Bez traga

Nestalni, isčezli u mesečini,
Bestelesni, oplođeni suštinom,
Oduzeti, ispunjeni lepotom,
Bez traganja, pronađen smisao.

Nostalgija

Ne plaši me, nimalo,
odlazak u tuđinu.
Ne plaši me rastanak,
od voljenih ljudi.
Nećete mi nedostajati,
kada budem otišao.
Neću se osvrnuti,
neću se vratiti.
Biću srećan tamo,
bez vas svih, sam.
Kupiću kartu,
u jednom pravcu.
Kao što ste vi kupili,
kao što ćete vi kupiti.

Nedostajete, ovde, sada.

Poziv

Kucaš brojeve, zastaneš,
Ne odmakneš od pozivnog,
Imena i slike ti se pojavljuju,
Stari brojevi, ne vredi.

Pozvao bi nekoga, bezveze,
Tek da čuješ poznati glas,
Dok hodaš na putu do kuće,
U trenutcima tišine.

Telefon hladi, ruke ti trnu,
Stiskaš ga, magla u očima,
Grči ti se vilica, odustaješ,
Vraćaš uređaj u džep.

Brojevi onih koji su otišli,
Onih koji se ne vraćaju,
Iznova vadiš prazan telefon,
Koga pozvati, ko će se javiti?

Firenca

Sećaš li se Firence,
Onakve kakva je bila?
Voliš li još Berlin,
Onakav kakav je bio?
Ponosiš li se sobom,
Kakav si bio u Njujorku?
Ilí si zaboravio Njujork,
Berlin, Firencu i sebe,
I sada živiš u gradu,
Nekoj maloj varoši,
Nenaspavan, umoran
Od lutanja, gladovanja,
Spavanja po garažama,
Slikanja po trgovima,
Čitanja po parkovíma,
Tucanja po haustorima,
Odlaska na izložbe,
Druženja sa umetnicima,
Privođenja zbog lutanja,
Plivanja po bojama noći,
Dostizanja pijadestala,
Pijančena sa bludnicima,
I sada se osećaš čudno,
Strah te starosti, samoće,
Vratio si se na kratko,
Ostao tek toliko, toliko
Da vreme tobom pod
Sećanja briše, zauvek,
Mladost si napustio i ostavio,
Tamo gde se vratiti nećeš
U Berlinu, Firenci i Njujorku.

Baccio Maria Bacci (Firenze 1888-1974)

Slobodan - pad

Napravio sam prvi korak. Nisam znao šta će uslediti. Odmah zatim sam napravio još jedan korak. Pao sam u provaliju. Iako znam šta me čeka, kada bih mogao opet bih isto ponovio, jer sam na trenutak bio slobodan. Kraj bi svakako usledio.

Pero puno mastila

Puna je, još jedna kap je potrebna da bi se prelila. Ali nije to čaša, kao što to ume biti, to je ćasa sa mastilom. Da se ne bi prelila, potrebno je trošiti mastilo. Potrebno je pisati, jer neko ide na boks, neko igra šah, a pisac piše da mu ne bi sve dogrdilo i otišao tamo odakle je i došao.

Tamo gde me nema

Evo me, 

stižem,
neću da žurim,
ali stižem,
čekaj me,
još malo,
gledaj,
torba je spremna,
put je dalek,
brzo se stiže,
čekaj me,
stižem uskoro,
tamo,
gde me nije bilo,
a biće me,
snaći ću se,
gde me nema,
biće me,
žurim,
jer stići će me,
tada neću moći,
krenuti,
otići,
ostaću ovde,
gde me nema,
a tu sam.

Crnče

Crn, lep, leži, ne pomera se. Oči mutne, pogled bled poput sunca u maglovitom danu. Pun je života, ne može to pokazati. Noću se u mrak utapao, i dalje je topao. Živi, rano je za sive stepe. Rano je.

Dobro

Dobro. I dobro je da je dobro.
Dobro. To znači da nije loše.
Dobro. Istina je uvek dobra.
Dobro. Jutro je, budni smo.
Dobro. Za dobro se bori.
Dobro. I to zna da smori.

Isti

Hteo bi da znaš kako da se sačuvaš,
Hteo bi da znaš zašto snove snivaš,
Vezan si lancima, dva metra duboko,
Osećaš se sigurno, tako pribrano,
Za druge je to strašno, jako strašno.

Ispijaš čašu vode, to te misli vode,
Zvukovi se kriju iza vrata što škripe,
Želiš da dosegneš nebo, zauvek,
Donosiš im nešto što ne zaslužuju,
Hteo bi da znaš kako da ih sačuvaš.

Hteo bi da im se pokažeš, kakav jesi,
Vatra ti iz grudi izbija, oči su modre,
Vrištao bi, dugačiji si od njih, oni su,
Izlaziš iz mraka, oslobođen, čist, beo,
Oni su ti koji moraju da se menjaju.
Ti ostaješ isti.

Ritam

Krene, krene, krene pa opet
Krene, krene, krene po mene
Dođe, lagano, tiho i nestane
Lomi se, traži, gleda, mene,
Stanem, spustim se i utonem,
Padam, padam i padam duboko,
Padam, padam i padam visoko,
Ne zanima me da li ću ustati,
Znam da hoću, jer ustajem brzo,
I zato spavam i sanjam brzo,
Da me san ne zaobiđe, ni ona,
Dolazi dan dok sanjam naš san,
Koji kreće na mene, dok padam
U dubok san, i padam, i padam,
I padam.

Moj dan u oktobru okupanom jesenjim suncem

Moj dan u oktobru okupanom jesenjim suncem

Mučan to bio dan, a sunce je sijalo. Ironija. Dan za poželeti. Zemlja je odenuta u žuto lišče postala zlatna. NIje se tog dana popila prva jutarnja kafa. Možda bi dobrodošla ona rakijica koju je moja tetka volela popiti izjutra, govorila je da je to lek i uvek bi dodala - "Jebeš život bez rakije!" Smem da tvdrim da ta žena samo izjutra popila čašicu da zagreje krv. NIje bilo tog dana ni te rakijice, bilo je sivila utkanog u sunčeve zrake. Ne, to nije bio smog, to je bila zlosutna tišina. Ptice su utihnule. Spuštala se noć na zemlju. Više se nije videla lepota boja. Više nas nije grejala toplota zvezde, ipak noć je donela osećaje. U noći su boje dobile oblik, vazduh je dobio boje, zvuk se mogao ispijati iz kristalnih vinskih čaša, bila je to noć kada su kultura i ljudi postali jedno. Te noći su ljudi disali istim ritmom, disali su u ritmu umetnosti. Bila je to noć okupana u jeseni.

Vo

Dane sam provodio po kafanama zadimljenim, živeo boemskim životom, roditelji me smatrali sramotom. U državi od sedam miliona umetnika barem pola, na umetničko veče donesu vola, zakolju ga, nabiju na ražanj i takav termički obrađen leš srču, lome čaše i gaze srču. Rekoh hoću i ja tako, želim da budem kao oni. Bio sam mlad i neiskusan, nisam mnogo znao o životu. I tako u zabludi da bih postao kao oni, hteo sam da upišem neki fakultet, da dobijem zvanje, da budem profesor umetnosti, umetnik. Nešto kao diplomirani glumac, ali rekoh sebi koji će mi to k... k... klinac, nikada neću biti kao Slavko Štimac ili kao Božović Petar, radiije ću ostati jebivetar. Gde god se okreneš neko nešto glumi, glumaca oko nas kao drva u šumi, ali ne odustajem ja tako lako. Pomislih da postanem slikar akademac, slike da izlažem po galerijama belim, ali sebi velim, ne znaš ovcu nacrtati belu, batali to idi čuvaj stado na selu. Ovaca na ulici koliko poželiš, švrljaj nešto, neka ti udele paru, majku mu ljubim staru ni to upisao nisam. Odlučio sam se, definitivno, postaću književnik. Upisaću studije, da mi drugi pesnici ne budu sudije, ali to veze sa poezijom nema, učiš mrtve pesnike, teoriju, jezike i tako neka šema. Bio sam uporan, učio, polagao kolokvijum za kolokvijumom, ispit za ispitom. I tako se jednog jutra ja pera latim i napokon shvatim. Džaba bili konji vrani - ne, ne nisam to shvatio - shvatim da se umetnik ne postaje, umetnik se rađa, džaba škole, džaba diplome, džaba zvanja kada si umesto talenta pun sranja.

I tako ja ne zalazim više u kafane, nikada nisam postao umetnik, niti su me zvali da sa njima pojedem pečenog vola.

Afrika

Sreću nisam tražio, nisam je nikada ni našao, nisam ja, ne nisam, pomešali ste me sa nekim. To je neko drugi srećan po poljanama jurio, taj je čovek kao lud trčao, tamo vamo žurio, dok sam ja život zadovoljan živeo i pisao.

Oprostite, neučtivi ste i naporni, razumite, onaj kojeg tražite sigurno nisam ja, ne nisam. Nisam se u Indiju uputio na put prosvetljenja, u Afriku me vukla želja, ne zarad pića i veselja, staze sam hteo utabati, ne za srećom tragati.

Ne, nisam čovek koji za večnom srećom traga, neću otići do kraja sveta ili nekud bestraga. Gledaću noću zvezde, danju hodati asfaltom, popiću jutarnju kafu, poljubiti dragu za laku noć i zadovoljan leći da spavam, do novog jutra.

Nesavršena - Nedovršena

Činilo joj se da je stigla do samog kraja,
Spustila je glavu na jastuk pun mraka,
Noć bez zvezda, bez mesečevog sjaja,
Koža naježena od nagomilanog straha,
Utonula je u moru, more užasa bez daha.

I onda je usledilo pitanje: Šta se dalje desilo?

Nastavak može da bude i ovakav:

I onda se probudila, ptice su pevušile na prozoru. Skuvala je kafu i zapalila cigaretu. Pozvala je drugaricu na kafu. NIje imla mleka. Izašla je na ulicu i zgazio ju je autobus.

Ali, nastavak možeda bude i drugačiji, veseliji.... ostej ovakva kakva jeste, nesavršena i nedovršena.

Kratka o ne - kulturi

Kultura je dragocena. 

Kultura je biser jednog naroda. 

I svinje su mislile isto tako. 

Svinje su pojele kulturu. 

Ljudi su pojeli svinje.

Ljudi su svinje. 

Kraj priče.

Majsko cveće

Omekšala je zemlja,
pod težinom čizme
ostaje trag prolaznika,
trag prolaznosti vremena.

Ustani dete, ne kloni,
lagane kiše padaju,
opraće ti tugu s lica
i dati snagu pupoljcima.

Mirisi prijatni se bude,
snaga i volja jačaju,
bila je duga i hladna zima.

U nove pohode se kreće,
za slobodu, za ljubav,
kada zamiriše majsko cveće.

J.S.Jáne