REGRESIJA

Kako smo postali stranci? Kako smo mi uopšte postali mi. Previše jak ja. Previše jaka ti. Odjednom smo se slomili. Sve što se ružno desilo, nisam to ja, nisi to ti, nismo to mi. Ko smo zaista mi? Dve duše koje se prate kroz razne živote. Prošli mnogo puta lepote i grozote. Sve je počelo iz ljubavi. One najveće. Dve srodne duše. Bila si moja krv. Brat rođeni. Kroz tqj život smo samo ljubavlju vođeni. Ljuljao sam te u kolevci. Učio svemu što sam ja naučen bio. Kada si otišao na planinu i nisi se vratio, strah nisam krio.  Po orlovo pero si otišao, mora da sam te usput zaobišao. Nasmejan i čio, kod kuće si bio. U toj kući si na mojim rukama otišao u daleki svet. Nije na tebe bio red. Nije bilo tvoje vreme. Nije uredu da ode mlađi. Dao sam ti svoj život, reči, snagu, misli. I ti si meni dao zivot i sve ono što nas više nije činilo celim kroz sve buduće živote. Bila si mi žena, koja nije mene htela, a ja sam ćutao jer sam te voleo. Htela si samo moj položaj i visoko društvo. Vukla si me kroz masu tamo vamo samo da bih bio - tamo, ne zato što sam ti prijao. Ti si bila lisica kojoj sam dolijao. Živeli smo u zlatu, završih zivot kao u blatu. Nisam mogao da se izvučem, ni mirno na večiti počinak povučem. Otišao sam, tužan. Nesrećan. Bio sam ti i žena pre toga, ti sveti čovek u beloj haljini. Oko tebe hiljadu žena, u meni samo jedna želja. Da budeš moj i samo moj. Tvoja haljina je pocela da žuti. Lice i kosa da sive. Odvojen od svetog života, svaki dan je za te bio sramota. Po kostima prolaznog života sam te vodila. Svi ti kosturi oko nas što do ambisa vode, do crne beskrajne rupe, daleko od slobode. Umro si na pokraj kuće, na drvenom krevetu, u ritama, sam bez ikoga. Otišao si u neki naš budući susret. Sine moj, sve što sam od svog oca naučio, naučiću tebe. Stalno budi uz mene. Foka se po sredini raspara, jedna mali ubod i trbuh puca, kao srce. Iznova i iznova i iznova. Držao sam te dalje od tvojih snova. Iznova i iznova i iznova. Jednog dana otišao. Nisam te slušao. Nisam te čuo. Kada te nije bilo, duša me je bolela. Iznova i iznova i iznova. Ponekad si se vraćao. Bolje reći, svraćao. Gledao bih prazna vrata. Praznu kuću. Kao moja duša. Držalo me samo to, samo to saznanje da si ti i dalje jak. Otišao sam dalje. Do ovog trena. Ja tvoj muž, ti moja žena. Znamo se toliko dobro, blizu, a udaljeni svetlosnim godinama. Iz ljubavi u mržnju, i tako u krug. Ko je kome brat, ko je kome drug. Naleteli smo na sprud. Stigli do kraja. Da li je kraj? Misliš da me znaš, ne znam ni ja tebe. Znamo esenciju. Istine jedan deo. Iz ovog zivota u naredni, ni ti bez mene, ni ja bez tebe neću izaći ceo.

PARALELNI UNIVERZUM ZA NAS

Prohladno je. Imam nekih tri sata pre početka predavanja. Dolazim na Trg Vere. Dvoje mladih stoje pokraj stepeništa i sviraju gitaru i pevaju. Deca igraju fudbal, zvuk lopte što udara u zid crkve tutnji vazduhom. Na terasi kafea sede nasmejani ljudi, jest da nije toplo, ali je sunce tu. Obasjava jedan deo terase i deo unutrašnjost. Stižeš. Srdačno, ali prijateljski se grlimo. Ulazimo na staklena vrata i prolazimo pokraj dugog šanka. Mlada konobarica smeđe kose i okrugla lica nas pozdravlja. Prelep je ambijent. Penjemo se da galerije i biramo da sednemo do izloga sa strane trga. Seli smo na osunčanu stranu sveta. Sedela si sa moje desne strane. Posmatrao sam te. Tako si savršena. Prijateljice moja draga. Dotakli smo se mnogih tema, gledao sam te u oči, u usne, dok si izgovarala reči. Iskren i širok osmeh daje tvojim usnama oblik srca. Rekla si da nemaš nikoga, samo par propalih pokušaja. Na tvoje pitanje sam odgovorio da sam spreman da budem ceo život sam, ako treba. Da sam spreman na to jer biti sam ne znači biti nesrećan. Tvoji divni, tanki prsti su uzeli šolju sa kafom. Još dva gutljaja i šolja će biti prazna. Gledam ti vrat dok ispijaš te poslednje gutljaje kafe. Pratim gutljaj. Savršena, pomislih. Da li si za mene, da li sam ja za tebe? Razišli smo se. Čvrsto smo se zagrlili. Svako je otišao na svoju stranu. Blagim okretom glave sam te ispratio dok si žurnim krakom odlazila. Kakva žena.

Sledeće jutro sam napisao da osećam leptire u stomaku bez ikakvog razloga. Hteo sam tu tajnu čuvati za sebe. Da ne pokvarim prijateljstvo.

U paralelnom univerzumu nije sve onako kako je u našem svetu. Tamo možda ne bih čuvao ovu tajnu u sebi dugih osamstotina godina. Tajnu koju i dalje čuvam. Priče mogu imati sasvim drugačiji ishod.

Šta bi bilo da sam sledeće jutro uzeo taksi i rekao da me vozi u tvoj grad. Možda.. Taksista je tražio da mu pokažem da imam dovoljno novca. Rekao sam mu da novac nje važan, idem da vidim moju srodnu dušu i da joj kažem šta osećam. Insistirao je da mu pokažem novac. To sam i uradio. Nakon polučasovne vožnje i gledanje u daljinu u beskrajna polja ravnice, zaspao sam. Probudio me taksista, osećao sam dim cigarete u autu, dao je sebi slobodu za zapali. Neka je. Prozor sa njegove strane je bio otvoren, pa se nisam ugušio od duvanskog dima. Platio sam i izašao. Čuo sam, srećno, dok sam izlazio. Nisam znao da li će mi trebati sreća, vodio sam se unutrašnjim osećajem, ali mi je trebala kafa. U blizini tvog stana  se nalazio mali urbani kafič, ne baš blizu, ali je bio tu. Služili su domaću kafu. To mi je trebalo u tom trenutku. Crna nefiltrirana kafa. Jaka. Bez šećera i mleka. Prava za otvaranje očiju. Za sreću sam ostavio dobru napojnicu konobaru. Bio je to neki mršavi moderan lik, nešto kao hipster, samo mi se činio kul. Zatvarao sam ta vrata od kafića kao da ostavljam za sobom život koji sam živeo i gde je sve bilo u redu, a ništa nije. Kao u Masimovoj pesmi. Osim crne kafe naravno, ona je bila uredu.

Prilazim tvom stanu, ulazim unutra bez da sam zvonio na interfon, neko dete je izlazilo iz zgrade. Hvala, rekoh sa osmehom. Dobih osmeh zauzvrat. Pružam ruku da kucam, zastajem. Ponestaje mi hrabrosti, okrećem se i krećem ka izlazu, ipak nećeš biti moja ni u ovom univerzumu. Odlazim, dok se u nekom drugom univerzumu u trenutku moje slabosti da iska\em ose’anja otvaraju vrata tvog stana. Izgovaraš moje ime sa osmehom. Ne vidim ti lice jer sam okrenut leđima, osećam tvoj osmeh. Duboko udahnem i okrećem se, zdravo, ja sam, tu se zaustavljam. Znam, pročitala sam jutros. Pružaš mi ruku i kažeš, dođi. 

Priče zaista mogu imati sasvim drugačiji ishod u hiljadama univerzuma. Možda postoji paralelni univerzum i za nas.

Afrika

J.S.Jáne 2021

 

All of me

They fight amongst themselves, who will do more, who will do worse. Like a dog and a cat they quarrel. Running from room to room, they slam doors. 

Stop! 

Fuck you all! 

You, and you, and you.

All of you!

And I get into this fight, hardheaded and shoot with everything they can find. Kick between the legs, shoot between the eyes! There's no place to be polite, for nice words and a smile.

Stop!

Fuck you all! 

You, and you, and you.

All of you!

They respond out loud - and so do you.

And then suddenly everything calms down. No more waves, calm sea, sunset. The flowers are blooming in the magical garden. And I watch them from a distance, just one step back. They are sleeping peacefully, dreaming, 

All my demons are here.

All of them.

All of me.

J.S.Jáne

Storm

 J.S.Jáne 2021

 

OSTANI S DRUGE STRANE ZIDA

 16.00 časova

- Sada te imam! – pomislio sam. Pogledao sam malo okolo da vidim gde se nalazim. Ispred mene je zid, cigle velikog formata, u jednom uglu cigla je izbijena, to mi je dovoljno. Potreban mi je malo veći zalet i lako ću se naći na drugoj strani. Okrećem se. Nema nikoga iza mene. Idem par metara niz ulicu gde sam skinuo ranac. Vezujem pertle, stavljam ranac na leđa i stežem kaiševe na njemu, i počinjem da trčim. Tri, dva, jedan: „Džeronimoooooo!“.

15.00 časova

Dozvolite da se predstavim. Zovem se Simon. Imam dvadeset i dve godine i ovo je moja priča. Priča koja se ne razlikuje u mnogome od bilo koje vaše. Bila je subota. Lep i sunčan dan. Sinoć do kasno nisam mogao da zaspem od uzbuđenja. Dok vam ovo pričam idem kroz grad, naći ću se sa drugarima i uraditi nešto što vi nikada ne biste ni pomislili da uradite, barem ne na ovaj način.

Zaobišao sam ogradu i popeo se na prvi sprat zgrade koja je bila najavljivana kao budućnost i okosnica razvoja našeg grada. Svečano su otvarali radove nekoliko puta sve uz medije i pompu, a vidi je sada, ni posle dvadeset godina je nisu završili. Služi kao dom za beskućnike, grafiterima da stvaraju nova dela i raznoraznim korisnicima. Nama je danas predstavljala bazu. Naše mesto okupljanja. Seo sam na betonski blok i čekao. Stigao sam pre ostalih. Posle par minuta čujem da neko dolazi. Poznati glasovi.

- Šta sada da radim? Ubiće me keva! - Miloš je gunđao pokazujući na patiku odlepljenog đona.
- To je bazmeg krokodil. – zadirkivao ga Andraš zvani Bandi. Smejući se grohotom, dobacivao je razne fazone imitirajući životinjske glasove.

- Poneo si moje patike? – upitah ga gledajući njegove raspadnute šuze.

- Pa naravno da jesam, Simone. – odgovorio je uz osmeh i podizanjem glasa, pomalo vojnički.

- Čemu onda ova drama? Misli na mamu kad budemo završili akciju. Stavi krokodile u ranac i obuj druge patike. - smejali smo se dok smo proveravali da li smo poneli sve što nam je potrebno.

Uzeo sam neku štanglu sa poda, navukao kapuljaču na glavu i stao u otvor gde je trebalo da budu balkonska vrata. Ovaj ogoljeni betonski skelet je pružao odličan pogled na grad. Ruglo grada.

- Idemo li, zamišljeni? Vreme je. – Miloš je stajao ispred zgrade. Dobro su mu išle moje patike sa njegovim omiljenim sivomaskirnim pantalonama i crnom majicom i sa, naravno, neizostavnim detaljem, kako ga je on zvao „White trash“ kačketom.

- Idemo! – dobacio sam mu štanglu koju je on elegantno bacio na gomilu šuta.

- E neka si je bacio. – dobacih sa osmehom.

Bandika je stajao odmah iza mene kao neki duh. - Uplaši me čoveče!

On se samo nasmejao, dodao mi moj ranac.

15.25 časova

Dugo smo čekali ovaj dan! Naš dan! Dan za akciju. Bilo je tačno petnaest časova i dvadeset pet minuta kada smo stigli do najviše zgrade u gradu. Ćutali smo i čekali. – Kasni. – pomislio sam.
Na dvadesetak metara od nas je stao crni putnički kombi. Dok smo mu prilazili vozač je izašao iz kombija i naslonio se ukrštenih ruku na njega. Ozbiljna lica nas je posmatrao. Momci su zastali. Bio je to moj ćale. Dobro je izgledao u tom crnom odelu sa sunčanim naočarima.

- Ćao, matori šmekeru! Doneo si? – upitao sam ga, uzdržavajući se da mu ne odam koliko sam uzbuđen zbog svega.
- Ne. – kratko je odogovorio.
- Daj ne... – prekinuo me, a da nisam ni stigao da završim rečenicu.

- Mali, pazi na rečnik.

Bandika i Miloš su stajali pored i vrpoljili se.

- Šta je momci? Šta ste se usrali? Vadite ta vaša čuda iz kombija pa da idem da zalivam travnjak, a vi pamet u glavu. I da ste stigli u sedam na roštilj. Dogovoreno?

Ćale je bio on pravi lav od čoveka. Voleo je da nas dobro istrese iz gaća i onda, kao i sada, da nas pozove da pečemo roštilj ili gledamo fudbal zajedno i popijemo pivo.

– Dogovoreno! - jednoglasno smo odgovorili i počeli da se smejemo.

– Mi ćemo doneti pivo, čika Ivane – reče Bandika na njegovom srpskom jeziku sa mađarskim akcentom i ponekom greškom u padežu.

Ćale je samo odmahnuo rukom, seo u kombi, zatrubio i otišao.

Lagano smo otvorili vrata jer, kao što smo očekivali, ćelavi portir je spavao na radnom mestu. Tiho smo prošli pored njega i ušli u lift. Bandika je zalepio stiker na vrata od lifta. Niko nije ni glasa pustio. Lift se zaustavio na poslednjem spratu koji nije stvarno bio poslednji. Ostao je još jedan do kog lift nije išao. Popeli smo se uz stepenice i stigli do rešetki iza kojih su bila metalna vrata koja su vodila na krov. Uhvatio sam te rešetke i zatresao, kao što je i trebalo, lako su se otvorile. Metalna vrata su bila zaključana.

- Poneo si? – upitao sam Miloša, koji je već u rukama držao ključ. Mama njegove komšinice se družila sa ženom koja je održavala čistoću u ovoj zgradi i tako je nabavio ključ. Detalje kako su došli do njega ne znam, jedino je bilo bitno da su njih dvoje napravili kopiju ključa koji nas je vodio na krov. A uzgred rečeno ta komšinica mu je bila najbolja drugarica, kako je on to znao reći, ali ima tu nešto više od prijateljstva, videli smo ga kao joj nosi ružu koju je ubrao na trgu. To vam je žestok momak mekog srca.

15.45 časova

- Alo bre. Nema trčanja po hodnicima! Vraćaj se nazad! – vikao je portir za mnom kada sam izleteo iz lifta i istrčao na ulicu protrčavši pored portnice.

- Idi prema Bulevaru i skreni na semaforu pre trga levo! – vikao je Miloš u mobilni. Loše se čulo jer je vetar jako duvao, a ja sam se probijao kroz saobraćaj. Neki su su ljudi bunili jer sam ih u trku malo pomerio s mesta ili im presekao put.

- Izvinite! – viknuo sam baki koja se pojavila niotkuda dok sam skretao kod semafora. Jedva sam je izbegao da je ne srušim, okrenuo sam se oko sebe na jednoj nozi i dočekao se na sve četiri.

– Dete, dete, nastradaćeš tako. – odgovorila je baka dok je prelazila preko pešačkog prelaza.

- Nastavi prema železničkoj stanici. Halo! Čuješ me? – čuo se Milošev glas iz slušalice.
– Čujem te, čoveče, skoro sam neku baku skršio... Šta si rekao, prema železničkoj?
- Čekaj! Ne, idi posle megamarketa desno onim putem prema školi. Zovem te ako se nešto promeni! – prekinuo je vezu Miloš.

Bandika je u međuvremenu spakovao svu opremu i bio spreman za pokret kada im javim da sam ga pokupio.
- Samo mi je ovo falilo – izustio sam, ugledavši policajca baš kada sam hteo da pretrčim preko puta kod škole. Otišao sam tridesetak metara dalje i lagano prešao na pešačkom. Policajac je seo u auto baš kada sam krenuo da trčim. Preskočio sam nisku školsku ogradu i iz džepa izvadio mobilni.

– Miloše! Kuda? – pitao sam Miloša koji mi je objasnio da trebam proći iza škole i ući u onu slepu ulicu i da ne zna kuda dalje.

– Okej! Palite odatle! Vidimo se na kosturu!

U pozadini se čula policijska sirena. Bila je sve dalje i dalje.

Ušao sam u tu slepu ulicu. Tamo nije bilo ničega. Kontejner oko koga su se mačke okupile i prolaz kroz veliku kapiju. Ušao sam u taj prolaz. Izašao sam s druge strane i našao sam se u velikom dvorištu iz kog je vodio drugi prolaz u još jednu slepu ulicu.

- Čoveče! Kako za ovo nisam nikada znao, a tu smo išli u školu! – pomislio sam.

Ugledao sam zelenu foliju na drvetu u dvorištu na kraju te uličice. Činilo mi se da je to nečije dvorište. Čuo sam tanani glas neke devojčice – Letimo!

15.35 časova

Duvao je vetar, baš onako kako treba. Ta zgrada je imala ravan krov. Bila je dugačka nekih pedeset metara i široka isto toliko, savršena za naš poduhvat. Svako je raspakivao svoju torbu i sastavljao delove. Bandika je uzeo sprej iz ranca i na vrata sa spoljne strane, uz pomoć šablona, napisao veliko slovo „Z“.

„Z„ je značilo Zmajevi, tako se zvala naša mala grupa. Mi smo voleli da puštamo zmajeve.

Sve je bilo spremno i idealno. Prvo je Bandika, a zatim je i Miloš vinuo svog zmaja u vazduh.

- Čoveče, vrh! - vikao je Miloš.

Bandika je vrištao od sreće. Napravio sam par fotki, ovo se moralo zabeležiti. Uzeo sam svog zmaja potrčao i eno ga u vazduhu. Nije što je moj, ali je to bio najlepši zmaj kog sam ikada video. Bio je zeleno-crni sa znakom gorile na njemu, rep mu se sastojao od zelenih i crnih tračica. Dobro, nije, možda sam preterao da je najlepši, ali baš me briga. Ovaj je moj.

Počeo je da duva jak vetar. U jednom trenutku mi puče kanap. Užas. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Mesecima sam radio na ovom zmaju i sada ode u nepovrat.

- Pratite gde ga nosi! Idem za njim! - viknuo sam dok sam uzimao ranac i istrčao kroz metalna vrata – Miloše, zovem te!

Dok sam trčao niz stepenice i pozvao lift, Miloš i Bandika su spustili svoje zmajeve. Bandika je srećom bio spreman za svaku situaciju, imao je dvogled u torbi pomoću kojeg je pratio situaciju sa mojim zelenim lepotanom.

16.00 časova

- Sada te imam! – pomislio sam. Pogledao sam malo okolo da vidim gde se nalazim. Ispred mene je zid, cigle velikog formata, u jednom uglu cigla je izbijena, to mi je dovoljno. Potreban mi je malo veći zalet i lako ću se naći na drugoj strani. Okrećem se. Nema nikoga iza mene. Idem par metara niz ulicu gde sam skinuo ranac. Vezujem pertle, stavljam ranac na leđa i stežem kaiševe na njemu, i počinjem da trčim. Tri, dva, jedan: „Džeronimoooooo!“.

Dočekao sam se na nogama u velikom parku, to je bilo nečije dvorište. Bilo bi lepo da su ga održavali. Bilo je zaraslo u travu, u sredini je bila mala fontanica iz koje nije tekla voda. I ugledah devojčicu čiji sam glas čuo. Klinceza mala je trčala po dvorištu držeći iznad glave mog zmaja. Nisam znao šta da radim i kako da joj uzmem zmaja. Mene je taj zmaj poprilično koštao i novaca i vremena. Pozvaću njenu mamu pa ću joj objasniti šta se desilo i zamoliću ih da mi ga vrate. Dan je tako lepo počeo, a evo kako se završava. Odlučio sam da ga uzmem pa šta bude. Provukao sam se kroz neko šiblje i našao sam se ispred nje. Stala je ispred mene iznenađeno.

- Zdravo! Ko si ti? – pitala je dok me gledala krupnim plavim očima.

- Ja sam Simon. - odgovorih i upitah je sa osmehom - Kako se ti zoveš?

- Milica. – reče ona i nasmeja se. Toliko je bila srećna da su joj se i oči sjale. Kada sam je pitao šta to ima, pokazujući na zmaja. Rekla je da joj je sa neba mama poslala zmaja da je čuva. Pričala je kako joj je mama otišla na nebo jer je bila dobra i da je sada anđeo. Naježio sam se.

Pitao sam je da li će čuvati tog zmaja, na šta je odgovorila potvrdno. I rekla da će se ona njega čuvati kao i on nju. Zamolio sam je da se fotografišemo i posle smo se zagrlili i rekao sam joj da moram da idem.

Dođi opet da se igramo. – rekla je sa širokim osmehom. Pomilovao sam je po kosi, provukao se kroz gusto šiblje i preskočio zid.

16.10 časova

- Ostani s druge strane. – izgovorio sam tiho stojeći pored zida. Nastavio sam lagano do kostura da se nađem sa Milošem i Bandikom. - Ipak je ovo lep dan – pomislih.

- napisano oko 2013.godine

Rasprodaja znanja na web shopu

Mir svoj deci, ženama i muškarcima. Mir Zemlji. Poštujmo Zemlju, bez nje nema ni nas. Daj joj seme i daće ti plod. Daj joj otrov, otrovaće te. Otrova ima na sve strane. Upakovan je u slatkorečivost. Upakovan u ono što želiš da čuješ. Svakojaki proroci i duhovne vođe se pojavljuju ovih dana. Ne zovu sebe prorocima, nazivaju sebe raznim prijemčivim imenima. Pročitali su nekoliko knjiga moderne psihologije i otišli na seminar. Uložili su svoje vreme da pročitaju nešto, i to je za svaku pohvalu. Knjige su za to da se čitaju. Da li su oni pametniji od tebe? Odgovor zna svako za sebe. Pravi učitelj ne naplaćuje svoje znanje, on ga deli. Uzima tek toliko da može da preživi. Velika razlika je između uzimanja honorara koji pokrivaju osnovne potrebe,i uzimanja honorara za bogat život. Ovi moderni učitelji sa instant rešenjima su pravi profesionalci u tome što rade, stvaraju u tebi lažni mir i uzimaju ti velike pare za to. Čista desetka iz preduzetništva. I još nešto, učitelj ne zove sebe učiteljem, učenici ga tako zovu. 

Mnogo je sledbenika, malo je onih koji vide. Onih koji vide pravu istinu. Istinu da se sve tajne kriju u nama, da znanje za prolazak kroz život imamo u sebi. Stekli smo ga rođenjem. Prenosi se sa roditeja na dete. Svako dete, žena i muškarac se rodi sa određenim predispozicijama koje se tokom razvoja menjaju. U kom pravcu ćemo se razvijati, ponajviše zavisi od nas samih. Da li ti treba duhovni vođa, životni vođa, lažni prorok da budeš vođen? Možda nekome i treba. Ipak, u onim momentima kada se osećaš slomljen, kada ti sve lađe potonu, kada se osetiš usamljen i bez ljubavi, tada se obrati prijatelju. Teret je lakši kada se sa nekim podeli. Ljubav je veća kada se sa nekim podeli. Ovaj princip je jasan kao dan. Podeli svoj teret, ali ne opterećuj prijatelje. Svako svoju muku nosi, svako svoje polje na jesen kosi. Siguran sam da imaš prijatelja. Siguran sam da imaš nekoga kome se možeš obratiti, a da to nije neko ko sebe zove učiteljem. 

Ako baš želiš učitelja, pronađi ga u ljudima koji su postigli neki životni uspeh, prati njihov rad, ispitaj njihvu prošlost, isprati korake koje su načinili. Ni njih nemoj slepo pratiti. Njihov put je njihov, a tvoj je tvoj, sasvim drugačiji jer si krenuo sa druge pozicije, sa drugačijim predispozicijama. Ono što je jednom pomoglom, drugom može da odmogne. Uzmi najbolje od nekolicine i gradi svoj put. I zapamti, iako je to danas moderno, da se znanje deli, ne prodaje. Za sebe zaradi dovoljno za život. Kada budeš imao previše, sve će ti biti dosadno, jer ćeš moći sve što poželiš. Ti želiš da budeš srećan, sreća nije u novcu. Ti želiš da budeš uspešan, izbori se sam. Nemoj kupovati sreću i uspeh preko web shopa.

Čekajući novembar - Prvi dan jeseni

Prvi je dan jeseni. Potrčao sam ka stanici, nije mi se dalo da osetim kišu. Pre pra dana su me neki ljudi gledali kao ludaka. Šetao sam do pekare sa dlanovim podignutim ka nebu. Gledao sam te kapljice kako se razbijaju o moj dlan. Bio je to leta pretposlednji dan, ako se dobro sećam. Posle par minuta su mi se dlanovi napunili vodom. Kišnica je krenula da se preliva i da se opet pretvara u kapljice. Padala je dugo dok se nije razlila po betonu. I proći će mnoge jesenim zime, proleća i leta dok ta kapljica ne postane opet kapljica koja će padati sa neba.

Ljudi su se sklanjali uz rub zgrada, pod suncobrane kafane "Majo", neki su trčali, ja sam lagano šetao držeći dlanove ka nebu. Kiša je pljuštala, što bi narod rekao "Nebo se otvorilo.". Taksisti su me ispratili pogledom. Samo sam želo da osetim kišu. Želeo sam da kiša odnese sve loše misli i stres koji se nakupio u vratu. Da sam duže ostao napolju, kiša i ja bi postali isto. Mokra pojava od koje se svako sklanja.

Pri povratku iz pekare kiša je prestala da pada, ipak video sam je posvuda. Na asfaltu, drveću, zgradama, ljudima, psu, na meni. Kiša i dalje pada, negde u daljini. Iznad mog prozora su se pojavili sunčevi zraci. Kažu da će u oktobru biti mnogo sunčanih dana, a ja čekam novembar.

Indija

Dolazi na svet neprimetno, tiho,

Zagrljena ljubavlju oca i majke,

Imena zemlje iz koje dolaze bajke,

Voljena, ona koju još video nije niko.

Rođena za veličanstvene stvari,

Tigar i lav pred njom mirni leže,

Oslobođena svega što um steže,

Dolazi da svetu sreću podari.

Stihovi i muzika njen život čine,

Zvuk gitare i majčin glas je bude,

Učena da voli životinje i ljude,

Bosonoga čeka da sunce sine.

Sjajna, kao zalazeće sunce na pučini,

Dolazi na svet, da ga lepšim učini.

Ako ostane ko da priča

Danas je svet potonuo, dublje no ikada, 

dve hiljade milja ispod razuma, i više. 

Dubina ambisa u ogledalu nebom se čini, 

radosno dočekasmo tu vest, taj bogojav. 

Kroz prste propustimo vodu, ledenu, pitku, 

u rukama osta samo crno za pod nokte. 

Sve upropastismo, rasterasmo oblake, 

oterali smo čak i bauka - čudna je to nauka. 

Spise skoro više niko ni ne čita, zaboraviše 

Historia est Magistra Vitae. 

Nema dečjeg smeha, svi u jedno gledaju.

Kamenuju ga, da se smeje - to mu ne daju. 

Žuti meda odavno mrtav leži na deponiji, 

jednorogu su rog odsekli i krila počupali. 

Budale vodaju budale, tamo vamo u krug, 

svako je svakome brat, niko nikome drug. 

Užegla je pustinja što nekada beše lug, 

slavuj više ne peva, ostao je samo muk. 

Nestala su osećanja, sve prepolovilo se. 

Jednom će neko reći: Bilo, ne ponovilo se.

Ako ostane ko da priča.

J.S. Jáne

NOĆNE PTICE

Sedeo sam sa
najlepšom ženom,
lepšu majka još rodila na
svetu nije,
njeno je lice sijalo kao
svitac u noći,
grad se pretapao u veliku
senku,
lampioni su se palili,
jedan za drugim,
noćne ptice su otpočele
svoj poj,
lake žene su izašle u
noćnu šetnju,
čistaci su otišli na odmor
pred smenu,
crni leptir je leteo u
sigurnu smrt,
parovi su zaljubljeno
šetali i ljubili se,
deca su odlazila kući na
večeru,
pijanac je razbio flašu o
trotoar,
ništa od toga video nisam,
sedeo sam i gledao oči
jedne žene.



January 13, 2014 at 8:01am