseti kako samo za nju i dalje kuca.

Bitno je da ona sada zna, da zna sve.

Srce što krvari je u njenim rukama, 

ono trag neće ostaviti, ostaće čiste.

Na njenim rukama ostaće istina i ljubav,

dao sam joj srce, neka vidi šta će s njim.