Tatjana Dan Rakić, rođena 18. 12. 1962. godine u Požegi, gde živi i radi kao učiteljica. Piše prozu i poeziju za odrasle, kao i prozu za decu, likovnu kritiku i stručne radove iz oblasti vaspitanja i obrazovanja. Učestvovala u izradi više monografija. Radila kao rukovodilac umetničkih radionica za decu mlađeg osnovnoškolskog uzrasta (radionice kreativnog pisanja, likovne i ekološke radionice za decu). Svojim vinjetama i crtežima opremila više knjiga i književnih časopisa. Slika i izrađuje instalacije od žice.
Pesničku zbirku „Pastrmka ispod kože“, objavila oktobra 2012. godine, izdavač „Prometej“, Novi Sad.
Zbirka priča za decu „Tašin dnevnik prilagođavanja“.2012.g., izdavač Sven, Niš
Za rukopis zbirke pesama „Pastrmka ispod kože“ nagrađena 3. nagradom „Rade Tomić“, juna 2012. godine u Knjaževcu. Za ciklus pesama „Krug se piše beskonačno“, nagrađena 3. nagradom „Gordana Todorović“, novembra 2012. u Svrljigu. Ušla u Antologiju balkanskog sublimizma, priređivača Tomislava Dretara, Belgija. Pesme prevođene na francuski jezik.
Pripovetke, kratku priču, delove romana, poeziju, eseje, likovnu kritiku, stručne radove iz oblasti obrazovanja i vaspitanja objavljivala u mnogim časopisima i zbornicima.
ČAJ
(odlomak iz Tašinog dnevnika prilagođavanja)
Majka me poljubila pred spavanje.
– Lepo spavaj Tašo, sutra ćeš u školu – pomilova me po kosi, ali mi zakači dugmetom za jedan pramenčić, tako da zajaukah na sav glas.
– Joj, izvini, nisam namerno! – povika, spuštajući ruku pažljivo na moju glavu, trudeći se da milovanjem otkloni bol.
Protrljah nekoliko puta mesto gde me zabolelo, pokušavajući da pronađem tu otpalu dlačicu, ali je ne nađoh.
Nisam mogla dugo da zaspim, ali, kada me savlada dremež, utonuh u čudnovat san. Kao, došla ja u školu, a sve u učionici stoji na paperjastom oblaku. Stolice, stolovi, pribor, baš sve... Učiteljica nešto objašnjava iz matematike... Plavičasti, vazdušasti oblačak se ljuljuška, a meni se toliko spava, toliko da ne mogu ništa da zapamtim. Začudo, svi đaci su razumeli predavanje, svi osim mene. Eh, kako sam se samo trudila da shvatim, ali nikako nije išlo. Onda mi pažnju privuče šareni leptirić, koji napravi nekoliko krugova oko moje glave. Prvo mi se učini kako je lep, ali, kad začuh njegove reči, odmah promenih mišljenje.
– Dobićeš jedinicu, dobićeš jedinicu – lebdeo je leptir oko moje glave, rugao mi se i zadirkivao me – ti ništa ne znaš!
– E, baš si ružan i zao! – povikah, dok je on lepršao i dalje.
Toliko sam se rastužila, da počeh da plačem. Jedna topla suzica je kapnula na moj dlan, ali kako je dodirnu oblačak u obliku vanilice, koji je lebdeo okolo, ona se razli u sunčano ogledalce, u kome se najednom oglednu moja učiteljica.
– Vidi, dobila si peticu – osmehnu se ona.
– Kako, kad ne znam ništa? – upitah. – Moj tata kaže da ocena treba da se zaradi. I ne samo ocena, sve treba zaraditi.
– Dobro, vidi sad, koliko je dva i tri? – upita ona.
– Pet! – uzviknuh.
– Evo ti onda pet! – ustade iz ogledalca i napisa crvenom olovkom peticu na mom dlanu.
Obradovah se i nasmejah slatko, počeh da mašem dlanom, malo u inat leptiru, a sve zamišljajući kako ću da obradujem mamu i tatu.
– Tašo, zašto se smeješ? Prestani da mašeš rukama! Šta si to sanjala? – prenu me mamin glas.
Protrljah oči i pogledah na dlan. Ničeg nije bilo, ni ogledalca, ni učiteljice a ni petice, samo je moja čista posteljina, mekana kao baršun, ličila na onaj oblačić.
– Malopre je ovde bila moja učiteljica, ovde u sunčanom ogledalcu. – pokazivala sam na dlan. – Dala mi je peticu.
– Hajde Tašo, ustani, vreme je da se spremiš za školu! – nasmeja se mama.
Poskočih iz kreveta, požurih da se obučem. Nova haljinica, može... Ali mi se nimalo nisu dopale dokolenice, koje mi mama donese da obujem. Jeste da su nove, ali imaju linijicu taman na vrhu palca, zbog koje moram da podižem i spuštam prste na nogama, ne bi li ih lepo namestila da ne osećam nelagodnost.
– Požuri, zakasnićeš prvi dan u školu! – viknu mama, užurbano prinoseći ranac.
Radovala sam se da obujem nove crvene cipelice, ali uz ove čarapice s linijicom pri vrhu prstiju, nikako ne idu. Mama svaki čas gleda na sat, ja zakopčavam kaiščiće a prste nigde da pomerim.
Stajala sam tako, malo ukočena, ali ipak spremna, sa sve rancem na leđima i sve je bilo dobro, dok ne počeh da koračam. Činilo mi se da se krećem nečijim tuđim nogama, sabijala prstiće sve dublje u cipele, povijala se unapred. U jednom trenutku već pomislih da ću nosom poljubiti beton, kad mama povika:
– Šta ti je dete, kako to ideš?!
Ne rekoh ništa, nastavila sam da se trudim da idem lepo.
Kako sam se približavala školi, sve čvršće sam stezala majčinu ruku, nadajući se da će i ona osetiti da taj stisak znači „Čekaj, ne ostavljaj me!“. Ona je i dalje, učini mi se lagodno, razgovarala sa svojim prijateljicama, pominjući školu, okruženje, neke čudne rečenice, kao „Evo, od sad pa nadalje, obaveze za ceo život“, a sve nekako čudno mašući glavom. One su to isto potvrđivale. Značenje tih reči nisam baš najbolje razumela, ali iz nekog razloga, bejah poprilično sigurna da se odnose baš na mene.
Čini mi se da ni Marku nešto baš nije bilo sve jasno. Trčkarao je oko mene, noseći ogroman ranac na leđima i uglavnom je svaki čas pokušavao da me uhvati za ruku, dok bih ja nastojala da je istrgnem. Pomislih „Sad sam velika, idem u školu.“
Setih se čika Miša i njegovih reči onda kad sam mu loptom razbila saksiju „Čekaj samo dok pođeš u školu!“, i koliko god da sam htela napred, noge su mi se same vraćale nazad.
Majka me pomilova po kosi, srećom, ovaj put ne zakači ničim. Sve se danas vrtelo oko mene, što me podseti na ono pre kad sam bila bolesna, kad su svi zabrinuto trčkarali oko mene, pričali neka svoja iskustva i priče, šta bi bilo dobro za ovo, šta bi bilo dobro za ono, kako bi valjalo i šta bi bilo najbolje.
U stvari, jedna stvar mi se i sviđala. Htela to da priznam ili ne, godila mi je pažnja. Ipak, učini mi se da u svemu ovome nešto fali. Imala sam utisak da su moji mama, tata, baka i deka bili nespremni za ovako veliku bolest. Za nešto ovako veliko je ipak trebalo da mi bar skuvaju čaj.
