Stefan Simić - Mladi pisac, student sociologije, ima 24. godine.
ZAMIŠLJAM
Zamišljam dvoje mladih ljudi, momka i devojku, koji se vole, drže za ruke i veruju u novi humani svet. Oni su dobro svesni društva u kome žive. Svesni su primitivizma i malograđanštine koja ih okružuje, svesni su laži i ucena koje dopiru sa svih strana ali i pored toga oni su optimisti i oni se bore!
Njihova sloboda je jača od nesreće kojom su okruženi jer se zasniva na bujanju mladosti, veri u život i u ljude! Oni nisu degenerisani načinom života koji vode, oni se ne opijaju, ne vire im špricevi ispod rukava, ne iživljavaju se nad drugima. Oni žive i nastoje i drugima da ulepšaju život. Drže se zajedno. Čuvaju jedno drugo. Iskreni su, dragi, lepi i nasmejani. Oni su simbol slobode. Oni su sloboda. Oni su izvor koji svojom bistrinom čisti sve pred sobom. Oni su pesma…
Njihova vera je jača od vere religijskih fanatika. Jača jer se zasniva na istinskoj borbi za raj na zemlji a ne za imaginarne rajeve na nebu. Njih boli tuđa bol, oni nisu imuni na tuđu nesreću – oni ne mogu da okrenu glavu na drugu stranu i da gledaju svoja posla. Ne. Jer je ovaj svet njihov posao. Oni nemaju drugi svet, svesni su da mogu da ga učine boljim i lepšim, i trude se na sve moguće načine, svojim primerom, zajedno sa drugima, to i da urade!
Oni su istovremeno i ekolozi, i pesnici, i pedagozi, i radnici, i ljubavnici. Oni su SVE naspram sveta koji ih svodi na NIŠTA. Oni su sve naspram sveta koji sve oko sebe svodi na ništa i briše sve što je ljudsko. Naspram sveta koji briše tradiciju, briše prirodu, briše ljubav, emocije, dodir, bliskost...
Tražim to dvoje mladih u ljudima oko sebe. Uporno ih tražim i sve teže ih pronalazim. Vidim samo očajnike prepuštene prljavštini koja ih nosi. Vidim samo isfolirane face koje truju sve pred sobom. Umesto da se uzdignu i polete, oni tonu sve niže i niže. Vidim samo promašaje koji se ređaju jedan za drugim, vidim uništenje svega postojećeg i sistem koji razara sve pred sobom. Vidim samo bedu, jad i očaj.
Vidim ljude ovakve i onakve, srećem ih svaki dan, svuda, gde god da se okrenem ali sve ređe vidim čoveka! Nema ga, nestao je...
Navikao sam na grubost, uvrede, prazne priče, navikao sam, mada nisam pristao na njih, i neću. Više me iznenadi nečija blagost i saosećanje, nečiji osmeh i pružena ruka, prosto me zadivi i dirne kao čoveka, nego bezosećajnost i primitivizam.
Na zlo se čovek ionako navikne, kao na fizički defekt dok se dobroti uvek iznova raduje…
Gladan sam, kao i svi, iskrene ljubavi, prave ljudske pažnje i podrške. Gladan sam a ponekad i očajan okružen beskrajnom prazninom koja je sve veća i veća. Ali i pored svega trudiću se da celim svojim bićem sačuvam to dvoje mladih ljudi u sebi. Jer bez njih, bez te vere i nade u bolje sutra ništa drugo nije vredno!
Ako odustanem kako mogu da očekujem od drugih da se bore?!
