Vo

Dane sam provodio po kafanama zadimljenim, živeo boemskim životom, roditelji me smatrali sramotom. U državi od sedam miliona umetnika barem pola, na umetničko veče donesu vola, zakolju ga, nabiju na ražanj i takav termički obrađen leš srču, lome čaše i gaze srču. Rekoh hoću i ja tako, želim da budem kao oni. Bio sam mlad i neiskusan, nisam mnogo znao o životu. I tako u zabludi da bih postao kao oni, hteo sam da upišem neki fakultet, da dobijem zvanje, da budem profesor umetnosti, umetnik. Nešto kao diplomirani glumac, ali rekoh sebi koji će mi to k... k... klinac, nikada neću biti kao Slavko Štimac ili kao Božović Petar, radiije ću ostati jebivetar. Gde god se okreneš neko nešto glumi, glumaca oko nas kao drva u šumi, ali ne odustajem ja tako lako. Pomislih da postanem slikar akademac, slike da izlažem po galerijama belim, ali sebi velim, ne znaš ovcu nacrtati belu, batali to idi čuvaj stado na selu. Ovaca na ulici koliko poželiš, švrljaj nešto, neka ti udele paru, majku mu ljubim staru ni to upisao nisam. Odlučio sam se, definitivno, postaću književnik. Upisaću studije, da mi drugi pesnici ne budu sudije, ali to veze sa poezijom nema, učiš mrtve pesnike, teoriju, jezike i tako neka šema. Bio sam uporan, učio, polagao kolokvijum za kolokvijumom, ispit za ispitom. I tako se jednog jutra ja pera latim i napokon shvatim. Džaba bili konji vrani - ne, ne nisam to shvatio - shvatim da se umetnik ne postaje, umetnik se rađa, džaba škole, džaba diplome, džaba zvanja kada si umesto talenta pun sranja.

I tako ja ne zalazim više u kafane, nikada nisam postao umetnik, niti su me zvali da sa njima pojedem pečenog vola.