OSTANI S DRUGE STRANE ZIDA

 16.00 časova

- Sada te imam! – pomislio sam. Pogledao sam malo okolo da vidim gde se nalazim. Ispred mene je zid, cigle velikog formata, u jednom uglu cigla je izbijena, to mi je dovoljno. Potreban mi je malo veći zalet i lako ću se naći na drugoj strani. Okrećem se. Nema nikoga iza mene. Idem par metara niz ulicu gde sam skinuo ranac. Vezujem pertle, stavljam ranac na leđa i stežem kaiševe na njemu, i počinjem da trčim. Tri, dva, jedan: „Džeronimoooooo!“.

15.00 časova

Dozvolite da se predstavim. Zovem se Simon. Imam dvadeset i dve godine i ovo je moja priča. Priča koja se ne razlikuje u mnogome od bilo koje vaše. Bila je subota. Lep i sunčan dan. Sinoć do kasno nisam mogao da zaspem od uzbuđenja. Dok vam ovo pričam idem kroz grad, naći ću se sa drugarima i uraditi nešto što vi nikada ne biste ni pomislili da uradite, barem ne na ovaj način.

Zaobišao sam ogradu i popeo se na prvi sprat zgrade koja je bila najavljivana kao budućnost i okosnica razvoja našeg grada. Svečano su otvarali radove nekoliko puta sve uz medije i pompu, a vidi je sada, ni posle dvadeset godina je nisu završili. Služi kao dom za beskućnike, grafiterima da stvaraju nova dela i raznoraznim korisnicima. Nama je danas predstavljala bazu. Naše mesto okupljanja. Seo sam na betonski blok i čekao. Stigao sam pre ostalih. Posle par minuta čujem da neko dolazi. Poznati glasovi.

- Šta sada da radim? Ubiće me keva! - Miloš je gunđao pokazujući na patiku odlepljenog đona.
- To je bazmeg krokodil. – zadirkivao ga Andraš zvani Bandi. Smejući se grohotom, dobacivao je razne fazone imitirajući životinjske glasove.

- Poneo si moje patike? – upitah ga gledajući njegove raspadnute šuze.

- Pa naravno da jesam, Simone. – odgovorio je uz osmeh i podizanjem glasa, pomalo vojnički.

- Čemu onda ova drama? Misli na mamu kad budemo završili akciju. Stavi krokodile u ranac i obuj druge patike. - smejali smo se dok smo proveravali da li smo poneli sve što nam je potrebno.

Uzeo sam neku štanglu sa poda, navukao kapuljaču na glavu i stao u otvor gde je trebalo da budu balkonska vrata. Ovaj ogoljeni betonski skelet je pružao odličan pogled na grad. Ruglo grada.

- Idemo li, zamišljeni? Vreme je. – Miloš je stajao ispred zgrade. Dobro su mu išle moje patike sa njegovim omiljenim sivomaskirnim pantalonama i crnom majicom i sa, naravno, neizostavnim detaljem, kako ga je on zvao „White trash“ kačketom.

- Idemo! – dobacio sam mu štanglu koju je on elegantno bacio na gomilu šuta.

- E neka si je bacio. – dobacih sa osmehom.

Bandika je stajao odmah iza mene kao neki duh. - Uplaši me čoveče!

On se samo nasmejao, dodao mi moj ranac.

15.25 časova

Dugo smo čekali ovaj dan! Naš dan! Dan za akciju. Bilo je tačno petnaest časova i dvadeset pet minuta kada smo stigli do najviše zgrade u gradu. Ćutali smo i čekali. – Kasni. – pomislio sam.
Na dvadesetak metara od nas je stao crni putnički kombi. Dok smo mu prilazili vozač je izašao iz kombija i naslonio se ukrštenih ruku na njega. Ozbiljna lica nas je posmatrao. Momci su zastali. Bio je to moj ćale. Dobro je izgledao u tom crnom odelu sa sunčanim naočarima.

- Ćao, matori šmekeru! Doneo si? – upitao sam ga, uzdržavajući se da mu ne odam koliko sam uzbuđen zbog svega.
- Ne. – kratko je odogovorio.
- Daj ne... – prekinuo me, a da nisam ni stigao da završim rečenicu.

- Mali, pazi na rečnik.

Bandika i Miloš su stajali pored i vrpoljili se.

- Šta je momci? Šta ste se usrali? Vadite ta vaša čuda iz kombija pa da idem da zalivam travnjak, a vi pamet u glavu. I da ste stigli u sedam na roštilj. Dogovoreno?

Ćale je bio on pravi lav od čoveka. Voleo je da nas dobro istrese iz gaća i onda, kao i sada, da nas pozove da pečemo roštilj ili gledamo fudbal zajedno i popijemo pivo.

– Dogovoreno! - jednoglasno smo odgovorili i počeli da se smejemo.

– Mi ćemo doneti pivo, čika Ivane – reče Bandika na njegovom srpskom jeziku sa mađarskim akcentom i ponekom greškom u padežu.

Ćale je samo odmahnuo rukom, seo u kombi, zatrubio i otišao.

Lagano smo otvorili vrata jer, kao što smo očekivali, ćelavi portir je spavao na radnom mestu. Tiho smo prošli pored njega i ušli u lift. Bandika je zalepio stiker na vrata od lifta. Niko nije ni glasa pustio. Lift se zaustavio na poslednjem spratu koji nije stvarno bio poslednji. Ostao je još jedan do kog lift nije išao. Popeli smo se uz stepenice i stigli do rešetki iza kojih su bila metalna vrata koja su vodila na krov. Uhvatio sam te rešetke i zatresao, kao što je i trebalo, lako su se otvorile. Metalna vrata su bila zaključana.

- Poneo si? – upitao sam Miloša, koji je već u rukama držao ključ. Mama njegove komšinice se družila sa ženom koja je održavala čistoću u ovoj zgradi i tako je nabavio ključ. Detalje kako su došli do njega ne znam, jedino je bilo bitno da su njih dvoje napravili kopiju ključa koji nas je vodio na krov. A uzgred rečeno ta komšinica mu je bila najbolja drugarica, kako je on to znao reći, ali ima tu nešto više od prijateljstva, videli smo ga kao joj nosi ružu koju je ubrao na trgu. To vam je žestok momak mekog srca.

15.45 časova

- Alo bre. Nema trčanja po hodnicima! Vraćaj se nazad! – vikao je portir za mnom kada sam izleteo iz lifta i istrčao na ulicu protrčavši pored portnice.

- Idi prema Bulevaru i skreni na semaforu pre trga levo! – vikao je Miloš u mobilni. Loše se čulo jer je vetar jako duvao, a ja sam se probijao kroz saobraćaj. Neki su su ljudi bunili jer sam ih u trku malo pomerio s mesta ili im presekao put.

- Izvinite! – viknuo sam baki koja se pojavila niotkuda dok sam skretao kod semafora. Jedva sam je izbegao da je ne srušim, okrenuo sam se oko sebe na jednoj nozi i dočekao se na sve četiri.

– Dete, dete, nastradaćeš tako. – odgovorila je baka dok je prelazila preko pešačkog prelaza.

- Nastavi prema železničkoj stanici. Halo! Čuješ me? – čuo se Milošev glas iz slušalice.
– Čujem te, čoveče, skoro sam neku baku skršio... Šta si rekao, prema železničkoj?
- Čekaj! Ne, idi posle megamarketa desno onim putem prema školi. Zovem te ako se nešto promeni! – prekinuo je vezu Miloš.

Bandika je u međuvremenu spakovao svu opremu i bio spreman za pokret kada im javim da sam ga pokupio.
- Samo mi je ovo falilo – izustio sam, ugledavši policajca baš kada sam hteo da pretrčim preko puta kod škole. Otišao sam tridesetak metara dalje i lagano prešao na pešačkom. Policajac je seo u auto baš kada sam krenuo da trčim. Preskočio sam nisku školsku ogradu i iz džepa izvadio mobilni.

– Miloše! Kuda? – pitao sam Miloša koji mi je objasnio da trebam proći iza škole i ući u onu slepu ulicu i da ne zna kuda dalje.

– Okej! Palite odatle! Vidimo se na kosturu!

U pozadini se čula policijska sirena. Bila je sve dalje i dalje.

Ušao sam u tu slepu ulicu. Tamo nije bilo ničega. Kontejner oko koga su se mačke okupile i prolaz kroz veliku kapiju. Ušao sam u taj prolaz. Izašao sam s druge strane i našao sam se u velikom dvorištu iz kog je vodio drugi prolaz u još jednu slepu ulicu.

- Čoveče! Kako za ovo nisam nikada znao, a tu smo išli u školu! – pomislio sam.

Ugledao sam zelenu foliju na drvetu u dvorištu na kraju te uličice. Činilo mi se da je to nečije dvorište. Čuo sam tanani glas neke devojčice – Letimo!

15.35 časova

Duvao je vetar, baš onako kako treba. Ta zgrada je imala ravan krov. Bila je dugačka nekih pedeset metara i široka isto toliko, savršena za naš poduhvat. Svako je raspakivao svoju torbu i sastavljao delove. Bandika je uzeo sprej iz ranca i na vrata sa spoljne strane, uz pomoć šablona, napisao veliko slovo „Z“.

„Z„ je značilo Zmajevi, tako se zvala naša mala grupa. Mi smo voleli da puštamo zmajeve.

Sve je bilo spremno i idealno. Prvo je Bandika, a zatim je i Miloš vinuo svog zmaja u vazduh.

- Čoveče, vrh! - vikao je Miloš.

Bandika je vrištao od sreće. Napravio sam par fotki, ovo se moralo zabeležiti. Uzeo sam svog zmaja potrčao i eno ga u vazduhu. Nije što je moj, ali je to bio najlepši zmaj kog sam ikada video. Bio je zeleno-crni sa znakom gorile na njemu, rep mu se sastojao od zelenih i crnih tračica. Dobro, nije, možda sam preterao da je najlepši, ali baš me briga. Ovaj je moj.

Počeo je da duva jak vetar. U jednom trenutku mi puče kanap. Užas. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Mesecima sam radio na ovom zmaju i sada ode u nepovrat.

- Pratite gde ga nosi! Idem za njim! - viknuo sam dok sam uzimao ranac i istrčao kroz metalna vrata – Miloše, zovem te!

Dok sam trčao niz stepenice i pozvao lift, Miloš i Bandika su spustili svoje zmajeve. Bandika je srećom bio spreman za svaku situaciju, imao je dvogled u torbi pomoću kojeg je pratio situaciju sa mojim zelenim lepotanom.

16.00 časova

- Sada te imam! – pomislio sam. Pogledao sam malo okolo da vidim gde se nalazim. Ispred mene je zid, cigle velikog formata, u jednom uglu cigla je izbijena, to mi je dovoljno. Potreban mi je malo veći zalet i lako ću se naći na drugoj strani. Okrećem se. Nema nikoga iza mene. Idem par metara niz ulicu gde sam skinuo ranac. Vezujem pertle, stavljam ranac na leđa i stežem kaiševe na njemu, i počinjem da trčim. Tri, dva, jedan: „Džeronimoooooo!“.

Dočekao sam se na nogama u velikom parku, to je bilo nečije dvorište. Bilo bi lepo da su ga održavali. Bilo je zaraslo u travu, u sredini je bila mala fontanica iz koje nije tekla voda. I ugledah devojčicu čiji sam glas čuo. Klinceza mala je trčala po dvorištu držeći iznad glave mog zmaja. Nisam znao šta da radim i kako da joj uzmem zmaja. Mene je taj zmaj poprilično koštao i novaca i vremena. Pozvaću njenu mamu pa ću joj objasniti šta se desilo i zamoliću ih da mi ga vrate. Dan je tako lepo počeo, a evo kako se završava. Odlučio sam da ga uzmem pa šta bude. Provukao sam se kroz neko šiblje i našao sam se ispred nje. Stala je ispred mene iznenađeno.

- Zdravo! Ko si ti? – pitala je dok me gledala krupnim plavim očima.

- Ja sam Simon. - odgovorih i upitah je sa osmehom - Kako se ti zoveš?

- Milica. – reče ona i nasmeja se. Toliko je bila srećna da su joj se i oči sjale. Kada sam je pitao šta to ima, pokazujući na zmaja. Rekla je da joj je sa neba mama poslala zmaja da je čuva. Pričala je kako joj je mama otišla na nebo jer je bila dobra i da je sada anđeo. Naježio sam se.

Pitao sam je da li će čuvati tog zmaja, na šta je odgovorila potvrdno. I rekla da će se ona njega čuvati kao i on nju. Zamolio sam je da se fotografišemo i posle smo se zagrlili i rekao sam joj da moram da idem.

Dođi opet da se igramo. – rekla je sa širokim osmehom. Pomilovao sam je po kosi, provukao se kroz gusto šiblje i preskočio zid.

16.10 časova

- Ostani s druge strane. – izgovorio sam tiho stojeći pored zida. Nastavio sam lagano do kostura da se nađem sa Milošem i Bandikom. - Ipak je ovo lep dan – pomislih.

- napisano oko 2013.godine