Sve manje nas

Videh ljudi razna neviđena čuda,
Videh kako se ruši dedova gruda,
Urušili je tamo neki prljavi ljudi,
Neka im Bog dragi za to sudi.

Videh narod naš u velikoj tuzi,
Dete bez majke i oca u blatu puzi,
Nije ono bitno sada u očima sveta,
Naučiće šta je ponos čim počne da šeta.

Videh dragi ljudi sliku čudnovatu,
Bela rada sama okružena korovom,
Čoveka bela lica sa belim pokrovom,
Videh sve više drugih a sve manje nas.

Videh i sliku stradanja i sliku nadanja,
U prvoj bez kapi krvi prolivene nestajemo,
U drugoj da se molimo Bogu ne prestajemo,
Za prijatelje, za svoj rod, za život deteta.
Videh ljudi razna neviđena čuda.

PRIZNANJE

Sjaj u njihovim očima su svi primećivali,

nisu hteli priznati, sreću su sebi uskraćivali.

Ona lepa kao da iz neke bajkovite priče potiče,

on prijatan kao šum reke što kroz šumu protiče.

Maštali su, otvorenih očiju snove sanjali,

pažnju i reči nežne jedno drugme poklanjali.

Nisu hteli priznati, nisu hteli slušati srce ludo,

svaki njihov susret bio je oda radosti, malo čudo.

Čuda su stvarati znali, ćuteći samo kroz poglede,

nadali su se da će nemirno srce um zavarati,

do toga nikada nije došlo, nsu hteli priznati.

POMALO NEOBIČNA

Neobično je ne čuti od tebe glasa,

posle dva dana sam kao osuđenik,

kom nema spasa.

Patetično, da, to je apsolutna patetika,

ipak, šta ja znam,

tvoje reči su za me' poetika.

Boja tvoga glasa čista je muzika violine,

zvuk strune što vodi u visine,

misao o tebi uvek godi,

ti za koju mislim da treba decu da mi rodi.

Neobično je.

Patetično zvučim, sve je to meni jasno,

moram ti sve ovo reći dok ne bude kasno,

dok još u mene veruješ,

dok ti pomalo nedostajem,

dok deo tvog života postajem.

Neobično je.

Čarobna si i pomalo neobična,

ipak patetično ili ne,

ti si za mene odlična.

Kada nisi u mojoj blizini,

sve je nekako prazno,

dani postaju dugi i pospani,

dođi i ostani, zauvek.

Suza oka moga

Suza oka moga. Suzu oka moga čuvam, negujem, obožavam.

Za nju stihove pišem i kada joj obične stvari govorim.

Kada joj se približim teže i sporije dišem, zadržim dah.

Ona je tako lepa i nežna, lepša od svakog bisera,

Ona srce na poigravanje tera. Suza oka moga.

Ona je pojava tako retka, da je moram čuvati.

Držim je na dlanovima, borim se sa vragovima.

Sa njom se budim, sa njom dan prolazi, sa njom i san dolazi.

Živim život misleći na nju, ona nikada nije daleko, uvek je tu

Ona je tu, od boga stvorena. Suza oka moga je ona.

Medaljon (Ljubljive usne 2)

Dodirnula mu je ruku, sasvim slučajno,

osetila je pogled koji je obožava.

Od dodira njene ruke se naježio,

strujanje je do srca stiglo.

Osmehnuo se, iskreno, pogledao je nju,

najlepšu, najbolju od svih, i pružio ruku k njoj.

Nije ustuknula, osećala je da mu se znoji dlan,

gubila je dah, gledala je njega, izgubljena u osećanjima.

Ćutala je i razmišljala, da li ih je sudbina spojila,

ona je volela nekog drugog, osmeh ipak nije skidala sa lica.

Gledao je te krupne oči, te ljubljive usne,

sutrašnjica mu nije bila bitna, uživao je u trenutku.

Sitnice

Lepota nije bitna kada obraćamo paznju na sitnice,
da dušu upoznamo gledamo oči a ne lice.
Dobra zadnjica uopšte nije bitna,
ako iz nje viri duša sitna.
Zanemari se velična noge, obuće,
sve je to nebitno dok je srce goruće.
Da li smo poruku pravilno otkucali,
niko nas neće pitati
kada na vrata ljubavi budemo pokucali.
Neće nam pomoći ni zlato ni blago,
ni sva čudesa ovog sveta
dok ne shvatimo suštinu
poklanjanja jednog cveta.
Spoljašnja lepota zaista nije važna
kada je ljubav iskrena i snažna.

Slučajno

Uživaš u mom društvu,

sviđa ti se moj dan,

dosanjala bi moj san.

Dodirneš me slučajno,

pogledaš krupno,

za srce ugrizeš,

sasvim kao slučajno.

Uzmi me za ruku,

zagrli me, poljubi me,

slučajno.

Kao slučajno,

ja ću se praviti lud,

ništa neću znati,

potrudi se zato

da bude kao slučajno.

Zavaraj sebe,

prevari svet,

zaludi mene,

učiniću da ti oči zasjaje,

da ti se koža naježi,

učiniću sve to ali

to neće biti slučajno.

Ponos

Odigraću ulogu koju sam napisao, 

biću za tebe najbolji, najlepši, 

tačno onakav kakvog si me zamišljala. 

Muskarčina ću biti tvoja, don Žuan, 

ljubavnik iz priče, sve ću biti samo trebaš reći. 

Želiš da idem na pijacu, da pustim kosu, 

da perem sudove i iznosim smeće. 

Nema problema, učiniću ja sve to, 

i još više od toga. 

Plakaću uz romantične filmove, 

gledaću sapunice, nositi glupa odela, 

izjaviti tebi ljubav nasred sela. 

Jebeš ponos! Ja tebe Volim!

Violina

Svirajte mi notu tuge da me dotuče, 

svirajte mi pesmu do dna da me odvuče, 

zamagljenih očiju u dimu cigarete sedim, 

ispijam život čašu za čašom. 

Svirajte mi tiho na uvce sad vas molim, 

nek joj pesma kaže koliko je volim, 

violina ciganska nek zaplače tiho, 

zapevaću sa njom, neka udara gde boli, 

neka lomi srce što i dalje voli. 

Dajte mi još jednu da je popijem s nogu, 

muzika neka prati, da platim, da, ja to mogu, 

kroz noć pustu nek se pesma čuje, 

moja bol neka vas ove noći truje, 

ne mislim na vas, ne mislim ni na sebe, 

mislim ove noći jedina na tebe.

NIJE ZBOG MENE

Stala je, više se ne okreće, trčim ne bih li je zarotirao, a ona ni da mrdne. Guram je, golicam je, polivam hladnom vodom, zasmejavam, ali ništa. Seo sam, pričao sam joj priče, čitao pesme i opet ništa. Ona stoji i ne mrda, umorio sam se, prilegao, zagrlio je i zaspao. Kada sam se probudio, svet je i dalje stajao, sve se rušilo, kraj je blizu, reke su se izlivale iz korita, nebo je bilo obasjano munjama. Kleknuo sam na hladnu zemlju, sa obe ruke se naslonio na tlo, i šapnuo tiho da spase nju. Tada se Zemlja pokrenula.

Ipak jutro je stiglo

Žaluzine su bile zatvorene
Zvonce na ulazu je odjeknulo
Dok sam ulazio na glavnu kapiju.
One divne ljubičice na tvojoj terasi
S tugom su pognule glavu
Zemlja im se osušila.
Stojim kod vrata zaštićenih rešetkom
Zaklujčana su, zatresao sam ih snažno
Gvozđe mi ruke hladi.
Podižem betonsku žardinjeru
Prevrnula se i o pod tresnula
Komsijski džukci zalajaše.
Uzimam ključ rđom nagrižen
Otključavam i ulazim u pustu kuću
Ustajali vazduh guši
Otvaram prozore pokrivene paučinom
Sa nameštaja skidam plahte
Sve mora biti spremo za tvoj povratak.

PESMA O TEBI

Ovo je pesma o tebi,
o najlepšoj tebi,
o najlepšoj.
Za te' biram lepe reči,
one koje voliš,
reči koje jesi.
Bila si mi jedno leto,
jedna sreća,
stih.
Retko sam te viđao,
dugo gledao,
kratko ljubio.
Pesme sam o tebi pisao,
tvojim dahom disao,
srećan bio.
Ovo je pesma i o meni,
o mojim mislima,
a u njima si ti.
Ti ne znaš da te krijem,
u svom srcu,
za sebe.
Duboko u meni živiš,
kao živa reč,
kao stih.
I da pišem pesmu o sebi,
ona bi ipak bila,
pesma o tebi.