Prvi je dan jeseni. Potrčao sam ka stanici, nije mi se dalo da osetim kišu. Pre pra dana su me neki ljudi gledali kao ludaka. Šetao sam do pekare sa dlanovim podignutim ka nebu. Gledao sam te kapljice kako se razbijaju o moj dlan. Bio je to leta pretposlednji dan, ako se dobro sećam. Posle par minuta su mi se dlanovi napunili vodom. Kišnica je krenula da se preliva i da se opet pretvara u kapljice. Padala je dugo dok se nije razlila po betonu. I proći će mnoge jesenim zime, proleća i leta dok ta kapljica ne postane opet kapljica koja će padati sa neba.
Ljudi su se sklanjali uz rub zgrada, pod suncobrane kafane "Majo", neki su trčali, ja sam lagano šetao držeći dlanove ka nebu. Kiša je pljuštala, što bi narod rekao "Nebo se otvorilo.". Taksisti su me ispratili pogledom. Samo sam želo da osetim kišu. Želeo sam da kiša odnese sve loše misli i stres koji se nakupio u vratu. Da sam duže ostao napolju, kiša i ja bi postali isto. Mokra pojava od koje se svako sklanja.
Pri povratku iz pekare kiša je prestala da pada, ipak video sam je posvuda. Na asfaltu, drveću, zgradama, ljudima, psu, na meni. Kiša i dalje pada, negde u daljini. Iznad mog prozora su se pojavili sunčevi zraci. Kažu da će u oktobru biti mnogo sunčanih dana, a ja čekam novembar.
No comments:
Post a Comment