Koračajući beskrajnim prostranstvima pod nebeskim svodom, tragajući za onim što nisam našao a za čim sam krenuo, ljubio sam iskreno, divio se mnogim očima, ponekad lagao, lažno se smešio ali ipak neke ljubavi su ostavile tragove.
Najlepše reči su same tekle u romantičnim šetnjama, prevaljeni kilometri sjajnih i milih pogleda. Takvi se momenti ne daju zaboraviti, neki detalji izblede ali slika ostaje. Odlazio sam ponekad bez objašnjenja, odgovor je trebalo potražiti u dubinama u koje još niko nije zavirio. Tako je bilo i sa njom. Bila mi je kiša u pustinji, obožavao sam svaku njenu kap, njene nemirne krupne oči su mi žed utolile. Put je taj bio posut trnjem što je rane stvaralo, nijedna kap krvi nije bila uzalud prolivena. Kiša je zalečila rane, tek se negde nazirao ožiljak, sve je ukazivalo da ćemo pustinju oazom zvati, sa svim divnim plodovima prirode. Jednog jutra se desilo neočekivano, sunce je na tren prestalo da sja. Kiša je padala više nego ikada do tada i gle čuda neviđena, nasta reka, divlja, neobuzdana u sred pustinje. Uživao sam u njoj, u njenim brzacima, virovima, deonicama mirnim kao slika. Uživao sam dok nisam shvatio da je reka svakim danom uništavala deliće prirode, da je pustinju cepala na dva dela. Tada sam znao da moram dalje,a ni sam nisam znao kako. Bilo je najjednostavnije izgraditi branu, smatrajući da mi je potrebno da sakupim energiju za nastavak.
Ta brana ćutanja se činila kao dobra ideja. Pa zar se ne kaže da je ćutanje majka mudrosti? Jedan deo te brane bih mogao nazvati i taktičko povlačenje,što opet ne može biti loše ako je taktika dobra, povući se da bi iznenadio neprijatelja svom snagom i silom može dovesti do pozitivnog ishoda bitke. Pitanje je jedino da li je neprijatelj dobar tj. protiv koga i za šta se borimo? Kako će se kasnije ispostaviti postojao je samo jedan neprijatelj koji je ostao zarobljen iza zida brane.
Moja brana zvana ćutanje i taktičko povlačenje je bila izgrađena na pogrešnom mestu i na pogrešan način. Izgradio sam branu toliko veliku da me s druge strane niko nije mogao videti, gledao sam ja na drugu stranu stojeći na vrhovima prstiju, i pokušavao sam, i trudio se, i želeo da pređem ali je bila prevelika. Jednog dana sam rešio da je srušim. Svaki pokušaj je bio uzaludan. Ostao sam s druge strane sam, vežbao sam duh i telo svaki dan, samo da ne čujem glasove. S’one strane su se čuli krici i dozivanje, glas je nudio pomoć koju nisam prihvatio. Jednog dana sam primetio nešto čudno, nisam više čuo ništa. Zaustavio sam život. Nisam mogao više da čekam ali nisam ni imao snage da probijem zid brane koji je u ovom slučaju pogrešno sačinjen, bio je pun gorčine, inata i ponosa. Takav zid je bilo nemoguće srušiti, sve dok jednog dana reka opet nije podivljala i krenula da čupa i lomi, kap po kap je krenula bujica na drugu stranu. Tako oslabljenu zidinu sam lako oborio. Pun sveže energije, nove volje za životom, punim srcem sam prešao na drugu stranu kada se začuo strahovit krik što raspori nebo i zemlju. Taj krik je došao iz dubine, glas je došao iz srca, poslednji vapaj za uništenim životom s’druge strane, nestala je oaza, nije bilo prirode, kiša s te strane nije padala. Reka života je nastavila da živi, i bujica vode će obnoviti uništeno ali više nikada pustinja neće biti oaza.Bila je to dobra taktika u lošem planu, po neki elementi su trebali biti uklonjeni pre gradnje brane, dok je zasigurno trebalo misliti na prirodu i reku.
Naravno,moram reći da me je put nastavio voditi uz rečni tok i da sam nastavio živeti prateći njen razvoj ali sam odlučio da joj ne prilazim previše blizu da je ne bih opet povredio. Na svakom koraku sam video ostatke i trulež svoje greške. Naučio sam lekciju o branama, zaštiti života i usmeravanju energije u pozitivne tokove. Pustinja i reka su sada odvojene kilometrima betonskog nasipa, ništa ih živo ne povezuje. Kada sam se poslednji put osvrnuo bio sam visoko u planinama i video sam veličanstvenu reku od kapi kiše.
Najlepše reči su same tekle u romantičnim šetnjama, prevaljeni kilometri sjajnih i milih pogleda. Takvi se momenti ne daju zaboraviti, neki detalji izblede ali slika ostaje. Odlazio sam ponekad bez objašnjenja, odgovor je trebalo potražiti u dubinama u koje još niko nije zavirio. Tako je bilo i sa njom. Bila mi je kiša u pustinji, obožavao sam svaku njenu kap, njene nemirne krupne oči su mi žed utolile. Put je taj bio posut trnjem što je rane stvaralo, nijedna kap krvi nije bila uzalud prolivena. Kiša je zalečila rane, tek se negde nazirao ožiljak, sve je ukazivalo da ćemo pustinju oazom zvati, sa svim divnim plodovima prirode. Jednog jutra se desilo neočekivano, sunce je na tren prestalo da sja. Kiša je padala više nego ikada do tada i gle čuda neviđena, nasta reka, divlja, neobuzdana u sred pustinje. Uživao sam u njoj, u njenim brzacima, virovima, deonicama mirnim kao slika. Uživao sam dok nisam shvatio da je reka svakim danom uništavala deliće prirode, da je pustinju cepala na dva dela. Tada sam znao da moram dalje,a ni sam nisam znao kako. Bilo je najjednostavnije izgraditi branu, smatrajući da mi je potrebno da sakupim energiju za nastavak.
Ta brana ćutanja se činila kao dobra ideja. Pa zar se ne kaže da je ćutanje majka mudrosti? Jedan deo te brane bih mogao nazvati i taktičko povlačenje,što opet ne može biti loše ako je taktika dobra, povući se da bi iznenadio neprijatelja svom snagom i silom može dovesti do pozitivnog ishoda bitke. Pitanje je jedino da li je neprijatelj dobar tj. protiv koga i za šta se borimo? Kako će se kasnije ispostaviti postojao je samo jedan neprijatelj koji je ostao zarobljen iza zida brane.
Moja brana zvana ćutanje i taktičko povlačenje je bila izgrađena na pogrešnom mestu i na pogrešan način. Izgradio sam branu toliko veliku da me s druge strane niko nije mogao videti, gledao sam ja na drugu stranu stojeći na vrhovima prstiju, i pokušavao sam, i trudio se, i želeo da pređem ali je bila prevelika. Jednog dana sam rešio da je srušim. Svaki pokušaj je bio uzaludan. Ostao sam s druge strane sam, vežbao sam duh i telo svaki dan, samo da ne čujem glasove. S’one strane su se čuli krici i dozivanje, glas je nudio pomoć koju nisam prihvatio. Jednog dana sam primetio nešto čudno, nisam više čuo ništa. Zaustavio sam život. Nisam mogao više da čekam ali nisam ni imao snage da probijem zid brane koji je u ovom slučaju pogrešno sačinjen, bio je pun gorčine, inata i ponosa. Takav zid je bilo nemoguće srušiti, sve dok jednog dana reka opet nije podivljala i krenula da čupa i lomi, kap po kap je krenula bujica na drugu stranu. Tako oslabljenu zidinu sam lako oborio. Pun sveže energije, nove volje za životom, punim srcem sam prešao na drugu stranu kada se začuo strahovit krik što raspori nebo i zemlju. Taj krik je došao iz dubine, glas je došao iz srca, poslednji vapaj za uništenim životom s’druge strane, nestala je oaza, nije bilo prirode, kiša s te strane nije padala. Reka života je nastavila da živi, i bujica vode će obnoviti uništeno ali više nikada pustinja neće biti oaza.Bila je to dobra taktika u lošem planu, po neki elementi su trebali biti uklonjeni pre gradnje brane, dok je zasigurno trebalo misliti na prirodu i reku.
Naravno,moram reći da me je put nastavio voditi uz rečni tok i da sam nastavio živeti prateći njen razvoj ali sam odlučio da joj ne prilazim previše blizu da je ne bih opet povredio. Na svakom koraku sam video ostatke i trulež svoje greške. Naučio sam lekciju o branama, zaštiti života i usmeravanju energije u pozitivne tokove. Pustinja i reka su sada odvojene kilometrima betonskog nasipa, ništa ih živo ne povezuje. Kada sam se poslednji put osvrnuo bio sam visoko u planinama i video sam veličanstvenu reku od kapi kiše.
