Pomalo odmereno, više sanjalački, sa suzama u očima, sa dve putne torbe došao sam u Beograd. Sa nekoliko hiljada dinara u džepu i sa nekoliko miliona snova u glavi. Došao sam u grad, gde nije imao ko da mi se obraduje, da me sačeka, da mi pridrži torbu dok silazim iz voza, ili da me bar prepozna i osmehne mi se, pa makar i slučajno, greškom.
Došao sam u najveći grad, gde nije bilo ni najmanjeg dela mene. Došao sam najtiše što sam mogao. Bez pompe i najavljivanja, a nisam, iskreno, ni imao kome da se najavim. Došao sam radničkim autobusom i sa “neradničkim” ambicijama, da pišem. Studiranje sociologije bio je samo izgovor pred roditeljima, i pred celim svetom. Bilo je to samo dobro smišljeno opravdanje koje, eto, još uvek traje.
U Beogradu nije bilo moje bake da mi nešto umesi, nije bilo mojih pasa i mačaka, niti mojih tajnih provincijskih prečica kojima sam ovladao do savršenstva. Nije bilo ničega što me je asociralo na lično. Ispred mene se samo prostirao beskrajni, neosvojeni prostor, koji se pružao sa svih strana. Svaki korak u nepoznato predstavljao je osvajanje novog. Nažalost, sve što sam video, bar na početku, bilo je iznajmljeno, kupljeno, korišćeno, bačeno. Jednom rečju bilo je, tuđe. Nakon nekoliko nedelja i ja sam se tako osećao.
Stekao sam puno poznanika, ali ni jednog jedinog prijatelja. Jedva sam čekao da pobegnem iz Paraćina, a posle sam jedva čekao da mu se vratim. Više od svega, nedostajala mi je prisnost malih gradova, ljudska toplina i nežnost. I ono malo beogradske bliskosti koju sam uspeo da ostvarim na početku, odisalo je upravo ljudima iz provincije. U Beogradu su bili silom prilika, kao i ja uostalom. Uporno smo tražili svoja mesta, svoje ljude, svoje intimne svemire koje ćemo jednom, pretvoriti u uspomene.
I mislim da ja upravo to sada i radim.
* * *
Čim sam prešao granice rodnog grada, shvatio sam da nisam ni najtalentovaniji, ni najlepši, ni najpopularniji, niti sam to ikada i bio osim u svojim verzijama sebe. Osetio sam da sam tek jedan u nizu, broj indeksa, sedamsto i neki, koji konkuriše za posao, deset hiljada i neki, koji je te godine iz unutrašnjosti došao u Beograd. Odjednom sam postao deo nekog čudnog sveta kome nisam pripadao i o kome sam godinama, nažalost, sanjao neke potpuno pogrešne snove.
Nisam imao gde da se sklonim, nije bilo ničega preko veze, nikoga da me uputi, noću da me pokrije, a ujutru da mi skuva čaj, da mi poželi dobro jutro i da me zagrli. Za sve njih sam bio samo jedan od mnogih, lepuškasti dečačić sa južne pruge, koji sve mora da plati duplo i to sa kamatom, a nekad, za kaznu, i troduplo.
Za mene je Beograd, bar u početku, bio isto što i za većinu Beograđana, Pariz, Njujork ili London. Neosvojiva tvrđava. Čim sam načinio prve korake, odmah sam se izgubio. Pronalazio sam prave ulice u pogrešnim delovima grada. Čekao sam prave tramvaje na pogrešnim stranama, čekao sam doduše i prave ljude na pogrešnim stranama, ali to, definitivno, shvatio sam kasnije, nema veze jedno sa drugim.
Na fakultetu sam, recimo, odmah, još prvog dana, naleteo na one nepristupačne Beograđane sa kojima, bar sa jednim delom, nisam uspeo da uspostavim nikakav odnos. Verovao sam da su ti ljudi upućeni u neka tajna učenja, viša znanja, ili da su u svojim vizijama sveta imali nešto uzvišenije od ostalih, pa ih je to jednostavno nateralo da budu nepristupačni i na svoju ruku. Na kraju sam shvatio, da su bili samo sujetni i prepotentni, ali to je, ionako, njihov problem, ne moj.
Geografiju Beograda sam, kao ranije i Paraćina, najbolje učio po devojkama, odnosno po mestima gde su stanovale. Moj rodni grad sam, zbog njih, prepešačio uzduž i popreko. Mada to nije neki problem ni kada je jednodnevna eksurzija u pitanju, a kamoli dvadesetogodišnja kao što je bila moja. Svaku ulicu pamtim po nekoj devojci i da nije bilo njih, teško da bih ikada čuo za imena nekih naših heroja iz bliže, a i dalje istorije.
Doduše Beograd ne pamtim po ulicama devojaka, već po naseljima i opštinama gde one žive. Nevena sa Dorćola, Jelena sa Bulevara, Sanja sa Liona, ona mala, bezimena sa šuškavim glasom iz nekog od blokova u Novom Beogradu, lepuškasta Tara sa Vračara, Marina iz Zemuna. Sve one čine Beograd lepšim, pristupačnijim i one su njegova prava reklama i razglednica, a ne kojekakve primitivne silikonske primadone od kojih se svakom, iole normalnom čoveku, podiže kosa na glavi.
A mislim i da je veliki kompliment za devojku, kada jedan dečko, pa još provincijalac, pamti čitav grad samo zbog nje! Ako današnje devojke uopšte i umeju da primaju komplimente.
* * *
Ne palim se na visoku modu Beograda. Koja je visoka samo zato što zahteva visoke plate. Nisam tip koji se slika sa sportistima, juri za estradom i drugim “slavnim” ličnostima, koje su svoju “slavu” stekle, pardon kupile, najveći deo njih, ne u realnosti, zalaganjem i radom, već u medijima. Naravno, nije problem samo u njima, već i u sistemu koji nas uči da su takve osobe važne?! Kamo sreće da su takve spodobe izuzetak, međutim, mi danas u Srbiji imamo hiljade i hiljade njihovih klonova. Isto se šminkaju, isto oblače, isto se ponašaju.
Verujem da bi sve te ribe sa estrade, bez medija bile najobičnije isfrustrirane fuksetine iz kraja, na koje niko ne bi ni obratio pažnju ili bi, što je verovatnije, izrasle u zdrave devojke sa normalnim ambicijama. Dok ovako, ma bolje da ćutim.
Uglavnom, Beograd volim zbog, na prvi pogled, običnih ljudi koji i dan danas, uprkos svemu, nose njegov duh. Volim ga zbog vozača tramvaja, prodavačica u pekarama koje rade non-stop, večnih studenata, konobara sezonaca, neumornih kuvarica u studenskoj menzi, mamurnih saboraca za šipku u gradskom prevozu, klinaca koji tek dolaze, staraca koji već odlaze. Beograd volim zbog njega samog, zbog njegove istorije i raskoši koja me uvek iznova osvaja i opominje da je ne narušavam, već oplemenjujem.
Iako retko koga poznajem dok šetam Skadarlijom, imam osećaj da u svakom trenutku zbog atmosfere, poznajem sve. Čovek i ne mora da poznaje grad da bi ga voleo. Čovek ne mora da poznaje ljude, da bi prepoznao ono ljudsko u njima. Tako je i sa Beograđanima, tako je i sa svim ljudima sveta.
Sa druge strane, baš nešto i ne volim ovaj današnji Beograd, ne sviđa mi se, ne odgovara mi, ne pripadam mu, osećam se nekako strano i izolovano, kao da gostujem u njemu. Radije slušam o probuđenom Beogradu šezdesetih, o pesmama slobode koje su se pevale sedamdesetih, o urbanom duhu, bliskosti i lakoći življenja osamdesetih. Radije slušam o Beogradu naših roditelja, naših omiljenih pisaca i glumaca, nego o ovom, gradu egoista, kome jednim delom i
sam pripadam.
Današnji Beograd ne samo da je izgubio onaj prefinjeni ukus otmenosti, već se u potpunosti potrošio, prenatrpan nerealnim i neljudskim ambicijama, koje su zarad profita, progutale sve drugo. Sve je manje one gracioznosti i lepote koja, bar ponekad, zasvetli u punom sjaju, a sve je više nezainteresovanosti i neke naročite prepotencije, koja više podseća na destrukciju svega postojećeg, nego na aroganciju.
Novi delovi Novog Beograda postali su kao dobre kopije loših proameričkih vizija veštačkih gradova, koji funkcionišu na dugme i daljinski. Više podsećaju na bokseve za piliće brojlere, nego za ljude. Gomila mondijalističih kasarni, navodno savršeno funkcionalnih a, u stvari, potpuno neinspirativnih, koje ne asociraju na slobodu, što im je bio primarni cilj, bar na papiru, već na džinovske kaveze i lance koji treba da usisaju ljude u valove anonimnosti i praznine.
Senjak i Dedinje postali su najbolji primeri najgorih bogataških pobuda neoburžuja, koji su sasvim pristojno naplatili sve svoje nepristojne poslove, koje su obavljali prethodnih decenija.
Međutim, kakav god da je, Beograd je Beograd. Na nama je da ga popravljamo i menjamo, kao što je na drugima da ga kvare i uništavaju. Svaki detalj Beograda je detalj istorije, koja je vekovima, sa srećom i tugom, građena i prilagođavana potrebama čoveka. Slaveći ljude koji su ga proslavili, slavimo i nas same u njemu. Poštujući njih i njihov doprinos, otvaramo vrata večnosti kroz koja svi mi jednom moramo da prođemo. Bez velikana Beograda ili bilo kod drugog grada, ne možemo ni sami da budemo veliki u tom istom gradu. Budućnost bez prošlosti je knjiga bez sadržaja.
Mi nismo izmislili Beograd iako bi se neki zakleli u nešto potpuno suprotno. On je postojao i pre nas, a postojaće i posle nas. Mi možemo da ga upoznamo, da pričamo i pišemo o njemu, možemo da mu se divimo, da se ljutimo na njega, da ga ostavljamo i da mu se vraćamo kao staroj ljubavi. A možemo i da ga menjamo, bar malo, bar ponekad. I to na bolje naravno, pošto na gore i nije nešto naročito zanimljivo niti teško, to ionako, većina i radi.
Nećemo valjda i mi?!
