Trenutak istine

Rekao sam ti da te volim
više od ikoga koga sam voleo,
a ti si me samo gledala.

I još sam ti rekao
da je moja ljubav beskonačna
i da se graniči sa opsesijom.

Preleteo bih zbog tebe i mora i okeane,
bez straha kroz munjevite oblake,
a ti si me samo gledala.

Nisam želeo da se zadihani od strasti
po krevetu valjamo,
hteo sam da te volim.

I govorio sam da mi trebaš
da noću sanjam
kako se kraj mene budiš.

Ti si za me boginja
koju želim da bude moja,
da mi rodi male anđele.

Rekao sam ti
bez tebe ne mogu niti želim,
da si ti ta, ona prava.

Sve sam to rekao bez reči,
u sekundi tišine,
a ti si me samo gledala.

Mogao bih da te volim

Mogao bih da te volim ove noći
dok noćne ptice čuje se poj.

Mogao bih da te volim i sutra,
okupanu sunčevim zracima.

Pružio bih ruke k' tebi
i u njima poderano parče papira.

Svako slovo je mog života deo,
a papir komad moje duše.

Ne traži mi više od toga, ne traži,
morao bih ti se u potpunosti predati.

Ako ti se predam, to ne bih bio ja,
možda me tada, takvog ne bi želela.

Ako bih te voleo, a mogao bih,
pustio bih od sebe sve misli mračne.

Pustio bih sve tuge i navike loše,
da mi uzalud dane ne troše.

Ako bih te kojim slučajem voleo
a siguran sam, mogao bih da te volim.