Danas je svet potonuo, dublje no ikada,
dve hiljade milja ispod razuma, i više.
Dubina ambisa u ogledalu nebom se čini,
radosno dočekasmo tu vest, taj bogojav.
Kroz prste propustimo vodu, ledenu, pitku,
u rukama osta samo crno za pod nokte.
Sve upropastismo, rasterasmo oblake,
oterali smo čak i bauka - čudna je to nauka.
Spise skoro više niko ni ne čita, zaboraviše
Historia est Magistra Vitae.
Nema dečjeg smeha, svi u jedno gledaju.
Kamenuju ga, da se smeje - to mu ne daju.
Žuti meda odavno mrtav leži na deponiji,
jednorogu su rog odsekli i krila počupali.
Budale vodaju budale, tamo vamo u krug,
svako je svakome brat, niko nikome drug.
Užegla je pustinja što nekada beše lug,
slavuj više ne peva, ostao je samo muk.
Nestala su osećanja, sve prepolovilo se.
Jednom će neko reći: Bilo, ne ponovilo se.
Ako ostane ko da priča.
J.S. Jáne
