REGRESIJA

Kako smo postali stranci? Kako smo mi uopšte postali mi. Previše jak ja. Previše jaka ti. Odjednom smo se slomili. Sve što se ružno desilo, nisam to ja, nisi to ti, nismo to mi. Ko smo zaista mi? Dve duše koje se prate kroz razne živote. Prošli mnogo puta lepote i grozote. Sve je počelo iz ljubavi. One najveće. Dve srodne duše. Bila si moja krv. Brat rođeni. Kroz tqj život smo samo ljubavlju vođeni. Ljuljao sam te u kolevci. Učio svemu što sam ja naučen bio. Kada si otišao na planinu i nisi se vratio, strah nisam krio.  Po orlovo pero si otišao, mora da sam te usput zaobišao. Nasmejan i čio, kod kuće si bio. U toj kući si na mojim rukama otišao u daleki svet. Nije na tebe bio red. Nije bilo tvoje vreme. Nije uredu da ode mlađi. Dao sam ti svoj život, reči, snagu, misli. I ti si meni dao zivot i sve ono što nas više nije činilo celim kroz sve buduće živote. Bila si mi žena, koja nije mene htela, a ja sam ćutao jer sam te voleo. Htela si samo moj položaj i visoko društvo. Vukla si me kroz masu tamo vamo samo da bih bio - tamo, ne zato što sam ti prijao. Ti si bila lisica kojoj sam dolijao. Živeli smo u zlatu, završih zivot kao u blatu. Nisam mogao da se izvučem, ni mirno na večiti počinak povučem. Otišao sam, tužan. Nesrećan. Bio sam ti i žena pre toga, ti sveti čovek u beloj haljini. Oko tebe hiljadu žena, u meni samo jedna želja. Da budeš moj i samo moj. Tvoja haljina je pocela da žuti. Lice i kosa da sive. Odvojen od svetog života, svaki dan je za te bio sramota. Po kostima prolaznog života sam te vodila. Svi ti kosturi oko nas što do ambisa vode, do crne beskrajne rupe, daleko od slobode. Umro si na pokraj kuće, na drvenom krevetu, u ritama, sam bez ikoga. Otišao si u neki naš budući susret. Sine moj, sve što sam od svog oca naučio, naučiću tebe. Stalno budi uz mene. Foka se po sredini raspara, jedna mali ubod i trbuh puca, kao srce. Iznova i iznova i iznova. Držao sam te dalje od tvojih snova. Iznova i iznova i iznova. Jednog dana otišao. Nisam te slušao. Nisam te čuo. Kada te nije bilo, duša me je bolela. Iznova i iznova i iznova. Ponekad si se vraćao. Bolje reći, svraćao. Gledao bih prazna vrata. Praznu kuću. Kao moja duša. Držalo me samo to, samo to saznanje da si ti i dalje jak. Otišao sam dalje. Do ovog trena. Ja tvoj muž, ti moja žena. Znamo se toliko dobro, blizu, a udaljeni svetlosnim godinama. Iz ljubavi u mržnju, i tako u krug. Ko je kome brat, ko je kome drug. Naleteli smo na sprud. Stigli do kraja. Da li je kraj? Misliš da me znaš, ne znam ni ja tebe. Znamo esenciju. Istine jedan deo. Iz ovog zivota u naredni, ni ti bez mene, ni ja bez tebe neću izaći ceo.

PARALELNI UNIVERZUM ZA NAS

Prohladno je. Imam nekih tri sata pre početka predavanja. Dolazim na Trg Vere. Dvoje mladih stoje pokraj stepeništa i sviraju gitaru i pevaju. Deca igraju fudbal, zvuk lopte što udara u zid crkve tutnji vazduhom. Na terasi kafea sede nasmejani ljudi, jest da nije toplo, ali je sunce tu. Obasjava jedan deo terase i deo unutrašnjost. Stižeš. Srdačno, ali prijateljski se grlimo. Ulazimo na staklena vrata i prolazimo pokraj dugog šanka. Mlada konobarica smeđe kose i okrugla lica nas pozdravlja. Prelep je ambijent. Penjemo se da galerije i biramo da sednemo do izloga sa strane trga. Seli smo na osunčanu stranu sveta. Sedela si sa moje desne strane. Posmatrao sam te. Tako si savršena. Prijateljice moja draga. Dotakli smo se mnogih tema, gledao sam te u oči, u usne, dok si izgovarala reči. Iskren i širok osmeh daje tvojim usnama oblik srca. Rekla si da nemaš nikoga, samo par propalih pokušaja. Na tvoje pitanje sam odgovorio da sam spreman da budem ceo život sam, ako treba. Da sam spreman na to jer biti sam ne znači biti nesrećan. Tvoji divni, tanki prsti su uzeli šolju sa kafom. Još dva gutljaja i šolja će biti prazna. Gledam ti vrat dok ispijaš te poslednje gutljaje kafe. Pratim gutljaj. Savršena, pomislih. Da li si za mene, da li sam ja za tebe? Razišli smo se. Čvrsto smo se zagrlili. Svako je otišao na svoju stranu. Blagim okretom glave sam te ispratio dok si žurnim krakom odlazila. Kakva žena.

Sledeće jutro sam napisao da osećam leptire u stomaku bez ikakvog razloga. Hteo sam tu tajnu čuvati za sebe. Da ne pokvarim prijateljstvo.

U paralelnom univerzumu nije sve onako kako je u našem svetu. Tamo možda ne bih čuvao ovu tajnu u sebi dugih osamstotina godina. Tajnu koju i dalje čuvam. Priče mogu imati sasvim drugačiji ishod.

Šta bi bilo da sam sledeće jutro uzeo taksi i rekao da me vozi u tvoj grad. Možda.. Taksista je tražio da mu pokažem da imam dovoljno novca. Rekao sam mu da novac nje važan, idem da vidim moju srodnu dušu i da joj kažem šta osećam. Insistirao je da mu pokažem novac. To sam i uradio. Nakon polučasovne vožnje i gledanje u daljinu u beskrajna polja ravnice, zaspao sam. Probudio me taksista, osećao sam dim cigarete u autu, dao je sebi slobodu za zapali. Neka je. Prozor sa njegove strane je bio otvoren, pa se nisam ugušio od duvanskog dima. Platio sam i izašao. Čuo sam, srećno, dok sam izlazio. Nisam znao da li će mi trebati sreća, vodio sam se unutrašnjim osećajem, ali mi je trebala kafa. U blizini tvog stana  se nalazio mali urbani kafič, ne baš blizu, ali je bio tu. Služili su domaću kafu. To mi je trebalo u tom trenutku. Crna nefiltrirana kafa. Jaka. Bez šećera i mleka. Prava za otvaranje očiju. Za sreću sam ostavio dobru napojnicu konobaru. Bio je to neki mršavi moderan lik, nešto kao hipster, samo mi se činio kul. Zatvarao sam ta vrata od kafića kao da ostavljam za sobom život koji sam živeo i gde je sve bilo u redu, a ništa nije. Kao u Masimovoj pesmi. Osim crne kafe naravno, ona je bila uredu.

Prilazim tvom stanu, ulazim unutra bez da sam zvonio na interfon, neko dete je izlazilo iz zgrade. Hvala, rekoh sa osmehom. Dobih osmeh zauzvrat. Pružam ruku da kucam, zastajem. Ponestaje mi hrabrosti, okrećem se i krećem ka izlazu, ipak nećeš biti moja ni u ovom univerzumu. Odlazim, dok se u nekom drugom univerzumu u trenutku moje slabosti da iska\em ose’anja otvaraju vrata tvog stana. Izgovaraš moje ime sa osmehom. Ne vidim ti lice jer sam okrenut leđima, osećam tvoj osmeh. Duboko udahnem i okrećem se, zdravo, ja sam, tu se zaustavljam. Znam, pročitala sam jutros. Pružaš mi ruku i kažeš, dođi. 

Priče zaista mogu imati sasvim drugačiji ishod u hiljadama univerzuma. Možda postoji paralelni univerzum i za nas.