Prohladno je. Imam nekih tri sata pre početka predavanja. Dolazim na Trg Vere. Dvoje mladih stoje pokraj stepeništa i sviraju gitaru i pevaju. Deca igraju fudbal, zvuk lopte što udara u zid crkve tutnji vazduhom. Na terasi kafea sede nasmejani ljudi, jest da nije toplo, ali je sunce tu. Obasjava jedan deo terase i deo unutrašnjost. Stižeš. Srdačno, ali prijateljski se grlimo. Ulazimo na staklena vrata i prolazimo pokraj dugog šanka. Mlada konobarica smeđe kose i okrugla lica nas pozdravlja. Prelep je ambijent. Penjemo se da galerije i biramo da sednemo do izloga sa strane trga. Seli smo na osunčanu stranu sveta. Sedela si sa moje desne strane. Posmatrao sam te. Tako si savršena. Prijateljice moja draga. Dotakli smo se mnogih tema, gledao sam te u oči, u usne, dok si izgovarala reči. Iskren i širok osmeh daje tvojim usnama oblik srca. Rekla si da nemaš nikoga, samo par propalih pokušaja. Na tvoje pitanje sam odgovorio da sam spreman da budem ceo život sam, ako treba. Da sam spreman na to jer biti sam ne znači biti nesrećan. Tvoji divni, tanki prsti su uzeli šolju sa kafom. Još dva gutljaja i šolja će biti prazna. Gledam ti vrat dok ispijaš te poslednje gutljaje kafe. Pratim gutljaj. Savršena, pomislih. Da li si za mene, da li sam ja za tebe? Razišli smo se. Čvrsto smo se zagrlili. Svako je otišao na svoju stranu. Blagim okretom glave sam te ispratio dok si žurnim krakom odlazila. Kakva žena.
Sledeće jutro sam napisao da osećam leptire u stomaku bez ikakvog razloga. Hteo sam tu tajnu čuvati za sebe. Da ne pokvarim prijateljstvo.
U paralelnom univerzumu nije sve onako kako je u našem svetu. Tamo možda ne bih čuvao ovu tajnu u sebi dugih osamstotina godina. Tajnu koju i dalje čuvam. Priče mogu imati sasvim drugačiji ishod.
Šta bi bilo da sam sledeće jutro uzeo taksi i rekao da me vozi u tvoj grad. Možda.. Taksista je tražio da mu pokažem da imam dovoljno novca. Rekao sam mu da novac nje važan, idem da vidim moju srodnu dušu i da joj kažem šta osećam. Insistirao je da mu pokažem novac. To sam i uradio. Nakon polučasovne vožnje i gledanje u daljinu u beskrajna polja ravnice, zaspao sam. Probudio me taksista, osećao sam dim cigarete u autu, dao je sebi slobodu za zapali. Neka je. Prozor sa njegove strane je bio otvoren, pa se nisam ugušio od duvanskog dima. Platio sam i izašao. Čuo sam, srećno, dok sam izlazio. Nisam znao da li će mi trebati sreća, vodio sam se unutrašnjim osećajem, ali mi je trebala kafa. U blizini tvog stana se nalazio mali urbani kafič, ne baš blizu, ali je bio tu. Služili su domaću kafu. To mi je trebalo u tom trenutku. Crna nefiltrirana kafa. Jaka. Bez šećera i mleka. Prava za otvaranje očiju. Za sreću sam ostavio dobru napojnicu konobaru. Bio je to neki mršavi moderan lik, nešto kao hipster, samo mi se činio kul. Zatvarao sam ta vrata od kafića kao da ostavljam za sobom život koji sam živeo i gde je sve bilo u redu, a ništa nije. Kao u Masimovoj pesmi. Osim crne kafe naravno, ona je bila uredu.
Priče zaista mogu imati sasvim drugačiji ishod u hiljadama univerzuma. Možda postoji paralelni univerzum i za nas.
