Pisanje, kome i čemu?

Kada se počinje sa zapisivanjem misli svako piše prvenstveno zbog sebe i tek nakon nekog vremena pojedinci počnu da objavljuju plodove svog unutrašnjeg bića. Pisajući se prenose emocije na papir. U početku su to misli sa jakim emocijama, ipak, da li one ostaju snažne i kada nam pisanje postane način svakodnevnog izražavanja, rutina. Neko piše o stvarnim a neko o zamišljenim ljubavima, neko o stanju duha, neko o Bogu, roditeljima, prijateljstvu, životinjama, siromaštvu, bogatstvu i koje čemu, i to je sasvim uredu. I tako prolazi vreme i nakon izvesnog vremena, a svako pre ili kasnije dođe u tu fazu, sebi postavi razna pitanja: Za koga pišemo? O kome pišemo? Kako nam dolazi inspiracija? Ko to čita? Ko nam je publika? itd.

Pitam se da li oni što pišu o sreći i nadi znaju kako je biti tužan i izgubljen, da li su prišli nekoj osobi koja plače i pružili reči utehe. reči koje vešto ispisuju u stihovima i objavljuju u svojim zbirkama. Oni koji jedu svako jutro obilan doručak, imaju tri obroka dnevno i dve užine, koji sebi mogu da priušte putovanja, izlaske u restorane i slično, oni mogu pisati o siromaštvu jer ga se plaše. Plaše se onoga što bi moglo da im se desi a opet se pitam da li su ikada imali direktan dodir sa siromaštvom ili su samo čuli o njemu, ili prolaze kraj ljudi koji nemaju ne osvrćući se. Možda bi mogli da podele koju lepu reč, staru garderobu, stari nameštaj, koru hleba, stih.

Puno je pisaca koji pišu o velikim ljubavima, o lepoti žene, muškarca, o neostvarenim željama, o noćima punim strasti. Ljubavnici znate li da volite ili samo pišete o ljubavi? Znate li šta je istinska ljubav, patnja, bol ili je samo zamišljate? Pitam se kada ste poslednji put zaista voleli, ili možda živite od sećanja. Znate li da iskreno pogledate u oči osobe koja vas opčinjava i da joj u očima vidite dušu, da vidite tu osobu onakvu kakva zaita jeste a ne kako izgleda?

Pišete o otadžbini, pitam se da li ste išta učinili za nju osim što pišete rodoljubive pesme. Treba pisati pesme o otadžbini one ostaju za budućnost kao zapis iz prošlosti, ipak se upitajte koliko dobro poznajete svoju zemlju, proputujte je, upoznajte ljude, razne običaje, jer sve to čini našu otadžbinu lepom. Ponekad je potrebno da se pomerimo iz našeg dvorišta i vidimo svet koji do sada nismo videli..

Potrebno je da se izađe iz zone komfora i uđe u tuđe cipele, doživi nezamislivo, i onda da se sve to zapiše. Osim svojih interesnih udruženja u kojima se okupljate postoje i razne humanitarne i organizacije koje rade sa ljudima, direktno. Postoje organizacije koje pomažu stare i nemoćne, siromašne, zaražene HIV-om, grupe koje pomažu ljude koji su razočarani životom i bili su na granici suicida, grupe koje rade na inkluziji marginalnih grupa, zavisnika, gojaznih, slepih i slabovidih i još hiljade različitih grupa i organizacija. Dovoljno je sat vremena sedmično da posvetite drugima, svi imaju obaveze, ali za taj sat volontiranja se može doživeti ono što sve priče ovog sveta ne mogu da prenesu. Pomažući drugima pomažete i sebi, na duhovnom nivou. Pomoć drugima donosi sreću. Unutrašnje zadovoljstvo a pored toga i novu inspiraciju za pisanje. Ako ne znate kako da im pomognete, radite ono što najbolje umete, organizujte za njih književne večeri, dobićete raznovrsnu publiku koja će to umeti da ceni i videćete i suze i osmehe, a daćete im nešto što su možda izgubili, veru da su i oni deo ovog društva.

Krila

Ne secite mi krila, nisam još spreman za hod po zemlji, prljava je i bolesna, meni treba svežeg vazduha. Pustite me da maštam, da jedrim nebeskim morima, da tragam za nenađenim i lutam neistraženim. Slobodan. Nije to zločin, nisam ni ukrao ni ubio, samo duboko udahnuo, a vi me na stub srama stavljate. Nije me sramota. Ni malo. Gledam vas kroz suze što mi liju niz lice. Gledam vas kako obmanjujete i gazite. Nemate na to pravo. Nemate pravo da uništavate živote, lomite dušu, gazite nerođene živote. Poltroni! Gde će vam duša? Naređuju vam, vi ih slušate. Vreme je za borbu. Ne protiv vas, nego za nas. Vi ste samo sa druge strane, po sopstvenom izboru. Bili ste deo nas, a gde ste sada? Otuđeni ste od naroda, od naroda koji se izgubio i traži put, naroda koji traži mir. 

Predomislih se! Secite! Da mogu pušku o rame okačiti. 

Chain of A Warrior by NanFe on DeviantArt

https://www.deviantart.com/nanfe/gallery/37651495/fan-art

Crveni i pomalo krvavi

Svi se bez razlike rodimo crveni, pomalo krvavi i deremo se. Manje vise svi sisamo majcino mleko, kakimo u pelene, idemo u zabaviste, igramo se sa drugom decom i onda negde usput postanemo netolerantni, zajedljivi, ljubomorni, zaslepljeni, pocnemo da mrzimo one sa kojima smo se kao deca igrali ili bi se igrali da su bili sa nama u zabavistu, i to zbog tamo neke razlicitosti. I sta se desi na kraju. Svi bez razlike zavrsimo na istom mestu. Na mestu koje nas sve povezuje. I pojedu nas crvi, i pretvorimo se u prah i za pedesetak godina nas se vec ni ne secaju a mi se mrzimo u bednih par godina naseg bitisanja na ovoj zemlji. Na kraju zemlja koja nas povezuje postaje deo nas i mi postanemo deo nje, bez razlike.

Jabuka

Trenirajte telo i duh. Sve je više gladnih, siromašnih kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Pod duhovnim ne mislim na religiju nego na moralno i svesno stanje duha. U takvoj nemaštini sve više će biti pljački, krađi i ubistava nemoćnih da se brane. Samo najsnalažljiviji će opstati. Najveštiji će se snaći za hranu. Zvuči kao film ali je mnogo bliže realnosti. Osim želje potrebne su i razne veštine da bi se opstalo u budućnosti. Za nas je možda kasno ali ostavimo nešto vredno za nadolazeće generacije, dajmo im sredstva za borbu, dajmo im veštine i vratimo im vid. Neka vide da su više od radnika, više od vreće mesa i kostiju, više od broja socijalnog osiguranja, neka vide.

Trenirajte telo i duh. Čitajte knjige. Sistem koji se gradi stotinama godina ne može da se sruši u jednom danu, u jednom zivotu ali ako verujemo i želimo nešto da se promeni, a ne samo da živimo naše male živote, zabavljajući se, opijajući se nebitnim stvarima, nada postoji. Zato su nam i usadili u glavu da je služenje vojnog roka gubljenje vremena, a hiljadama godina mladići su se obučavali da brane svoj dom, svoju porodicu, svoje pravo. Uradili su to da manjina koja kontroliše obučene profesionalce ima nadmoć nad većinom, nad većinom koja je rasuta, i obmanuta. Da je u celom svetu blagostanje i onda bi trebali da postoje čuvari od spoljašnjih pretnji da služe i čuvaju. I raj je imao čuvara na ulazu, zašto ne bi svaka porodica, naš mali raj, imao svog čuvara.

Trenirajte telo i duh. Čitajte knjige. Bavite se sportom. Kada sam već spomenuo raj, za one koji veruju u Boga postavljam pitanje, da li znate zašto su Adam i Eva izbačeni iz raja? Moj prijatelj je to dobro formulisao: "Zato što su pojeli "jabuku" i postali svesni da mogu da se brinu o sebi", da im nije potreban sistem koji će im govoriti šta je za njih dobro a šta nije. Vreme je da sami odlučite šta je dobro za vas a šta ne. Vreme je za borbu za sebe, ali u toj borbi branite sebe i svoje a ne uzimajte tuđe jer ćete biti isti kao i oni od kojih zazirete.

Trenirajte telo i duh. Čitajte knjige. Bavite se sportom. Prestanite da slušate vesti. Vreme je za novu jabuku. Cena je velika. Bićete eliminisani iz sistema. Neće vam dati zdravstveno osiguranje, nećete naći posao, bicete izopšteni ali to nas svakako čeka pre ili kasnije ako im to dozvolimo. Samo nas jedinstvo može spasiti. Ne jednoumlje nego jedinstvo.Trenirajte telo i duh. Čitajte knjige. Bavite se sportom. Prestanite da slušate vesti. Organizujte se.

Seks u troje

Davao sam sebe drugim ženama
Davao sam im dušu prokletu i telo
Telo je drhtalo od njihovog dodira
Duša je zbog njih bolela, ubiše je
Ljubio sam za života mnoge usne
Kako sam ih samo strasno ljubio
Kao niko nikada do tada što nije
Tako sam ljubio, da bih tebe ubio
Morao sam te ubiti, u meni živiš
A ja se davao nepoznatim ženama
Davale su se i one meni, jadnice
Bio je to seks u troje, one, ti i ja
Zatvorio bih oči i uvek si Ti bila tu
Otvorim oči tu je neka druga žena
Zatvorim, vodim ljubav s tobom
Otvorim, osećam nokte kako grebu
Otvorim pa zatvorim i držim ih tako
Tvoj sam, tvoj sam a ne želim to biti
I zato se dajem njima, nek me imaju
I neka te iz mene isčupaju zauvek
Boli kada ih gledam, nisu ti ni blizu
Toliko truda ulažu, oči im ne lažu
Poneka me i volela, džaba to sve
Dajem im i dušu i telo ali ne i srce
Srce je ostalo kraj tebe da tiho mre
Sve sam im dao i baš sve učinio
U greh, blud i razvrat se upustio
Sve to samo da od sebe pobegnem
U besvesti od alkohola mi je uspevalo
Ali tebe oterati iz sebe ne mogu nikako
Zato se bezuslovno dajem ženama
Neka uzmu ono šta je od mene ostalo
Radnja se zatvara, rasprodaja je završena

Skajp - odlomak iz "Život i iluzije" (u pripremi)

- Eto kad me baš pitaš za momenat koji me tera da te jako poželim to bi bio onaj vikend pre nego što si otišla na prijemni u Kopenhagen. Ceo dan smo vodili ljubav, jeli, vodili ljubav, pili vodu, vodili ljubav, i skoro da nismo izlazili iz kreveta do večeri. Onda smo nastavili pod tušem. Tiho sam ušao u kuću. Bilo je kasno. Spavala si. Brzo sam se spremio za spavanje, istuširao se i uvukao u krevet pored tebe. Napolju je bilo hladno a ti si bila tako topla. Okrenula si se prema meni, zagrlila si me, priljubila se uz mene i vrat mi poljubila i nastavila da spavaš. Bože, kako sam samo bio srećan. Osećao sam tvoje grudi kako se pomeraju, slušao sam te kako dišeš, zagrlio sam te jače da mi te noć ne ukrade. Sećaš se?

- Da, da, da. Sećam se, pričaj mi dalje. Volim da te slušam kad već ne mogu da te dodirnem.

- Volela bi? – pitao sam je.

- Nastavi...

- Probudio sam se negde posle svitanja. - nastavio sam da pričam. Bila si mi okrenuta leđima, jedna ruka mi je bila u tvom međunožju, druga na tvojim grudima. Dodirivao sam te preko bezobrazno crvenih čipkastih tangica. Prstom sam ti kružio oko bradavice. Ljubio sam ti vrat, gricnuo uvo. Budila si se polako, ispuštajući po koji uzdah. – i sada je spustila ruku negde ispod, negde dole, gde kamera nije mogla da snima. Ja sam pričao dalje. - Okrenula si glavu ka meni, i dok si mi ruku skrivenu u bedrima gurnula dublje u zonu slasti namrštila si se i kroz osmeh pitala šta to radim. U tom trenu vreme je stalo, sve se pretvorilo u boje.

Video sam je preko kamere kako je zagrizla svoju usnu, video sam joj neku tugu, video sm joj i strast u očima. I kako da mi ne nedostaje. No neću da se žalim, brzo će proći dve godine i opet ćemo biti zajedno.

Ako ti kažu da ti je jezik brži od pameti, što bi značilo da ti je spor mozak ili u prevodu da si glup. Nemoj biti ljut. To je dokaz da imaš pamet. Neki ljudi ga uopšte nemaju.

Ponekad se ne odvija sve onako kako mi to želimo, nego onako kako treba da bude. I zato kada vam se nešto ispreči u vašim planovima, nasmejte se i nastavite dalje, ko zna zašto je sve to dobro.

Pešačim iz grada, razne misli mi se vrzmaju po glavi, prebrojavam računicu u glavi i pomislih "Kako mi se ne posreći da nađem sto evra?", a to bi mi baš dobrodošlo, i odmah odgovorim sebi, "Nemaju ljudi sto evra da bi mogli da ih izgube! ! !"

Crno sunce

Spustio sam se
na zemlju,
tako je bolje,
za mene,
za tebe.
Asfaltom sam hodao,
srce je preskakalo,
leteo sam slobodno
odmah ispod sunca.
Ti ne znaš kako sunce izgleda.
I nisi bitna Ti,
nisam bitan ja
jer sve je ovo iluzija,
šarena laža,
sve se u prah pretvori,
u prašinu što sunce sakri,
ostaće
samo zapis u vetru,
priča u etru,
ostaće istina da
Ti ne znas kako sunce izgleda.
I nogu pod nogu,
ulica za ulicom,
bez rešenja,
beskrajna je računica,
misli poput majušnih kapljica,
poput suza radosnica
same teku.
Koliko kapljica
čini jednu reku,
koliko reka
ima na ovom svetu,
Ti ne znaš kako sunce izgleda.
Sunce je kažu
dijamant sjajni,
najsjajnija zvezda
nebeska.
I još kažu koješta,
da bez njega nema života,
da sunce traje večno,
sve to govore u dahu,
bez greške, tečno,
a ja ne verujem ljudima,
ne verujem čudima,
verujem svojim očima,
a sunce je crno,
sunce je nestalo,
nema ga danima,
nema ga noćima,
a Ti ne znas kako sunce izgleda
bez tebe.

Ljudi su skloni izmisljanju prica o drugima. Mogli bi tu vestinu pricanja prica da iskoriste i pisu price za decu.

Iluzija

Nov dan. Neko se odavno probudio, obavio jutarnje rituale ali ne i ja. Evo jos u krevetu pijem prvu "jutarnju" kafu dok ispisujem stranice nedovrsene knjige "Iluzije i zivot". Ono sto je bitno jeste da svaki dan treba da radimo ono sto volimo. Dok zivimo u iluziji koju zovemo zivot moramo da budemo madjionicari i da sebi priredjujemo sebi sitna zadovoljstva. Znate, iluzija je da nam je dobro. Zasto to kazem? Zato sto ne znamo za bolje. Uredu, ne svi, ali velika vecina. Danas vam necu reci da je moc promene u vasim rukama i da ce se nesto promeniti samo ako vi odlucite nesto da menjate. Danas cu vam reci da uzivate u sebi, u tisini koja vas okruzuje, ljudima koji vas okruzuju, deci; uzivajte u macki koja vam prede pokraj nogu, u crtanom filmu, lepom vremenu, kisi, muzici ili jutarnjoj kafi. Uzivajte. Priredite sebi ona sitna zadovoljstva koja vas cine srecnim, a problemi i poslovi, oni ce i dalje biti tu i cekati da im se posvetite. A do tada priredite sebi jednu iluziju.

U meni proleće za tebe

Priznaću ti jednog dana zašto meni i zimi cvetaju cvetovi,
majušni cvetovi sa večnim laticama nežnim poput svile.
Svaki put, baš svaki put kada nam se pogledi susretnu,
novi se pupoljci otvaraju kao prolećnim suncem dotaknuti.
Cvetovi, ti cvetovi crveni, izlaze iz mene kao iz žbunova,
probijaju se kroz grančice ljubavi uvijene kao tvoje kovrdže.

Priznaću ti jednog dana zašto ne volim zimu, a voleo sam je,
sada čekam proleće, da ga osetim u vazduhu što ga dišem.
Proleće, kako je samo divna pomisao na to godišnje doba,
kada trava ozeleni i cveće proklija, kada se rađaju ljubavi.
Moji cvetovi su procvali juče, cvetaju danas, cvetaće sutra,
nije im potrebno proleće, trebaš im ti, pre proleća.

Priznaću ti jednog dana zašto noću šetam s osmehom,
gazim korak po korak ne primećujući pređene kilometre.
Probijajući se kroz haos i trnje sopstvenih misli, borim se,
na kraju svake borbe nailazim samo na jednu, lepu, misao.
Sa tom mišlju se budim jutrom, sa njom tonem u snove,
poneću je tamo gde cveće stalno cveta, gde je proleće večno.

Ciganski san

Čuo sam muziku, čuo sam pesmu,
upasah kosulju i sa cipela obrisah blato,
krenuosam u nepoznato za primašem,
zaustaviše me kada sam počeo da mašem.
Oprostili se i prozvaše me ludakom
kada nastavih sam ciganskim sokakom.
Odgovarali me krađom, plašili smrću,
kažu budi bog s tobom kada juriš za grobom.
Neobrijane brade i sa bećarskim brkom,
uđoh nasmejan u njega, skoro trkom.
Šešir sam nakrivio, naslonio na zid i primirio,
svirao je Danko Pišta parirao mu Daraž Miška.
Naveliko se veselilo, jelo, vino crveno pilo,
čizme pod lupiše, šarene haljine ulicu obojiše,
pojavili se Rigo Jančika i orkestar Radič Bele,
na radost svih da sviraju pesme vesele.
Sprovela me deca bosonoga pokraj vatre,
da se operem i umijem na ulazu od šatre.
Slavio se život naredne tri noći i tri dana,
kada se svi ponapijaše i od plesa umoriše
Nace Erdelji i primaši pesmom zaoriše.
Ne sećam se kada i kako iz sokaka izađoh,
mamuran, u džepu malu oštru britvu nađoh,
bio je na meni od kože prsluk s zlatnim vezom,
dade mi ga krezubi primaš sa ogromnim kezom.
Ostvarila se želja da mi jednom dođe taj dan,
da osetim slobodu i sanjam ciganski san.

Minuta

Dovoljna je meni i minuta ta,

nije na odmet ni tri ni dva,

al' šta da se radi kada je jedna.

U toj minuti se svašta dešava,

dobrodošlicu zagrljaj rešava,

pogled, uputiš ti meni, ja tebi.

Slučajni dodir tu i tamo po koji,

osmesi, ma ko će da ih broji,

svašta nešto u nju može stati.

Hoćeš li mi sto puta po jednu dati?

Zajedno

Tebi snagu dajem, šta ce mi,
kada si ti slaba slab sam i ja.
Podelićemo ono što je ostalo,
nije puno ali drugo nemam.
Pruži ruku, u dvoje lakše je,
ne garantuje uspeh, pokušajmo.
Pođimo preko zaleđene reke,
pucaće led pod nama, uspećemo.
Držimo se, da se ne okliznemo,
zajedno ćemo dosegnuti obalu.
Ispod leda strašna reka divlja,
propadneš li ti, za tobom ću i ja.
Ne ostavljam te njoj da te odnese,
obećao sam ti drugu stranu reke.
Plivaćemo ispod ledene kore,
more ima da uspemo zajedno.
Ako na kraju ipak sama izađeš,
nastavi dalje kao da sam kraj tebe.
Kada stigneš na sunčanu stranu,
mahni mi, da vidim da si dobro.
Smej se, raduj se, živi, budi jaka,
jer kada si ti jaka, jak sam i ja.

7

Rodio sam se poslednjeg dana u sedmici, sedam dana pre poslednjeg dana u godini, zbir datuma rođenja mi je sedam a tako počinje i ova priča, sa sedmicom. U sedam kraljevstava je bilo sedam kraljeva i sedam kraljica. U sedam kraljevstava je bilo sedam dvoraca i samo sedam mališana, malih prinčeva i princeza. Ali ovo nije priča samo o plemićima, u njihovoj blizini bilo je sedam siromašnih porodica ili taj broj možemo da pomnožimo sa sedam. Sedam glava porodica siromaha je odrubilo sedam dželata sa sedam oštrih sekira samo zato što su sakrili sedam džakova žita. Sedam dželata je nakon egzekucije popilo tačno sedam buradi piva, bez griže savesti zbog učinjenog, samo je jedan počeo da razmišlja o svojim delima. Nakon sedam dana i sedam noći taj se dželat ubio. Ostali dželati su sedmom došli na sahranu. Sedam strela je izletelo iz šume, sedam je bilo strelaca sto gađati ume. Sedam meta pogodiše, po jedna strela u žive i jedna u mrtvog, sedmog dželata. Sedam kraljeva i sedam kraljevstava je u plamenu gorelo. Godina je sedam od početka rata prošlo, do mira se nije došlo. Tri se princeze se za tri princa udaše i prestole duple preuzeše. Sedmi mladi kralj je slova i brojeve učio, nauku i veru izučavao. Na kraju sedme godišnjice rata tri kraljevstva i međusobno zaratiše, garište i groblje postadoše. U sedmom kraljevstu mladi kralj voljen u narodu postade jer je mir doneo i razbojnike oterao. Narodu je davao. Pročulo se to i širom tri kraljevstva i narod potamani seme svoga plemstva. Oženi kralj siromašnu devojku iz svoga sela, izrodi mu ona sedmoro dece koji nakon smrti sedmog kralja pravedno vladaše iz sedam gradova, sa sedam pokrajina, u jednoj zemlji. Za sedam minuta završih ovu priču koju ćete zaboraviti za sedam sekundi...

Tišina

Koliko rečenica da prećutim,

koliko slova treba da progutam

kada sam ih napisao na stotine,

izustio hiljade i hiljade misli,

koliko je tišine potrebno odćutati

da bi shvatila koliko te volim?

Prećutaću jos mnoštvo stihova,

progutaću što se progutati mora,

nem ću ostati do kraja života,

prestaću zapisivati reči ali nikada,

nikada neće nestati iz mene pesma

napisana srcem, bez reči, za tebe.