Kada se počinje sa zapisivanjem misli svako piše prvenstveno zbog sebe i tek nakon nekog vremena pojedinci počnu da objavljuju plodove svog unutrašnjeg bića. Pisajući se prenose emocije na papir. U početku su to misli sa jakim emocijama, ipak, da li one ostaju snažne i kada nam pisanje postane način svakodnevnog izražavanja, rutina. Neko piše o stvarnim a neko o zamišljenim ljubavima, neko o stanju duha, neko o Bogu, roditeljima, prijateljstvu, životinjama, siromaštvu, bogatstvu i koje čemu, i to je sasvim uredu. I tako prolazi vreme i nakon izvesnog vremena, a svako pre ili kasnije dođe u tu fazu, sebi postavi razna pitanja: Za koga pišemo? O kome pišemo? Kako nam dolazi inspiracija? Ko to čita? Ko nam je publika? itd.
Pitam se da li oni što pišu o sreći i nadi znaju kako je biti tužan i izgubljen, da li su prišli nekoj osobi koja plače i pružili reči utehe. reči koje vešto ispisuju u stihovima i objavljuju u svojim zbirkama. Oni koji jedu svako jutro obilan doručak, imaju tri obroka dnevno i dve užine, koji sebi mogu da priušte putovanja, izlaske u restorane i slično, oni mogu pisati o siromaštvu jer ga se plaše. Plaše se onoga što bi moglo da im se desi a opet se pitam da li su ikada imali direktan dodir sa siromaštvom ili su samo čuli o njemu, ili prolaze kraj ljudi koji nemaju ne osvrćući se. Možda bi mogli da podele koju lepu reč, staru garderobu, stari nameštaj, koru hleba, stih.
Puno je pisaca koji pišu o velikim ljubavima, o lepoti žene, muškarca, o neostvarenim željama, o noćima punim strasti. Ljubavnici znate li da volite ili samo pišete o ljubavi? Znate li šta je istinska ljubav, patnja, bol ili je samo zamišljate? Pitam se kada ste poslednji put zaista voleli, ili možda živite od sećanja. Znate li da iskreno pogledate u oči osobe koja vas opčinjava i da joj u očima vidite dušu, da vidite tu osobu onakvu kakva zaita jeste a ne kako izgleda?
Pišete o otadžbini, pitam se da li ste išta učinili za nju osim što pišete rodoljubive pesme. Treba pisati pesme o otadžbini one ostaju za budućnost kao zapis iz prošlosti, ipak se upitajte koliko dobro poznajete svoju zemlju, proputujte je, upoznajte ljude, razne običaje, jer sve to čini našu otadžbinu lepom. Ponekad je potrebno da se pomerimo iz našeg dvorišta i vidimo svet koji do sada nismo videli..
Potrebno je da se izađe iz zone komfora i uđe u tuđe cipele, doživi nezamislivo, i onda da se sve to zapiše. Osim svojih interesnih udruženja u kojima se okupljate postoje i razne humanitarne i organizacije koje rade sa ljudima, direktno. Postoje organizacije koje pomažu stare i nemoćne, siromašne, zaražene HIV-om, grupe koje pomažu ljude koji su razočarani životom i bili su na granici suicida, grupe koje rade na inkluziji marginalnih grupa, zavisnika, gojaznih, slepih i slabovidih i još hiljade različitih grupa i organizacija. Dovoljno je sat vremena sedmično da posvetite drugima, svi imaju obaveze, ali za taj sat volontiranja se može doživeti ono što sve priče ovog sveta ne mogu da prenesu. Pomažući drugima pomažete i sebi, na duhovnom nivou. Pomoć drugima donosi sreću. Unutrašnje zadovoljstvo a pored toga i novu inspiraciju za pisanje. Ako ne znate kako da im pomognete, radite ono što najbolje umete, organizujte za njih književne večeri, dobićete raznovrsnu publiku koja će to umeti da ceni i videćete i suze i osmehe, a daćete im nešto što su možda izgubili, veru da su i oni deo ovog društva.
Pitam se da li oni što pišu o sreći i nadi znaju kako je biti tužan i izgubljen, da li su prišli nekoj osobi koja plače i pružili reči utehe. reči koje vešto ispisuju u stihovima i objavljuju u svojim zbirkama. Oni koji jedu svako jutro obilan doručak, imaju tri obroka dnevno i dve užine, koji sebi mogu da priušte putovanja, izlaske u restorane i slično, oni mogu pisati o siromaštvu jer ga se plaše. Plaše se onoga što bi moglo da im se desi a opet se pitam da li su ikada imali direktan dodir sa siromaštvom ili su samo čuli o njemu, ili prolaze kraj ljudi koji nemaju ne osvrćući se. Možda bi mogli da podele koju lepu reč, staru garderobu, stari nameštaj, koru hleba, stih.
Puno je pisaca koji pišu o velikim ljubavima, o lepoti žene, muškarca, o neostvarenim željama, o noćima punim strasti. Ljubavnici znate li da volite ili samo pišete o ljubavi? Znate li šta je istinska ljubav, patnja, bol ili je samo zamišljate? Pitam se kada ste poslednji put zaista voleli, ili možda živite od sećanja. Znate li da iskreno pogledate u oči osobe koja vas opčinjava i da joj u očima vidite dušu, da vidite tu osobu onakvu kakva zaita jeste a ne kako izgleda?
Pišete o otadžbini, pitam se da li ste išta učinili za nju osim što pišete rodoljubive pesme. Treba pisati pesme o otadžbini one ostaju za budućnost kao zapis iz prošlosti, ipak se upitajte koliko dobro poznajete svoju zemlju, proputujte je, upoznajte ljude, razne običaje, jer sve to čini našu otadžbinu lepom. Ponekad je potrebno da se pomerimo iz našeg dvorišta i vidimo svet koji do sada nismo videli..
Potrebno je da se izađe iz zone komfora i uđe u tuđe cipele, doživi nezamislivo, i onda da se sve to zapiše. Osim svojih interesnih udruženja u kojima se okupljate postoje i razne humanitarne i organizacije koje rade sa ljudima, direktno. Postoje organizacije koje pomažu stare i nemoćne, siromašne, zaražene HIV-om, grupe koje pomažu ljude koji su razočarani životom i bili su na granici suicida, grupe koje rade na inkluziji marginalnih grupa, zavisnika, gojaznih, slepih i slabovidih i još hiljade različitih grupa i organizacija. Dovoljno je sat vremena sedmično da posvetite drugima, svi imaju obaveze, ali za taj sat volontiranja se može doživeti ono što sve priče ovog sveta ne mogu da prenesu. Pomažući drugima pomažete i sebi, na duhovnom nivou. Pomoć drugima donosi sreću. Unutrašnje zadovoljstvo a pored toga i novu inspiraciju za pisanje. Ako ne znate kako da im pomognete, radite ono što najbolje umete, organizujte za njih književne večeri, dobićete raznovrsnu publiku koja će to umeti da ceni i videćete i suze i osmehe, a daćete im nešto što su možda izgubili, veru da su i oni deo ovog društva.