Ljubljive usne

Imala je slatke ljubljive usne,
kao nektar voća rajskoga,
pogled prodoran, sve do duše,
i dušu, razdraganu kao dečju.
Njen tajanstveni poluosmeh
nasmejati me je lako znao,
da zatraži sve bih joj dao.
Imala je usne ljubljive
i znala se ljubiti,
zbog nje ne bih umro,
al' bih mogao ubiti.
Imala je usne ljubljive
i ja sam ih ljubio,
nisam više mogao čekati,
nisam to uistinu ni želeo.
U ljušturi sklupčan sedim,
čekam da vidim šta će se zbiti,
u ljušturi sam sakriven
jer ne mogu nestrpljivost sakriti.
I dalje ima ljubljive usne
i ja bi da ih poljubim.

Planeta

Pesma, na obali, na moru

ugledala sunce pred zoru,

ugledala je nju,jednu jedinu,

najlepšu od sviju na svetu,

ugledala je i osetila setu.

Žuto lišće je nosio vetar,

tužna pesma puštena u etar,

zemlja se u zlato pretvorila,

o svojoj tuzi je progovorila,

o svojoj tuzi je zapevala.



Tužnu pesmu samo retki čuju,

zemlju i more ubijaju, truju,

pesma putuje belim svetom

širi ljubav Zemljom planetom,

Pesma otpevana na obali mora.

NEZNANI JUNAK

Mrak je iznad mene, dole nema dna, može li biti gore i od najgoreg sna, samo da znam, koji je to sledeći plan, nešto toplo dopire, al' se i dalje smrzavam. U tami sam, čekam, da svane zora. Čekam, ali svaka sekunda je spora. Moram da se borim, jednostavno moram, ne želim da osetim ukus krvi što je gorak. Prvim urlikom petla, čvrsto stojim spreman, iako ne znam šta me ceka, kakva neman, u Sunce gledam, svoje slobode sam žedan, radije ću da umrem, nego da se predam. Svaki jecaj, gori je od svakog urlika, vidim leševe, smeši se mrtvačka lobanja. Taj prizor mi samo tu mržnju obnavlja, zajedno pišemo kraj ovog strašnog poglavlja.

Poslednja molitva je, taj nemam osećaj jer, dodir tvoje ruke nežan je, k'o uvek pre. Vidim ti lice i sve, tako stvarno na tren, deluje, samo da napred krenem. Na krvavo polje, vrane će da slete. Sada si ratnik, nisi više dete. Magla je, vidimo prve siluete, čuju se sablje, cele naše čete. Konjica, pešadija, svi nervozno strepe, jedan krik iz tišine, razbija sve kletve. Juriš u smrt i strelci traže prve mete, stapaju se formacije, prve žrtve lete. Spreman sam tako da spremniji neću biti. Sve bliže, tamo sam, sve bliže bitci,
više nije mi do pobede, slave, čuju se krici,juče bio sam tamo, sad' ne znam kuda ću stići. Osetim miris i ukus i da, to je ta gorčina, ja, nisam to želeo, a sada baš to imam, uzbuđenje na vrhuncu, ja bezglavo šibam, u ovoj pustinji vojnika postajem mrvica sitna.

Izgubljen u masi, gomili, čupam i kidam. Urlam od straha i besa, ja divljam! Refleksno se branim, ne dam, ne dam zbog cilja, iako sam svestan da je smrt moj jedini izlaz.



Andrej Pejović / Filip Budanović / D ZOO