PONEDELJAK

Jednom kada me vetrovi svakodnevnice polome,

ti me podseti na pesnika što ti je pesme pisao,

boju tvog glasa slušao, provodio budne noći,

čekao poslednji voz koji u praznu stanicu dolazi.

Zaboravim li ikada ko si, ko sam, sve moje reči,

reči izrečene tebi ostaće zapisane u vremenu,

nestvarne slike u stvarnom svetu o tebi u meni.

Kada zaboravim uspomene, kao što sam ja tebi čitao

čitaj mi pesme koje sam tebi pisao, one će me podsetiti,

negde duboko, nešto će zasvetliti i u tebi ću se sebe setiti.

Pričaj mi o ponedeljku, reci mi kako kosmos funkcioniše,

šapni mi od tihog da sam te dozvao, da si me dozvala,

i da su se kockice same poređale da uspe ovo naše.

Kada mi jesen odnese sećanja i sve se pretvori u senke,

stvari budu trajale samo jedan tren, ti mi ispričaj naš san,

opiši mi jedan naš dan, jednu besanu noć, pričaj mi,

pričaj mi da još jednom osetim naš ponedeljak.

KOSMOS

Nadao sam ti se. Ipak, nisam te očekivao tada. Uspela si me iznenaditi, bio je to pravi trenutak. Uhvatila si me spremnog da te oberučke prihvatim. 

Danju sam šetao ulicama, koje su obično neosvetljene, da bih noću zatvorenih očiju zaobišao sve zamke. Jutrima sam ustajao, kao živ, sa mučninom, čak sam se i smeškao ljudima, psima i ogledalu. Onda si niotkuda ti došla, odlučila si osmeh mi nacrtati. Nije više bilo potrebe za tim, osmeh je već bio tu, za tebe.

Sada nalećem na ljude, pa im se izvinjavam, noću zgazim svaku baru, psujem ali ne mislim zlo, bežim od pasa lutalica, kao pomahnitao, srećan. Dođem u svoj dom, stavim vodu za kafu, vodim razgovore s tobom i kada si tu i kada nisi. Sve je dobro sada, tome sam se nadao, a nisam očekivao. Kosmos te je poslao meni.